Потресна исповест Луиђија Позека из истарског градића Савудрије који
је робијао заједно са Гаврилом Принципом у злогласном затвору „Терезин“ у
Чешкој
У малом приморском градицу Савудрија у Истри све до недавно живео је човек који је са Гаврилом Принципом, сарајевским атентатором који је на Видовдан 28. јуна 1914. године у Сарајеву убио аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда и његову супругу Софију, робовао заједно у злогласном затвору Терезин у Чешкој.
Како је недавно забележила и хрватска штампа, Луиђи Позек, скончао је у позној старости, а једини је човек који је преживео робијашки пакао и који је гледао како умире Гаврило Принцип, његов друг из злогласне тамнице, казамата у Терезину.
Старац Луиђи Позек, рибар и тежак по занимању, живео је малој каменој куцћици на обали мора у Савудрији. Готово цео живот провео је сам овде уз море, рибе и галебове.
Занимљива је прица Луиђија Позека о томе како је и зашто доспео у тада један од најпознатијих светских затвора за политичке осуђенике и како је упознао Гаврила Принципа, који је, као гимназијалац, из патриотских побуда усмртио, аустроугарског престолонаследника. Позек је испричао да је још 1915. године у аустријском граду Грац, са својим колегама железничарима, организовао демонтрације и протесте. Ухапсила га је аустријска полиција и организовано му је суђење. Био је осуђен на четири године „тешке тамнице“. Одведен је у затвор негде далеко, за који му је један аустроугарски жандарм рекао „да отуда никада неће жив изаћи“! Каже да се сећа да је уз стражаре до зуба наоружане доведен пред велике зидине некакве трвђаве која је лежала уз реку. „Доводе ме у пакао“. Помишљао је у себи, јер је све у овом казамату изгледало веома застрашујуће. Сазнао је од стражара да је доведен у тада чувени и злогласни казамат за политичке затворенике Терезин у Чешкој, Аустроугари су га „германизовано“ звали – Терезинштад.
Луиђи Позек је исприцао да је после неколико дана боравка у Терезину приметио сувоњавог младића, који је личио на људски костур. Био је то Гаврило Принцип.
Младић из Босне био је измасакриран свуда по телу, па чак и по лицу – На лицу младица, умрљаном траговима крви и дубоких посекотина, зјапиле су црне и црвенкасте живе ране, које су сведочиле о зверским мучењима. Он се издвајао од осталих затвореника управо због трагова од батина и мучења, био је живи леш.
– Срео сам Гаврила Принципа први пут у затворској амбуланти. Тек пошто ме затворски лекар прегледао због проблема са неухрањеношћу и тешким кашљем који је одавао утисак да сам можда зарадио тзуберкулозу или најмање упалу плућа од спавања на голим даскама и у влажним ћелијама пуним крупних мишева и других животињица које живе и обитавају у отпадним водама и канализацијама, усудио сам се да питам лекара – ко је овај измасакрирани и до смрти измучени младић?
„То ти је земљак“, одговорио ми је лекар, а на моје изненађење и питање: „Какав земљак“, он ми рече – Гаврило Принцип! За то име сам чуо, а одмах сам се запитао – па, то је човек који је извршио атентат на Франца Фердинанда. Збуњен и изненађен овим одговором, без речи сам напустио затворску амбуланту, каже Луиђи Позек.
Он је испричао да је осећао велики бол и рану због стања у коме је био Гаврило Прицнцип и поступања према овом младићу, па је почео да се интересује „за земљака“, тражио је да га и посети и поразговара са њиме, али му није било дозвољено.
Причао је да је Гаврило Принцип био заточен у самици, где је полагано умирао од глади и болести, пребијан систематски, буквално свакодневно. У влажним ћелијама, пуним глодара, на голим даскама обитавали су робијаши у злогласном Терезину. Гаврило Принцип је био у самици. Нешто, што је пре било сплачина него чорба робијашима је дељено сваки трећи дан, а Гаврило Принцип је добијао храну тек сваки пети дан. Мучен је зверски на разноразне начине, а „специјалитет“ затвора било је мучење Гаврила Принципа тако што би га ставили у дрвено буре у које је претхотно било закуцано мноштво великих ексера, па би га котрљали у таквом бурету док би се велики ексери забадали у Гаврилово израњањено младо тело!
Луиђи Позек је испричао да никада са Гаврилом Принципом није успео да разговара, али је са њиме ипак успео да успостави контакт.
– Затворски лекар је био фини човек, имао је нешто хумано у себи, па је лако успостављао контакте са нама, политичким затвореницима, и увек тежио да нам помогне. Често сам са затворским лекаром причао о Гаврилу Принципу, замолио сам лекара да поздрави Гаврила Принципа и да му каже коју реч о мени, његовом земљаку. И на моје велико задовољство, лекар је поздравио Гаврила и испричао му о мени. Гаврило ми је поручио преко лекара „да му је тешко што нема прилике да разговара са мном“. Био сам веома срећан Гавриловом поруком упућеној мени, али сам и даље имао неодољиву жељу да лично поразговарам са човеком за која је тих година знао цео свет, а чији млади живот се полако гаси у затворској ћелији у Терезину, у паклу који се звао затвор – каже Луиђи Позек.
– У затвор у Терезину сам дошао крајем 1915. године, тамо је већ био заточен Гаврило Принцип. Видао сам га виде пута 1916. године, а памтим и сусрете са њиме 1917. године. Тако је једном те године, док су га носили из затворске амбуланте, ја сам му се сасвим приближио и неприметно сам му се јавио речима: „Ја сам твој земљак…“.
Гаврило је изговорио пар неразумних речи, хтео је нешто да ми каже, али сам био сигуран да више није имао снаге да то и изговори. Био је живи леш, са не више од тридесетак килограма. Знао сам да неће још дуго живети. И тако је, нажалост, и било – испричао је Позек.
Овај истарски рибар је готово три године гледао како умире човек који је на Видовдан 28. јуна 1914. године у Сарајеву целом свету показао да мора доћи крај аустроугарском ропству и аустроугатрској тиранији, којој је одвајкада трн у оку била – Србија.
Луиђи Позек каже да крају своје невероватне исповести да никада није ни помишљао да ће изаћи на слободу из пакла Терезина. На његову срећу, то се догодило почетком 1918. године, када му је саопштено да напусти Терезин. Опраштајући се од својих затворских колега, упркос срећи да је дочекао слободу, био је тужан због Гаврила Принципа, кога није успео да посети и са њиме поразговара. Тражио је приликом изласка из затвора да га посети макар на тренутак, али на његову жалост то му није било дозвољено. Ипак, уз мито затворском стражару, упутио је преко њега свој последњи поздрав Гаврилу Принципу.
Само неколико дана по доласку у завичај, у родну Савудрију, у априлу 1918. године прочитао је у новинама да је умро Гаврило Принцип, сарајевски атентатор, чије име је заувек забележено у новијој историји. Наравно, није у новинама писало о зверским мучењима Гаврила Принципа.
А на самрти, Гаврило Принцип је исписао своје последње речи на зидовима ћелије у Терезину, као родољубиву поруку генерацијама које ће га се сећати са поштовањем:„Наше ће сјене ходати по Бечу, лутати по двору, плашећи господу“!
Извор: Манастир Ваведење Пресвете Богородице, Београд
У малом приморском градицу Савудрија у Истри све до недавно живео је човек који је са Гаврилом Принципом, сарајевским атентатором који је на Видовдан 28. јуна 1914. године у Сарајеву убио аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда и његову супругу Софију, робовао заједно у злогласном затвору Терезин у Чешкој.
Како је недавно забележила и хрватска штампа, Луиђи Позек, скончао је у позној старости, а једини је човек који је преживео робијашки пакао и који је гледао како умире Гаврило Принцип, његов друг из злогласне тамнице, казамата у Терезину.
Старац Луиђи Позек, рибар и тежак по занимању, живео је малој каменој куцћици на обали мора у Савудрији. Готово цео живот провео је сам овде уз море, рибе и галебове.
Занимљива је прица Луиђија Позека о томе како је и зашто доспео у тада један од најпознатијих светских затвора за политичке осуђенике и како је упознао Гаврила Принципа, који је, као гимназијалац, из патриотских побуда усмртио, аустроугарског престолонаследника. Позек је испричао да је још 1915. године у аустријском граду Грац, са својим колегама железничарима, организовао демонтрације и протесте. Ухапсила га је аустријска полиција и организовано му је суђење. Био је осуђен на четири године „тешке тамнице“. Одведен је у затвор негде далеко, за који му је један аустроугарски жандарм рекао „да отуда никада неће жив изаћи“! Каже да се сећа да је уз стражаре до зуба наоружане доведен пред велике зидине некакве трвђаве која је лежала уз реку. „Доводе ме у пакао“. Помишљао је у себи, јер је све у овом казамату изгледало веома застрашујуће. Сазнао је од стражара да је доведен у тада чувени и злогласни казамат за политичке затворенике Терезин у Чешкој, Аустроугари су га „германизовано“ звали – Терезинштад.
Луиђи Позек је исприцао да је после неколико дана боравка у Терезину приметио сувоњавог младића, који је личио на људски костур. Био је то Гаврило Принцип.
Младић из Босне био је измасакриран свуда по телу, па чак и по лицу – На лицу младица, умрљаном траговима крви и дубоких посекотина, зјапиле су црне и црвенкасте живе ране, које су сведочиле о зверским мучењима. Он се издвајао од осталих затвореника управо због трагова од батина и мучења, био је живи леш.
– Срео сам Гаврила Принципа први пут у затворској амбуланти. Тек пошто ме затворски лекар прегледао због проблема са неухрањеношћу и тешким кашљем који је одавао утисак да сам можда зарадио тзуберкулозу или најмање упалу плућа од спавања на голим даскама и у влажним ћелијама пуним крупних мишева и других животињица које живе и обитавају у отпадним водама и канализацијама, усудио сам се да питам лекара – ко је овај измасакрирани и до смрти измучени младић?
„То ти је земљак“, одговорио ми је лекар, а на моје изненађење и питање: „Какав земљак“, он ми рече – Гаврило Принцип! За то име сам чуо, а одмах сам се запитао – па, то је човек који је извршио атентат на Франца Фердинанда. Збуњен и изненађен овим одговором, без речи сам напустио затворску амбуланту, каже Луиђи Позек.
Он је испричао да је осећао велики бол и рану због стања у коме је био Гаврило Прицнцип и поступања према овом младићу, па је почео да се интересује „за земљака“, тражио је да га и посети и поразговара са њиме, али му није било дозвољено.
Причао је да је Гаврило Принцип био заточен у самици, где је полагано умирао од глади и болести, пребијан систематски, буквално свакодневно. У влажним ћелијама, пуним глодара, на голим даскама обитавали су робијаши у злогласном Терезину. Гаврило Принцип је био у самици. Нешто, што је пре било сплачина него чорба робијашима је дељено сваки трећи дан, а Гаврило Принцип је добијао храну тек сваки пети дан. Мучен је зверски на разноразне начине, а „специјалитет“ затвора било је мучење Гаврила Принципа тако што би га ставили у дрвено буре у које је претхотно било закуцано мноштво великих ексера, па би га котрљали у таквом бурету док би се велики ексери забадали у Гаврилово израњањено младо тело!
Луиђи Позек је испричао да никада са Гаврилом Принципом није успео да разговара, али је са њиме ипак успео да успостави контакт.
– Затворски лекар је био фини човек, имао је нешто хумано у себи, па је лако успостављао контакте са нама, политичким затвореницима, и увек тежио да нам помогне. Често сам са затворским лекаром причао о Гаврилу Принципу, замолио сам лекара да поздрави Гаврила Принципа и да му каже коју реч о мени, његовом земљаку. И на моје велико задовољство, лекар је поздравио Гаврила и испричао му о мени. Гаврило ми је поручио преко лекара „да му је тешко што нема прилике да разговара са мном“. Био сам веома срећан Гавриловом поруком упућеној мени, али сам и даље имао неодољиву жељу да лично поразговарам са човеком за која је тих година знао цео свет, а чији млади живот се полако гаси у затворској ћелији у Терезину, у паклу који се звао затвор – каже Луиђи Позек.
– У затвор у Терезину сам дошао крајем 1915. године, тамо је већ био заточен Гаврило Принцип. Видао сам га виде пута 1916. године, а памтим и сусрете са њиме 1917. године. Тако је једном те године, док су га носили из затворске амбуланте, ја сам му се сасвим приближио и неприметно сам му се јавио речима: „Ја сам твој земљак…“.
Гаврило је изговорио пар неразумних речи, хтео је нешто да ми каже, али сам био сигуран да више није имао снаге да то и изговори. Био је живи леш, са не више од тридесетак килограма. Знао сам да неће још дуго живети. И тако је, нажалост, и било – испричао је Позек.
Овај истарски рибар је готово три године гледао како умире човек који је на Видовдан 28. јуна 1914. године у Сарајеву целом свету показао да мора доћи крај аустроугарском ропству и аустроугатрској тиранији, којој је одвајкада трн у оку била – Србија.
Луиђи Позек каже да крају своје невероватне исповести да никада није ни помишљао да ће изаћи на слободу из пакла Терезина. На његову срећу, то се догодило почетком 1918. године, када му је саопштено да напусти Терезин. Опраштајући се од својих затворских колега, упркос срећи да је дочекао слободу, био је тужан због Гаврила Принципа, кога није успео да посети и са њиме поразговара. Тражио је приликом изласка из затвора да га посети макар на тренутак, али на његову жалост то му није било дозвољено. Ипак, уз мито затворском стражару, упутио је преко њега свој последњи поздрав Гаврилу Принципу.
Само неколико дана по доласку у завичај, у родну Савудрију, у априлу 1918. године прочитао је у новинама да је умро Гаврило Принцип, сарајевски атентатор, чије име је заувек забележено у новијој историји. Наравно, није у новинама писало о зверским мучењима Гаврила Принципа.
А на самрти, Гаврило Принцип је исписао своје последње речи на зидовима ћелије у Терезину, као родољубиву поруку генерацијама које ће га се сећати са поштовањем:„Наше ће сјене ходати по Бечу, лутати по двору, плашећи господу“!
Извор: Манастир Ваведење Пресвете Богородице, Београд
Нема коментара:
Постави коментар