СВЕДОЧАНСТВО 1

Поштовани пријатељи, желимо да вас обавестимо да ћемо, два пута месечно објављивати аутентична, писана сведочанства момака и девојака који бораве или су боравили у нашим терапијским заједницама. На тај начин желимо да искажемо подршку и дивљење свима онима који се свакодневно у нашем програму суочавају и боре са својим проблемом зависности и онима који су га успешно завршили, да онима који страдају и њиховим породицама покажемо да нада и могућност за оздрављење постоје, а уједно и да делујемо превентивно у покушају да младе људе упозоримо на погубну штетност психо-активних супстаници и других облика зависности. Наравно, њихове личне податке, из поштовања њихове приватности, нећемо објављивати.

СВЕДОЧАНСТВО 1

"Помаже Бог. Ја сам Бојан, имам 32 године, и, дрогирао сам се 11 година. Десет година сам био овисник на хероину. Укратко ћу дати неко своје сведочанство и нешто рећи о себи, о свом начину живота и о времену дрогирања.

Рођен сам у Земуну и тамо живео. У проблем са дрогом сам ушао у својој 19-ој години и да кажем да сам до тад био неки пристојан, модеран момак. Завршио сам Средњу угоститељско-туристичку школу. Дванаест година сам се бавио фудбалом, када сам добио неку повреду, због чега сам 2000-те године отишао на служење војног рока. Отишао сам, дакле, у војску. 

Тамо сам упознао три нека другара, који су били тотално другачији од мене, и, који су већ тада били у проблему. Собзиром да се тада нисам дрогирао, никако се нисам осећео пријатно у њиховом друштву. Хтео сам да се дружим са њима, али… они су ми тада понудили дрогу, и, полако сам кренуо да улазим у тај проблем, не знајући уопште шта ме чека и у какав ћу проблем уопште ући. Мислио сам да је то онако, ето, ушао сам данас, сутра ћу изаћи, и да то није ништа страшно. А онда, сваки дан при служењу војног рока дрогирали смо се отприлике неким ЛСД-има, касније долази “екстази”, а пробао сам и марихуану. Она ми се уопште није свидела, па сам се задржао на тим неким “дизалицама”. По завршетку војног рока сам наставио сам да се дружим са та моја три друга. Двојица су из Новог Београда, а један из Земуна. Али нисам наставио тамо где сам стао у свом животу пре војске, односно, нисам наставио да се бавим фудбалом, него сам се пребацио на своју професију туристичког техничара, да би се касније преквалификовао за конобара и почео да радим. Радио сам у једном београдском ресторану, где сам пристојно зарађивао за себе. Имао сам да се пристојно обучем, да изађем и да “завршим” дрогу и полако мало по мало улазио у тај проблем, па све дубље и дубље…

Убрзо смо почели да излазимо по клубовима, почели смо да слушамо техно музику и ја сам полако почео да корачам мрачним ходницима. А онда је на велика врата хероин ушао у мој живот, уселио се и као да је направио шатор у мојој глави. Тада сам рекао себи: “Човече, шта је ово? Ово је много добро?” Не знам, помислио сам: “Где је ово било целог мог живота до сада?” Сада је хероин, онако, попунио све моје недостатке до тада, јер, све до тада сам имао неке моје комплексе, које сам вукао из младости … Да, хероин се тада сигурно уселио на велика врата у мој живот. Кренуо сам да корачам са њим, мислећи да сам најјачи на свету и да нема никога ко је јачи од мене. Некако, тада сам био прави егоцентрик. Али, одмах после тога, са тим мојим најбољим другом Милошем полако сам почео да узимам хероин интравенски. Убрзо после тога, тај један друг Славко отишао је за Аустралију, а Иван, који је продавао хероин, је убрзо пао у милицију и отишао да служи своју робију… Већ, 2005. године Милош, мој најбољи друг, с којим сам и почео да се дрогирам, завршио је…, “оверио”, и, ето… Да кажем да се то десило после једног виђења са мном… Те вечери је Милош спавао код мене у стану и тог јутра отишао кући. Ујутру сам позвао његову мајку и…, мајка ми је рекла да је Милош “оверио”. После три дана сам отишао на његову сахрану, где су дошли, онако…, неки наши силни другари, неки “пријатељи”. Чинило се тада да је ту, међу нама, владало велико сажаљење, да би после само 40 дана на парастосу било само нас пар, да би се убрзо после тога, све то заборавило.

После тога сам отишао кући код својих родитеља и рекао им да сам наркоман и да ми треба помоћ, односно, да ми треба неко лечење. Моји родитељи, нису могли да верују у то да сам од једног пристојног момка и једног спортисте - постао наркоман. Рекао сам им да имам проблем са хероином и да ми је потребна било каква помоћ, било какво лечење. Прво моје лечење било је 2005. године у Драјзеровој улици у Београду, дакле, у болници за лечење зависности. И, тако сам у тој болници почео да се лечим, међутим, покупио сам неке симпатије код те докторке, која ме је лечила, и када сам јој рекао да морам да идем у Црну Гору да радим, пустила ме. Отишао сам у Црну Гору, јер ме газдарица, код које сам радио до тада, слала да радим у једном ресторану, тамо на мору. Дакле, отишао сам на море онако чист, чисте главе, где сам зарадио неки већи новац, да бих у септембру, кад сам се вратио у Београд, поново узео хероин и тако поново кренуо да се дрогирам. И тада сам кренуо све дубље и дубље и наставио да корачам оним истим мрачним тунелом, у коме уопште није било никакве светлости.

Ипак, одмах после тога, дакле 2007. године, поново сам се обратио својим родитељима и поново од њих затражио помоћ. Рекао сам им да сам поново у великом проблему. Желим да кажем да ми је отац из једне патријархалне породице и да је велики верник. Он је тада чуо за Црну Реку и, ето, рекао ми да постоји један манастир у Црној Реци и да се они баве лечењем наркоманије. Пристао сам на то више због свог оца и своје мајке, него због себе. Отишао сам тамо код оца Бранислава Перановића и ушао у ту заједницу, о којој до тада никада ништа нисам чуо, а нисам се ни информисао око тога. Отишао сам тамо и затекао један прави логор, где нема ни мало љубави, где је владала једна тотално затворска атмосфера. Рекао бих само да сам тамо провео неких шест месеци и да ми уопште није било пријатно. Сви сте, вероватно, на ТВ гледали оне силне батине, које су приказане. Ето, да кажем да сам и ја био један од оних, који је добио исте такве батине…, чак и горе. Да бих после тих шест месеци проведених у Црној Реци, изашао напоље, вратио се назад на свој стари посао и за 14 дана се поново навукао на хероин.

Међутим, тада сам некако убедио себе да ћу се дрогирати паметно. Тада се у Београду појавио суботекс, где сам онако, једно време почео да користим хероин, а скидао сам се са тим суботексом не знајући да сам и даље у том неком мрачном тунелу, и да све више и више тонем у тај проблем. После тога, одмах након неког краћег времена, након неких 6-7 месеци, опет сам затражио помоћ и кренуо да се лечим по неким клиникама. Да кажем, кроз тих неких 10 година узимања хероина имао сам једно јако мучно дрогирање, као и више од десетак покушаја лечења. И увек бих, након неких 5-6 месеци дрогирања, стално тражио помоћ по неким клиникама, међутим, то ми ништа није помагало. Стално сам се враћао на исти проблем, да бих 2011. године тотално пао и духовно и телесно. Снаге више нисам имао нити да руководим са собом, нити са својим животом. Тада сам потражио помоћ од своје сестре и зета. Они су се распитали за заједницу “Земља живих”, дошли до телефона једног од васпитача, чули се са њим, чули за тај колоквијум, да бих ја 7. маја 2011. године, дошао на тај колоквијум. Ту сам чуо сведочанство једног брата, који је испричао да је он исто као и ја био у оваквом проблему, и да је у Заједници већ 29 месеци, и да за месец дана чека благослов да иде кући, јер је завршио програм.

Онако, на први поглед то ми је било јако далеко. Помислио сам: “Ма, какви, где да 2,5 године бацим негде?” Нисам знао шта да радим? После тог колоквијума отишао сам кући и попричао са својим родитељима. Они су ми рекли да је то једино право решење. Поготово ме отац почео да убеђује да треба да пристанем на све то. Ја сам се првих дана доста двоумио. Тада нисам желео да уђем у Заједницу, јер сам још увек мислио да ја то могу сам да решим, “као и до сада”. Имао сам девојку, која ми је пружила неку подршку и рекла: “Уђи, Боки, биће ти сигурно боље. Па, видећеш и сам да ћеш се сигурно осећати боље”. Ушао сам у Заједницу 18. маја 2011. године, тотално помрачен, без живота у мени, без љубави, без срца, без душе… све сам то негде оставио, све ми је то некако хероин узео, тако да сам само телом ушао у Заједницу, мрачан, никакав, као да сам изашао из гроба… Ето, тако сам некако изгледао. Једноставно, нисам видео ништа, без осећања, буквално ништа. За мене дан није постојао, за мене је постојало само црно, само тамно, само сиво. Никаква светлост није постојала за мене пре уласка у Заједницу. Дакле, ушао сам и полако, после неких месец дана, почео сам да долазим себи. После два месеца сам већ почео да гледам, а после три месеца сам почео да се смејем, да причам са осталом братијом, да размењујем нека своја животна искуства, да делим са њима неко своје стање, које сам имао раније у свом животу. Почео сам да се радујем сваком новом дану, почео сам да се смејем онако искрено из срца, почео сам да видим неког после дугог периода, почео сам да примећујем природу, почео сам да примећујем како жито, како кукуруз зри, како се мења, једноставно, како лишће…, како дрво расте… Онако…, то ме радовало. Приметио сам да су ми се неке духовне очи отвориле, а већ сам рекао да сам до тада све видео црно. Ето, то ме највише обрадовало.

Почео сам да живим живот. Нисам више био умртвљено биће, које није знало више ништа. Једноставно, ушао сам у Заједницу и прихватио сам то као неки нови начин живота. До тада сам јако мало нешто знао о вери и о Православљу уопште, као и о начину живота, односно, како човек треба да води живот. И како је полако време пролазило, почео сам да прихватам и Заједницу, да мењам себе и да прво сагледам своје грешке, којих је у првој години било, онако… јако, јако пуно. Да бих после годину дана отишао на проверу и добро размислио о свом начину живота какав сам водио до тада, где сам пожелео да променим и себе, и свој начин живота, који сам до тада имао. И веровао сам у себе да могу да постанем нови и бољи човек. Једноставно, желео сам да постанем бољи човек. Вратио сам се после прве провере и кренуо са интензивним “радом на себи”, ми то тако у Заједници зовемо. Још више сам се радовао сваком новом дану и као што отац Бранко каже, приносио сам себе, онако, као жртву. Кренуо сам да се максимално дајем у свим правцима, буквално у свим правцима. До тада у животу ништа нисам урадио сем тога што сам био конобар и што сам играо фудбал. Буквално нисам знао ни ексер да закуцам, и ето, у Заједници сам научио и да малтеришем, и да зидам,кувам и да музем козе,да их чувам, да им поклањам пажњу, а раније сам мислио само на себе и на хероин. Тако сам сву љубав коју сам осећао почео да пружам другој браћи, да се несебично дајем, и тако је полако кренуло моје мењање.

И, онако, осетио сам неку своју велику промену, осетио сам можда неку благодат у себи, осетио сам да је то – то. Осетио сам да ми је Христос, онако, на дохвату руке и да је та тама у којој сам био током тих 10 година дрогирања, која ме тотално заслепила, нестала. Осетио сам то први пут у животу, осетио сам ту неку светлост, осетио сам Христа да ми је ту, испред мене и желео сам да Га руком зграбим и да Га привучем себи, у своје срце… И, тада сам рекао: “То је то, човече! Ово је Христос!” Отац Бранко је био потпуно у праву, али јако пуно ми је требало да поверујем у све то. И тада сам кренуо пуним корацима. Свим срцем сам кренуо да зграбим Христа, да више никад не одем од Њега, да увек будем уз Њега. Молим се за свој даљи напредак, за неки нови начин живота. Крајем ове године би требало да завршим овај програм. После овога, баш ових дана размишљам о томе шта ћу после ове Заједнице. Размишљам много о томе. Највише бих волео да нађем неки добар,скроман посао, да нађем једну нормалну девојку са којом ћу моћи да имам један нормалан однос, да градим неку своју нормалну заједницу и оснујем своју породицу. Сигуран сам да сам после ове приче овде много научио и да ћу своју децу моћи да васпитам у неком свом најбољем издању. Радујем се сваком новом дану, срећан сам и захвалан нашој Цркви,оцу Бранку, Заједници и свима онима који су ми помогли у мом излечењу.Толико. Хвала вам."

Извор: Земља живих