7. септембар

1. Св. муч. Созонт. Родом из Ликаоније св. Созонт беше пастир оваца и држаше се у свему закона Божјега, и поучаваше врснике и другове своје вери благочестивој. Према неком виђењу он сазнаде, да му ваља мученички пострадати за Христа. У то време беше велико гоњење хришћана у оближњем граду Помпеопољу од стране некога Максимијана игемона Киликијског. А у граду беше идол неки златни, коме се незнабошци клањаху. Созонт остави своје овце, оде у град, уђе у храм незнабожачки, па одломи руку од златнога идола, раздроби је и раздаде сиромасима. Наста велика узбуна у граду због тога, и незнабошци почеше тражити кривца. Да не би неко други пострадао због његовог дела Созонт се упути игемону и објави себе као хришћанина и учиниоца онога дела. Мучитељи га најпре тукоше, а по том обесише о дрво и стругаше гвозденим четкама, а када већ беше на издисају ставише га на огањ, где Созонт свети предаде своју свету душу Богу. Пострадао око 304. год. Мошти његове чудодејствоваху, и над њима беше подигнут храм во имја св. Созонта.

2. Св. апостоли Евод и Онисифор. Беху ови апостоли од Седамдесеторице. Евода спомиње св. Игњатије Богоносац у својој посланици Антиохијанима с великом похвалом. Евод беше ученик апостола Петра и наследник његов у звању епископа Антиохијског. Петар апостол, и наставник његов, постави га за епископа Антиохијског. Написао је Евод дело о св. Богородици, у коме је изложио, како је св. Дева Марија уведена у храм будући 3 године од рођења; како је у храму остала 11 година; како је ушавши у 15. годину предата била св. Јосифу на чување, и како је родила Господа у 15. години. Написао је и друго једно дело под насловом „Светило". Али оба ова дела упропашћена су у време гоњења хришћана. Убијен је за Христа у време бављења цара Веспазијана у Антиохији. Св. Онисифора спомиње апостол Павле (II Тим. 1, 16–18) као свог искреног пријатеља и помоћника. Пострада за Христа у Колофону, где је и епископом био. Вели се, да је везан био за дивље коње и растргнут. И тако ови верни војници Христови чесно послужише на земљи и преселише се у радост Господа својега.

3. Св. муч. Евпсихије. Син сенатора Дионисија. Жестоко мучен за Христа, бијен и струган, па полумртав бачен у тамницу. Јавио му се ангел Божји и исцелио га. Пуштен из тамнице он раздаде све своје имање нешто сиромасима а нешто клеветницима својим. Поново ухваћен и струган док не предаде душу Богу. Из његових рана потекло млеко и вода место крви. Пострадао у време цара Адријана.

4. Св. Јован архиеп. Новгородски. Најпре свештеник а потом, од 1163. год, епископ у Новгороду. Сазидао 7 цркава за свога живота. Имао виђење св. Богородице, и необичну силу над демонима, које је чак и на службу себи принуђивао. Чудесно сачувао Новгород од напада 72 кнеза. Страдао од искушења ђаволских, но силом крста и молитве све савладао. У старости повукао се у манастир, примио схимну и мирно се упокојио у Господу 7. септ. 1185. год.

Млади Созонт, јунак правоверни, право стоји пред лицем неверни', право стоји, ничег се не боји; Ум удубљен у Бога држаше, Умом крепким у небу стајаше, Мучитељ га стављаше на муку Што идолу златну сломи руку. – Сломих му је, Созонт одговара, Те да видим, да л' ће да ме кара, Ал' идолу обе руке мртве, Залуду му приносите жртве, Мртви идол не рече ни речи Нит ме силом у ломљењу спречи. Мртав ћути, јер не има духа, Ни разума, ни вида ни слуха. Руку узех не да је украдем Него бедним на хлеб да раздадем; Незнабошци, за ваше спасење Ја разделих то мртво камење, Не би ли вам душа олакшала, Живог Христа за Бога признала. Созонт клече, Богу се помоли, За истину крвцу своју проли, Созонт дивни, јунак немадмашни. Силе Божје извор преиздашни.

РАСУЂИВАЊЕ

Победа над гневом једна је од највећих победа Христовог војника. Ми се обично гневимо или на оне које желимо да повратимо од греха, или на клеветнике своје. Али заборављамо при том, да је гнев смртни грех, и да желећи друге да спасемо себе губимо, по речима св. Макарија. Гнев против непријатеља обично је скопчан с другим једним опаким осећањем, на име осветољубљем. Св. Евпсихије толико је био победио страст гнева у себи, да је пред смрт од свог великог имања један део дао сиромасима а други део својим клеветницима, због којих је мучен и убијен. Он је сматрао своје клеветнике за своје добротворе. Св. Златоуст пише: „обрежимо крила гневу, и зло се неће дићи високо. Гнев је, вели, болест опака, која може погубити душе наше... Гнев је страшни огањ, што све прождире... Кад би разгневљен човек могао видети себе у тренутку гнева свога, то он не би више потребовао никаквих других савета (да се не гневи) – зато што ништа нема непријатније од лица раздраженог." Авва Амон је за себе исповедио: „ја сам провео 14 година у Скиту молећи Бога и дан и ноћ, да ми дарује победу над гневом."

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам Соломоново поштовање мајке своје (I Цар. 2), и то: 1. како мајка царева уђе к своме сину да га нешто моли; 2. како цар устаде, срете своју мајку и поклони се пред њом; 3. када седе цар на свој престо, он мајку своју стави с десне стране себи.

БЕСЕДА

о јелу духовном Јело је моје да извршим вољу онога који ме је послао (Јов. 4, 34). Ево љубави! Ево поуке! Ево смирења! Ево примера! Као што се у добром хлебу налази све што треба нашем телу, тако се у свакој речи Господа Христа налази све што је потребно души нашој. Божанско јединство природе Оца и Сина изражено је у љубави Оца према Сину и Сина према Оцу. Онај ко љуби, тај и слуша. Ако желиш сазнати, колика је љубав Твоја према Богу, измери твоју послушност према вољи Божјој, и одмах ћеш сазнати. Немање послушности поуздан је знак немања љубави. Онај који љуби, са слашћу извршује вољу љубљенога. Син Божји толико љуби Оца Свог, да сматра најслађим јелом извршење воље Очеве. Шта је воља Очева? Спасење људи. Господ Син Божји осећао је неутољиву глад за извршењем те воље Очеве. И кад је кога спасао Он се осећао нахрањен најслађим јелом. Видите, како је узвишена духовност Христова! Ученици Његови беху донели Њему јела из вароши, и понудише Га да једе: Рави, једи! У том часу Он беше запослен Својим главним послом – спасавањем душа људских. Ту је жена Самарјанка, готова да усвоји науку спасења; ту на помолу и цео град Сихар, већ приближен царству Божјем; ту је њива велика и жетва спасења готова. То је за Христа јело, слађе од свих телесних јела и посластица овога света. Тело је машина, у којој се вози цар човек. Када цар врши свој царски посао; када откупљује царевиће из ропства, машина мора да стоји по страни и не смета послу царевоме. Цар се сав устремио на то, да спасе своје љубљене царевиће; и то је његово јело, његово пиће, његова плата, његово једино задовољство и достојанство. О браћо моја, кад би ви знали, колико Христос Господ и данас гладује за нашим спасењем! Зар да му не дамо јело да једе које Он највише воли? Ко нам је већи гост, ближи сродник, искренији пријатељ од Њега? Па кад далеко мање госте, и удаљеније сроднике, и неискреније пријатеље гостимо оним јелом, за које знамо да га они воле, како да не угостимо Господа нашег јелом Њему једино угодним? Прихватимо наше сопствено спасење, које нам Он нуди. То је Њему најмилије јело. Од сваког другог јела Он окреће главу. О Господе Исусе, ненасити Човекољубче, помилуј нас и спаси. Теби слава и хвала вавек. Амин.