„Још нема речи на језику мом, а Ти, Господе, гле, већ све знаш.“
(Пс.139;2,4)
Једном приликом су на православном радију гостовала двојица
каменорезаца, чија су специјалност били надгробни споменици у византијском
стилу. Међутим, нисам емисију пратила од почетка, већ од дела који је посебно
привукао моју пажњу, а што ће рећи од места који је, милошћу Божијом, требало
да чујем.
Један од гостију има синчића, са којим слободно и отворено разговара о (данас забрањеној и сасвим скрајнутој теми) смрти. Дете се интересује и отац му одговара. Јер смрт је саставни део нашег живота, исто као и рађање. Но, отац је сину објаснио да ће се, након смрти, поново срести у Царству небесном и да он, као хришћанин, не треба да тугује.
О свему овоме ја нисам у некој нарочитој мери размишљала све
док се мој отац није упокојио. То може бити веома стресно за човека, а за
неверујућег још и више. И тек тад сам могла да разумем туђу бол и тугу због
губитка родитеља – кад сам то сама осетила. А онда сам се сетила ове емисије и
мудрог оца који је на време подучавао свог сина о неизбежности тренутка кад
ћемо се на кратко раставити – док се, васкрсли у Христу, поново не саставимо.
Тако научено дете одмалена ће се далеко лакше носити са овом неминовношћу и
сасвим извесно ће његов бол и тугу тешити вера, нада и љубав. Људи, након
губитка вољеног бића, лако падну у очајање. Вера даје наду животу чији смисао
није туга већ вечна радост. И прича о смрти има велику важност. Многи свети оци
су се подвизавали „сећањем на смрт“. Ма колико се чудним чинило, то је држало
људе у животу – духовном, а самим тим и физичком. Треба се на овом месту
подсетити и Старог Завета, Књиге проповедника у којој је приметан очај
Соломонов. Старац Клеопа нас учи да тај очај долази из разлога што у тој књизи
недостаје управо „сећање на смрт“. Без тог сећања, човек је често склон
депресији која неретко заврши самоубиством. Јер неки о животу имају сасвим
погрешну представу. Не знају да је живот наш борба непрестана. Колико он траје?
Много краће него што мислимо, па нам зато често промакне и сам његов смисао
између спавања, одржавања хигијене, прехрањивања, посла...
Заиста, шта остане и како трошимо свој живот, питање је?
„Сећање на смрт“ итекако том, макар и кратком интервалу, даје и дубину и ширину
и висину.
Након оца, још мало поживевши, упокојила се бака, очева
мајка. Са њеним уснућем, (премда је туга неизбежна због успомена), вера је
превладала и нада у поновни сусрет је поражавала тугу. Али, кад се, након ње,
потпуно неочекивано и до дан-данас неразјашњено упокојила и моја мајка, вера је
поново стављена на испит. Није то оно као да се вера губила па враћала, већ као
да је преко мене прешла олуја и опустошила ме, направивши од мене сенку.
Отворило се преда мном ново поглавље, које је било загледано у сврсисходност
живљења и умирања. Тек тад сам осетила да ми се поверена мисија ближи своме
крају, а да сам ја – неиспуњена у себи.
А на души ми је лежало једно мољење. Требало је мог млађег
брата привести Богу. То сам осећала као своју сестринску дужност, коју сам
одмалена носила у себи, али никад ми се за то није указала прилика. Мој брат
је, у материјалном или неком другом смислу, Богу хвала, стојећи. Али моја је
жеља била да „окуси(те) и види(те) да је добар Господ“ (Пс.3;8), те да се
сабрани у Христу опет сретнемо у Царству непролазном. Ни о чему другом се моје
мисли нису у толикој мери занимале.
Једном приликом ме је свештеник питао: „Да ли ти брата тераш
у храм?“, на шта сам одговорила: „Не.“ Заиста, нисам га терала, нити
наговарала, јер сматрам да је боље мисли своје Богу поверити, него човека
ненаучен поучавати. Сем тога, била сам свесна своје огреховљености и плашила
сам се да га не одвратим. Тако је било и са оцем и мајком: ја сам се молила за
њих, а Господ је полако отварао њихова срца. Заједно са њима је и брат био у
мојим молитвама. Али не због моје гордељивости, већ због Свога милосрђа и Своје
милостивости Господ је учинио чудо доброте. Ево како!
Најпре је брату послао девојку, која, када је дошла, ништа
није знала о православном начину живота, премда је била крштена у вери
православној. И полако, дружећи се са оцрковљеним људима, кренула је да пости,
да се исповеда и причешћује. Преко ње и љубави која се међу њима развила, она
је почела полако, дао Бог, да и брата мог обликује. Али то је мени било
непознато у тренутку кад сам ушла, полусломљена под теретом бременитим, у храм
са само једном молбом: да Господ не допусти моје уснуће, а мој брат да остане
ван Цркве! И шта се десило? Одмах након литургије позвао ме је свештеник да ми
нешто важно саопшти. Пост је већ био почео. Не слутећи о чему се ради – приђох
му.
- Ноћас сам ти брату послао поруку – поче свештеник с
причом. – Је ли ти рекао?
- Не, није – одговорих. Иначе, њих двојица су се и пре тако
споразумевала и договарала, тако да ни у ком случају нисам очекивала оно што ћу
чути.
- Питао сам га кад мисли да се причести, да пости и тако
то...
Занемела сам! Најпре због тога што сам се по ко зна који пут
уверила да је Господ брзи помоћник у свим оним молитвама нишчих које се тичу
нашег спасења; свака таква молитва је у мом животу била одмах услишавана. Слава
Богу на томе! И није то све: још на самом почетку мог поласка у храм, моје
молитве Богу биле су да нам пошаље свештеника који ће заиста мени, мојој
породици и народу у граду бити на корист. Овај свештеник то заиста тако и ради,
што је још једно чудо Божије.
Али чудима ту није крај! По повратку кући, затекла ме је
следећа ситуација: седамо за сто и том приликом ме брат и његова девојка
обавештавају да ћемо постити сви! Ја и даље немоћна да причам, успех само да
упитам има ли то везе са неком поруком од свештеника. Брат се насмеја,
додајући:
- Послао ми је поруку и то ноћас, не знам ни колико је сати
било, пола два-два, можда и три, и то километарску али фину, све објашњавајући
и пишући ми о томе да кренем са постом и причестим се.
Над мојом тугом развила се дуга, бојећи моје суморне мисли
неисказаном радошћу. „Истинита је реч и сваког примања достојна да Христос Исус
дође на свет да спасе грешнике, од којих сам први ја.“ (1.Тим.1;15)
И тако се још једном показало истинитим казивање да „Господ
ће се постарати“ и испунити све оно за чега му се молимо, а што је на корист не
само нама, већ многима.
Од тог дана прошло је прилично времена, а, Богу хвала, пост
је у кући остао мио гост. „Сећање на смрт“ враћа смисао животу који се, посрнуо
у времену, усправља и с вером, надом и љубављу окреће вечности у којој обитава
незалазно Сунце, Господ наш Исус Христос, Којем се молимо најпре за своје
духовне пастире, кумове (као духовне родитеље), породицу (наше телесне
родитеље), родбину, пријатеље и цео свет.
09. септембар лета Господњег 2015.
Нема коментара:
Постави коментар