Татјана Запека
Реч „искушење“ ми је врло дуго парала слух. Можда зато што сам је на самом почетку свог општења с уцрквљеним људима превише често чула, и како ми се чинило, и кад јој је место и кад није. Са временом ми је постало очигледно да појаве које ова реч подразумева нису празан звук и да нису плод маште верујућих људи. На себи сам осетила отпор који прати човеково приближавање нечем светом.
... Дима је каснио. А изгледало је да наш радни дан неће бити обичан — напокон смо се сви окупили и чекали свештеника који је требало да се појави сваког тренутка како би освештао нашу нову собу... Касније се испоставило да су Димина кола прво зауставили радници саобраћајне милиције, а онда је морао да их остави на паркингу, зато што је почела да светли лампица која сигнализира проблеме с мотором. „Само сам одвезао монашку обућу на поправку...“ — завршио је причу Дима и врло значајно се осмехнуо. А ја сам га слушала и помислила: „Да, каква битка се води за сваког од нас, каква је борба за сваку душу! Све је због тога да не бисмо стигли, да се не бисмо дотакли, уопште, да бисмо се на крају крајева уплашили и отишли. Наводно, ситне непријатности на сваком кораку, а у ствари — борба за живот...“
И сетила сам се какве ствари су ми се дешавале откако сам почела да се приближавам црквеном животу. Било их је различитог калибра, али ћу данас рећи нешто о „вапијућим“.
То је био један од мојих првих одлазака у манастир. Једне вечери ујесен дошла сам овамо са сином који је још био мали. Служба је била у храму иконе Мајке Божије „Державнаја“. Кад смо изашли напоље већ је пао мрак. Кола су се налазила недалеко од цркве, али светлост са бандера није допирала до њих. Поред кола смо неочекивано наишли на две мушке фигуре. Изашле су из мрака, једна напред, друга мало даље. Не вадећи руке из џепова један од мушкараца је кренуо према мени с речима: „Девојко, ви...“ Било ми је непријатно и намерно сам гласно рекла сину: „Седи, сине, сад ће тата да дође и крећемо.“ Разуме се, тата није био с нама, али је моја реченица деловала — сенке су се повукле у мрак. Села сам за волан и нагазила гас. Међутим, прича се на томе није завршила. Чим сам изашла из кола у нашем дворишту муж (чекао нас је напољу) је упитао: „А где су ‘раткапне’?!“ Искрено речено, спасавајући се бекством нисам чак ни приметила да су нестале с фелни...
Морам признати да је овај догађај имао своје последице — прошло је много времена пре него што сам се поново одлучила да одем у манастир.
Кола возим већ преко десет година. Међутим, прву казну сам платила оног дана кад сам журила у храм на Причешће. Другу — кад сам журила кући примивши хонорар за прве чланке на манастирском сајту. У току прве године свог рада у манастиру успела сам да добијем прегршт „писама среће“ (казне за прекршај забележен видеокамером које долази поштом). Још једном се десио непријатан случај да ме зауставе радници саобраћајне милиције, што ме је коштало 500 хиљада рубаља...“ „Окорели починилац прекршаја!“ — констатоваћете. Али шта да се ради с чињеницом да је читавих десет година пре тога мој возачки талон био беспрекорно чист и да у електронској бази Саобраћајне инспекције поред мог презимена није био забележен ниједан прекршај саобраћајних правила?...
Имам другарицу Каћу. Паметница какве треба свећом тражити, добра је и саосећајна. Каћина младост је била бурна — пријатељи, журке, дискотеке до јутра. Али, успела је да исплива здрава и читава. Сад је Каћа дивна жена и мама. И полако прилази вери. „Слушај, одвези ме једном у свој манастир,“ — замолила ме је неком приликом. „Наравно!“ — радосно сам се одазвала. И почело је... Кад смо се први пут договориле одлазак је био спречен, зато што су наша кола морала хитно да се поправе. Следећи пут је Каћин муж отишао на службени пут и није имала с ким да остави дете. Поново смо се договориле телефоном — опет је код ње било ванредно стање: кћерка је пала и расекла усну, у болници су. Договориле смо се да одемо за следећи викенд, без обзира на све... Кад сам тог јутра бацила поглед кроз прозор, није ми било смешно: напољу је беснео прави ураган, на радију су причали нешто о „наранџастом нивоу опасности“ и замолили су грађане да се уздрже од путовања. Али, договор је изнад свега — „без обзира на све!“ И тако, зовем Каћу...
Ма колико чудно било, све је добро прошло, иако је ветар из све снаге савијао крошње дрвећа поред зидина манастира и са страшном силом је вијао лишће на стазицама. Тек кад смо се опраштале смогле смо снаге да попричамо о томе. „Кад сам ујутру погледала кроз прозор, помислила сам: куда да идемо по таквом невремену?! Али ако назовеш, отићи ћу, непријатно ми је да поново одбијем,“ — признала је Каћа. — „А ја сам, окрећући твој број одлучила: ако кажеш ‘не’, без љутње ћу овог пута одложити одлазак — куда ћемо по оваквом невремену?!“ О ономе што се могло прочитати између редова нисмо говориле... За сваки случај.
Ово се десило у Грузији. Глава породице код које смо боравиле одавно је обећао да ће нас одвести тамо где је „мло-о-о-го лепо“ и где ће „тебе да биде млого лепо“. Желела сам да што пре видим једно од најлепших места у овој дивној земљи, док је моја сапутница с бригом у очима покушавала да схвати шта је наш нови друг имао у виду. То ми је било забавно пошто сам у Грузији била више пута и схватала сам: иза реченице „мло-о-о-го лепо“ и где ће „тебе да биде млого лепо“ крије се искључиво грузијско гостопримство.
...Кренули смо у 6 сати ујутру. Учинило ми се да су четири сата вожње аутопутем заморна. Али још нисмо знале шта нас тек чека...
Два сата непрекидног успона у спуштања планинским серпентинама наша белоруска тела која на то нису навикла поднела су врло тешко. Али још нисмо знале шта нас тек чека...
Преговори нашег друга с мештанима о цени теренског возила протекли су прилично брзо и зато смо се снисходљиво односиле према томе што се испоставило да је наш „џип“ — стара лада „нива“. Још нисмо знале шта нас тек чека...
Не могу да превалим преко језика и да кажем да смо „се возили путем“ — тешко да се тако могу назвати „скокови“ по планинском терену пуном камења. „Путем“ којим су мирно гмизале змије. „Путем“ где је једна кривина од 90 степени следила за другим и чинило се да ће тако бити заувек. Али не-е-е! То још није био крај! Негде на другој трећини пута наш „гвоздени коњ“ је утихнуо. Стајали смо (узгред речено, у прашини, на врелини), чекали да се мотор мало олади, долили воде и кренули. Пет минута касније, мотор је опет престао да ради. Онда још једном... Испоставило се да је трећи пут последњи. Даље смо пут наставили пешке...
Треба признати да је вредело, иначе не бисмо видели запањујућу природу грузијских планина, тепихе од цвећа њених долина и смарагдне чаше планинских језера. Међутим, нисмо само због тога ишли тако дуго и с тешком муком. На самом врху планине налазила се црква. На таблици испред улаза причитали смо: „Мравалдзали, црква Светог Георгија, XI век.“ То је било неочекивано. Ушли смо, погледали, упалили свеће... Унутра је све било врло једноставно, а споља, на фасадама, остали су ми у сећању необични барељефи од камена. Изоставићу детаље о томе како смо силазили. Али кад смо поново прешли у „мерцедес“ домаћина, наш друг је рекао, показујући возача „ниве“ (он уопште није говорио руски): „Овај човек је рекао да је ова црква врло свето место.“ Е-е-е, драги мој, па што ниси одмах рекао?
Наравно, то ништа не би променило. Али како ми је својевремено говорио Максим Михаљцов, схватање тога да је овакав отпор нормална ствар човеку на неки начин помаже да издржи све непријатности (он је то тада врло приступачно формулисао >>). Касније ми је постало јасно и то зашто наш отац понекад понавља: „Сила акције је једнака сили вреакције,“ уопште немајући у виду закон физике...
Зашто сам, заправо, све ово испричала? Црквени људи имају приличан број оваквих прича. То су информације за оне који су још увек на самом почетку пута. Нека вам схватање тога да је појава неких препрека и непријатности природна и неизбежна да снагу, и нека вам помогне да не одустанете, да се не уплашите, да не скренете с изабраног пута. А у најтежим тренуцима нека вам помогну поуке светих отаца, који су нам већ одавно објаснили како да се односимо према оваквој појави: „...Кад је код оца Амвросија Оптинског дошао млад свештеник, за којег је наступило тешко време у жвиоту (против њега је устала сила вражија и даноноћно је чуо: ‘Одлази одавде... Сам си, не можеш успети’), старац га је дочекао речима: ‘Шта ти је, јереју? Кога си се уплашио? Непријатељ је један, а вас сте двојица.’ — ‘Како двојица?’ — ‘Ти и Христос — ето, тако сте двојица. Иди с Богом и ничега се не бој...’
Извор: Манстир Света Јелисавета, Минск
Реч „искушење“ ми је врло дуго парала слух. Можда зато што сам је на самом почетку свог општења с уцрквљеним људима превише често чула, и како ми се чинило, и кад јој је место и кад није. Са временом ми је постало очигледно да појаве које ова реч подразумева нису празан звук и да нису плод маште верујућих људи. На себи сам осетила отпор који прати човеково приближавање нечем светом.
... Дима је каснио. А изгледало је да наш радни дан неће бити обичан — напокон смо се сви окупили и чекали свештеника који је требало да се појави сваког тренутка како би освештао нашу нову собу... Касније се испоставило да су Димина кола прво зауставили радници саобраћајне милиције, а онда је морао да их остави на паркингу, зато што је почела да светли лампица која сигнализира проблеме с мотором. „Само сам одвезао монашку обућу на поправку...“ — завршио је причу Дима и врло значајно се осмехнуо. А ја сам га слушала и помислила: „Да, каква битка се води за сваког од нас, каква је борба за сваку душу! Све је због тога да не бисмо стигли, да се не бисмо дотакли, уопште, да бисмо се на крају крајева уплашили и отишли. Наводно, ситне непријатности на сваком кораку, а у ствари — борба за живот...“
И сетила сам се какве ствари су ми се дешавале откако сам почела да се приближавам црквеном животу. Било их је различитог калибра, али ћу данас рећи нешто о „вапијућим“.
„Раткапне“
То је био један од мојих првих одлазака у манастир. Једне вечери ујесен дошла сам овамо са сином који је још био мали. Служба је била у храму иконе Мајке Божије „Державнаја“. Кад смо изашли напоље већ је пао мрак. Кола су се налазила недалеко од цркве, али светлост са бандера није допирала до њих. Поред кола смо неочекивано наишли на две мушке фигуре. Изашле су из мрака, једна напред, друга мало даље. Не вадећи руке из џепова један од мушкараца је кренуо према мени с речима: „Девојко, ви...“ Било ми је непријатно и намерно сам гласно рекла сину: „Седи, сине, сад ће тата да дође и крећемо.“ Разуме се, тата није био с нама, али је моја реченица деловала — сенке су се повукле у мрак. Села сам за волан и нагазила гас. Међутим, прича се на томе није завршила. Чим сам изашла из кола у нашем дворишту муж (чекао нас је напољу) је упитао: „А где су ‘раткапне’?!“ Искрено речено, спасавајући се бекством нисам чак ни приметила да су нестале с фелни...
Морам признати да је овај догађај имао своје последице — прошло је много времена пре него што сам се поново одлучила да одем у манастир.
Казне
Кола возим већ преко десет година. Међутим, прву казну сам платила оног дана кад сам журила у храм на Причешће. Другу — кад сам журила кући примивши хонорар за прве чланке на манастирском сајту. У току прве године свог рада у манастиру успела сам да добијем прегршт „писама среће“ (казне за прекршај забележен видеокамером које долази поштом). Још једном се десио непријатан случај да ме зауставе радници саобраћајне милиције, што ме је коштало 500 хиљада рубаља...“ „Окорели починилац прекршаја!“ — констатоваћете. Али шта да се ради с чињеницом да је читавих десет година пре тога мој возачки талон био беспрекорно чист и да у електронској бази Саобраћајне инспекције поред мог презимена није био забележен ниједан прекршај саобраћајних правила?...
Каћа
Имам другарицу Каћу. Паметница какве треба свећом тражити, добра је и саосећајна. Каћина младост је била бурна — пријатељи, журке, дискотеке до јутра. Али, успела је да исплива здрава и читава. Сад је Каћа дивна жена и мама. И полако прилази вери. „Слушај, одвези ме једном у свој манастир,“ — замолила ме је неком приликом. „Наравно!“ — радосно сам се одазвала. И почело је... Кад смо се први пут договориле одлазак је био спречен, зато што су наша кола морала хитно да се поправе. Следећи пут је Каћин муж отишао на службени пут и није имала с ким да остави дете. Поново смо се договориле телефоном — опет је код ње било ванредно стање: кћерка је пала и расекла усну, у болници су. Договориле смо се да одемо за следећи викенд, без обзира на све... Кад сам тог јутра бацила поглед кроз прозор, није ми било смешно: напољу је беснео прави ураган, на радију су причали нешто о „наранџастом нивоу опасности“ и замолили су грађане да се уздрже од путовања. Али, договор је изнад свега — „без обзира на све!“ И тако, зовем Каћу...
Ма колико чудно било, све је добро прошло, иако је ветар из све снаге савијао крошње дрвећа поред зидина манастира и са страшном силом је вијао лишће на стазицама. Тек кад смо се опраштале смогле смо снаге да попричамо о томе. „Кад сам ујутру погледала кроз прозор, помислила сам: куда да идемо по таквом невремену?! Али ако назовеш, отићи ћу, непријатно ми је да поново одбијем,“ — признала је Каћа. — „А ја сам, окрећући твој број одлучила: ако кажеш ‘не’, без љутње ћу овог пута одложити одлазак — куда ћемо по оваквом невремену?!“ О ономе што се могло прочитати између редова нисмо говориле... За сваки случај.
Рача
Ово се десило у Грузији. Глава породице код које смо боравиле одавно је обећао да ће нас одвести тамо где је „мло-о-о-го лепо“ и где ће „тебе да биде млого лепо“. Желела сам да што пре видим једно од најлепших места у овој дивној земљи, док је моја сапутница с бригом у очима покушавала да схвати шта је наш нови друг имао у виду. То ми је било забавно пошто сам у Грузији била више пута и схватала сам: иза реченице „мло-о-о-го лепо“ и где ће „тебе да биде млого лепо“ крије се искључиво грузијско гостопримство.
...Кренули смо у 6 сати ујутру. Учинило ми се да су четири сата вожње аутопутем заморна. Али још нисмо знале шта нас тек чека...
Два сата непрекидног успона у спуштања планинским серпентинама наша белоруска тела која на то нису навикла поднела су врло тешко. Али још нисмо знале шта нас тек чека...
Преговори нашег друга с мештанима о цени теренског возила протекли су прилично брзо и зато смо се снисходљиво односиле према томе што се испоставило да је наш „џип“ — стара лада „нива“. Још нисмо знале шта нас тек чека...
Не могу да превалим преко језика и да кажем да смо „се возили путем“ — тешко да се тако могу назвати „скокови“ по планинском терену пуном камења. „Путем“ којим су мирно гмизале змије. „Путем“ где је једна кривина од 90 степени следила за другим и чинило се да ће тако бити заувек. Али не-е-е! То још није био крај! Негде на другој трећини пута наш „гвоздени коњ“ је утихнуо. Стајали смо (узгред речено, у прашини, на врелини), чекали да се мотор мало олади, долили воде и кренули. Пет минута касније, мотор је опет престао да ради. Онда још једном... Испоставило се да је трећи пут последњи. Даље смо пут наставили пешке...
Треба признати да је вредело, иначе не бисмо видели запањујућу природу грузијских планина, тепихе од цвећа њених долина и смарагдне чаше планинских језера. Међутим, нисмо само због тога ишли тако дуго и с тешком муком. На самом врху планине налазила се црква. На таблици испред улаза причитали смо: „Мравалдзали, црква Светог Георгија, XI век.“ То је било неочекивано. Ушли смо, погледали, упалили свеће... Унутра је све било врло једноставно, а споља, на фасадама, остали су ми у сећању необични барељефи од камена. Изоставићу детаље о томе како смо силазили. Али кад смо поново прешли у „мерцедес“ домаћина, наш друг је рекао, показујући возача „ниве“ (он уопште није говорио руски): „Овај човек је рекао да је ова црква врло свето место.“ Е-е-е, драги мој, па што ниси одмах рекао?
Наравно, то ништа не би променило. Али како ми је својевремено говорио Максим Михаљцов, схватање тога да је овакав отпор нормална ствар човеку на неки начин помаже да издржи све непријатности (он је то тада врло приступачно формулисао >>). Касније ми је постало јасно и то зашто наш отац понекад понавља: „Сила акције је једнака сили вреакције,“ уопште немајући у виду закон физике...
Зашто сам, заправо, све ово испричала? Црквени људи имају приличан број оваквих прича. То су информације за оне који су још увек на самом почетку пута. Нека вам схватање тога да је појава неких препрека и непријатности природна и неизбежна да снагу, и нека вам помогне да не одустанете, да се не уплашите, да не скренете с изабраног пута. А у најтежим тренуцима нека вам помогну поуке светих отаца, који су нам већ одавно објаснили како да се односимо према оваквој појави: „...Кад је код оца Амвросија Оптинског дошао млад свештеник, за којег је наступило тешко време у жвиоту (против њега је устала сила вражија и даноноћно је чуо: ‘Одлази одавде... Сам си, не можеш успети’), старац га је дочекао речима: ‘Шта ти је, јереју? Кога си се уплашио? Непријатељ је један, а вас сте двојица.’ — ‘Како двојица?’ — ‘Ти и Христос — ето, тако сте двојица. Иди с Богом и ничега се не бој...’
Извор: Манстир Света Јелисавета, Минск
Нема коментара:
Постави коментар