По завршетку богослужења архиепископ Митрофан се обратио верницима из Дебаљцева архипастирском беседом:
«Дебаљцево је данас посебно место и у нашој епархији, и у православном Донбасу. То је крвава рана која боли у срцу. Прошли пут сам овамо дошао у току друге недеље Великог поста, одмах након што су завршена борбена дејства. И улазећи у град тражио сам да видим бар једну целу зграду. Нисам нашао такву зграду. Увек ме боли душа и срце због људи који овде живе и због патњи које Божији народ трпи овде, у овом граду. Увек се посебно молимо за ово место и трудимо се да помогнемо чиме можемо храму и људима који овде живе, - не само духовно, већ и материјално.
И премда у Горловки није једноставно, и јутрос нас није пробудио будилник, већ артиљеријска ватра, разарања као у Дебаљцеву нисам видео нигде – ни у Славјанску, ни у Горловки, ни у Доњецку, ни у Угљегорску. И долазећи овде човек размишља: а да ли овде још увек живе људи? Да ли је неко уопште остао? И како ми је пријатно да видим све вас и да се молим с вама у овом храму. Да видим да у људима који овде живе постоје вера и жеља да дођу у храм, да се моле Богу, да чују јеванђељску реч и да чине добра дела.“
Владика је позвао грађне да се труде да у свим околностима сачувају главно – човечност и саосећање за несрећу других:
«Браћо и сестре, вероватно нема тежег искушења од оног које доживљавамо данас, које доживљава наш народ. Али искушење је као мач са две оштрице: једне убија, и људска личност се распада, човек престаје да буде човек. Почиње да понижава друге и да пљачка, да преживљава по сваку цену, да чини ствари које човек не сме да чини ни под којим условима. А други људи, напротив, испољавају најбоље људске особине љубави, самопожртвовања и живота за друге. И све то нам је Господ дао да видимо ових дана и све то и даље гледамо.
Данас не знамо како ће изгледати сутрашњи дан. Не знамо шта ће бити сутра. Нисам политичар и не знам одговор на ово питање. И Црква нема одговор на ово питање. Али имам одговор на питање на које Црква може да одговори. И данас, и сутра, и прекосутра треба да останемо људи. Никад не треба да губимо људско лице и људски лик. Не смемо заборавити на то да око нас живе људи и да је и њима тешко. Кад човек размишља само о својим тешкоћама бива му тешко. А кад изађе и види да је још некоме тешко и кад почне да помаже другима, он заборавља на сопствене тешкоће.»
У новембру прошле године за време борбених дејстава у Дебаљцеву оштећен је храм Александра Невског. У ноћи између 21. и 22. новембра у близини цркве су експлодирала два пројектила која су пуштена из система плотунске ватре «Град». Касније је на територију храма пао још један пројектил «Града», на кров цркве пале су две касетне бомбе из уређаја «Ураган». У храму још увек нема прозора – отвори су затворени шпер-плочама. Оштећени су кров, купола, врата и фасада здања, у потпуности је избачен из строја систем за грејање топлом водом. Такође су оштећена врата и прозори на капели која се налази на територији цркве. Добронамерни предузимачи из Русије су обећали да ће помоћи храму.
У току активних борбених дејстава – од краја јануара до марта 2015. године – у храму се нису обављала богослужења. Последњи пут пре прекида ватре овде је одржана служба на Крстовдан. За време освећивања воде у порти почело је масовно гранатирање града, али су тог дана после завршетка ватре парохијани успели да освештају воду.
Следећег дана се богослужење није могло обавити. Пројектили су практично непрекидно летели изнад града и око храма – интервал између падова пројектила је износио највише седам секунди. Око четрдесет парохијана цркве Александра Невског, међу којима је било и деце, заједно са старешином су се неколико недеља крили у подруму поред храма.
Без обзира на то што је рат у Дебаљцеву одавно почео, људи нису успели да се навикну на близину смрти и на звук пројектила који непрекидно лете. Кад би се експлозија десила у близини њиховог склоништа сви би заједно извикивали молитву «Господи, помилуј!; а понекад су просто викали без речи.
Наредног дана после Крстовдана, 20. јануара, због борбених дејстава град је остао без струје. У Дебаљцеву је прекинуто снабдевање водом. Људи који су се крили у подруму у близини храма Александра-Невског топили су снег и процеђивали га кроз тканину да би се напили воде. На територији храма налази се бушотина из које су становници дуго времена узимали воду, кад је градски водовод био оштећен у гранатирању. Међутим, кад је струја искључена, пумпа је престала да испумпава воду из буштоине, и вода се више није могла добити.
Кад није било довољно снега људи су ризикујући живот ишли по воду километар и по практично под непрекидном ватром. Дуж пута који је водио до воде лежали су убијени – на десетине мирних становника. Није било могуће сахранити их: требало се брзо кретати напред или лежати на земљи – ако су пројектили падали преблизу. На срећу, нико од парохијана који су се крили у подруму није настрадао за време борби.
Дебаљцево је последњи пут гранатирано 8. марта. Тренутно овде нема борбених дејстава. Постепено се обнављају инсталације, у граду већ има гаса, струје и воде. Почела је да ради фабрика хлеба и пецива, обновљена је железница – сад у Дебаљцеву саобраћају путнички и теретни возови. Поправљају се школе, дечји вртићи и болнице, али многе куће, друштвене и стамбене зграде у граду се не могу поправити. Поред храма Александра Невског је потпуно поправљен и отворен дечји вртић.
У Дебаљцево се постепено враћају становници. Обећано је да ће градске школе поново почети са радом од 1. септембра. Међутим, близина линије фронта – свега 8. километара од града – не даје наду у миран живот у случају прекида објављеног примирја. Све планове о уређењу града његови становници праве уз обавезну опаску: «Ако не буде рата.»
Са руског Марина Тодић
Извор: Православие.ру
Нема коментара:
Постави коментар