Често имамо прилику да чујемо констатацију да је време у коме живимо тешко. То није у потпуности тачно, поготово у односу на тежину времена косовских јунака и и времена које је уследило после Косовске битке.
Опет, не можемо рећи ни да живимо у лагодном времену – довољно је да се окренемо око себе и приметимо толико несрећних људи који живе на рубу материјалне егзистенције. Како онда можемо окарактерисати наше време? Прави одговор је да живимо у сложеном времену које одликује један изузетно сложен феномен, а то је глобализација. Тај феномен није могуће свести на једну раван, економско-финансијску, мада се то најчешће чини. Глобализација, међутим, не мења само нашу економско-финансијску сферу деловања, већ и културу, политику, начин размишљања, психолошки профил личности… За концепт глобалног повезивања људи, роба, услуга, информација не можемо рећи ни да је сам по себи лош ни добар, али је императив да његове примењене одлике што боље идентификујемо и јасно укажемо на позитивне и негативне аспекте у реалном животу.
За глобализациони феномен потрошачког друштва сасвим сигурно можемо рећи да је цивилизацијски разоран. У њему је човек пре свега и изнад свега стављен у улогу потрошача и поседника материјалних добара. И у ранијим епохама су материјална средства била важна, али никада нису представљала суштину нашег битовања, док је у потрошачкој цивилизацији човек остварен онолико колико поседује. У њој не постоји проблем греха и неморалности (у дневној штампи ћете редовно читати о „контроверзним бизнисменима“ који се не могу подичити моралним животом, али су ипак успешни), али постоји проблем неостварености каријере и материјалног богатства. Таквог финансијски неоствареног човека једноставно називају губитником.
Логика потрошачке цивилизације гута све на шта наиђе, па
тако и самог човека, који желећи да у њој пронађе
задовољавање својих материјалних потреба и сам на крају
постаје сводив на економски одредиве категорије и постаје
објекат у суровом систему. И то још није крај – у
потрошачкој цивилизацији се и духовне вредности покушавају
свести на потрошачке потребе: срећемо многе хришћане који
кажу да не налазе свој идентитет у Цркви, али да у њу иду
када осете духовну потребу, што је одраз типично
потрошачког менталитета, само на духовној равни.
Потрошачко друштво је изнедрило велики број проблема, а
један је у свој својој величини видљив управо сада –
глобална финансијска криза. Она није ништа друго до
производ девијације конзумеризма на пољу људске личности и
њен корен је у огромној, до сада невиђеној похлепи и
себичности. Та похлепа је довела до тога да савремени
човек покуша да умножи капитал који још увек није стекао,
капитал који је само фиктивно његов. Финансијске анализе
штуро указују да је то кредитна, дужничка криза, али у
антрополошком преводу то значи да је савремени човек желео
да се обогати и умножавањем оног богатства које још није
стекао. Тај вид похлепе се по први пут среће у људској
историји.
Има ли какве везе видовданска етика са проблемом глобалног
конзумеризма и глобалне финансијске кризе? Није ли
беспредметно разговарати о видовданским вредностима у 21.
веку? Одговор је једноставан: управо је видовданска етика
кључ за решавање нагомиланих проблема и огромних
девијација савременог друштва. Уколико смо напред
констатовали да је основни проблем савремене цивилизације
похлепа, себичност и крајњи индивидуализам, онда је решење
за тај проблем једино у афирмацији етоса жртве за
другог. Препознавања другог човека у његовом лику,
личности, имену, а не у броју и квантитативно одредивим
категоријама потрошачке цивилизације. Такав етос жртве за
другог су управо показали косовски јунаци којих се сећамо
ових дана, на челу са својим светим и честитим кнезом
Лазаром.
Свети кнез је са својом војском кренуо на Косово поље не
ради витешког обрачуна и ратничког похода. Не треба
наседати на тезу да су православни Срби тобоже ратнички
народ и да баштинимо ратничку традицију јер то просто није
тачно – православни Срби су домаћински народ, везан
за породицу, огњиште, родно место… Војска коју је
водио часни кнез се састојала пре свега од људи који су
пошли у бој да би заштитили породице и ближње, знајући би
их Отоманска империја поробила не само физички, већ и
духовно. Са друге странем, кнез Лазар је могао, по
принципа потрошачког друштва, да размишља само о свом
интересу и склопи пакт са султаном, у ком случају би
сугурно напредовао у земаљској служби (данас:
„каријери“). Али честити кнез није размишљао
на тај начин јер се није руководио етиком личне добити,
већ етиком жртве за другог. То што му је Бог подарио
службу да буде управитељ једног дела српске територије је
схватао као одговорност за другог, а не као службу
господарења над другим. И зато је толико велики у свести
нашег народа, а његова жртва није само историјски важна,
већ је актуелна до краја света и века.
У времену глобализације примећујемо колико је етос
видовданске жртве важан. Неко ће можда упитати са киме то
ми треба да се боримо у данашњем времену? Одговор је:
највише против сопственог егоизма с обзиром да смо у
великој мери постали баштиници потрошачке културе, а не
етоса видовдански ратника. Баштиници културе идола и
смрти, а не културе живота (вечног). Већина наших
суграђана данас размишља на потрошачки начин: битно је за
себе стећи и обезбедити, а није важно у каквом је положају
онај други. То је оно што наше свете заступнике пред
Престолом Господњим веома жалости, али они ипак не
одустају од нас и једнако заступнички се моле и сада. А
ген видовданског етоса, тај дубоко укорењени
хришћански осећај жртве за другог још увек живи у овом
народу – није преовлађујући у броју, али је моћнији.
Као што мало соли да укус целом јелу, тако и тај мали број
носилаца аутентичног етоса пожртвовања може учинити да
Србија опет просија видовданским надахнућем.
Не треба да наседамо на лажи да ће нам бити боље за
годину, две, пет… Не треба да се лажемо већ да
говоримо отворено. Потребно је да се појаве људи који ће
отворено рећи да је ово тренутак жртве за оне који долазе
после нас, за нашу децу, и њихову децу, а да за себе лично
не очекујемо бољитак. Када Господ пошаље такве људе који
ће својим личним животом и пожртвованошћу показати да не
треба да тражимо само за себе, већ и за друге, као што
свети кнез Лазар и његова света војска нису тражили за
себе, већ су себе дали у жртву за друге, то ће бити
почетак преображаја Србије у институционалном погледу. И
тај тренутак ће, ако Бог да, доћи. Ипак, етос жртве за
другог не треба да тражимо само од наших представника у
институционалном систему и да пасивно чекамо да се ствари
промене. Промена првенствено мора да се деси у нашем
сопственом животу. То и јесте вечити одговор хришћана на
изазове времена, одговор који није на равни институција,
већ на равни личности. Ако свако од нас промисли колико
има људи у својој околини који оскудевају у било ком
другом смислу и ако било шта конкретно учини у том
погледу, па нека је то удељивање и корице хлеба, Србија ће
се преобразити. Морамо поћи сами од себе и не заборављати
људе око себе, без чега не треба размишљати о неким
великим „пројектима“ преображаја целог
друштва. На Страшном Суду ћемо дати одговор за конректне
људе из наше околине, људе са именом и презименом. Сетимо
се само приче о убогом Лазару и богаташу
анонимном [= безличном – богаташ убогог
Лазара није удостојио ни погледа, а Господ њега у
еванђелској причи није удостојио ни имена]. Када се буду
испитивале најтананије мисли сваког од нас, Господ неће
постављати питање генијалних решења за глобалну
финансијску кризу, већ ће нас питати за решавање кризе
нашег личног живота и односа према другом човеку. Питаће
нас колико смо у свом животу показали Видовдански етос
жртве за другога, колико смо уопште видели човека са свим
његовим потребама и патњама. И по томе ћемо се и овде и у
Царству Божијем одмерити јесмо ли на страни честитога
кнеза Лазара или на оној другој.
Свештеник Оливер Суботић
Саборна црква у Београду
Преузето са: Православие.ру
Нема коментара:
Постави коментар