Точак среће се окреће

Да ли је заиста људима који у садашњој пропалој Србији имају новца и власти толико тешко да схвате да је опстанак њиховог богатства део друштвеног уговора који може и да се промени? Ако богати и моћни, вишак новца и моћ не користе и да развијају земљу, јачају је и богате, од чега би осим њих имали некакве користи и они који сада живе са понижавајуће недовољно новца и могућности за стицање – зар не виде да могу бити прозвани због лошег коришћења оног вишка својине који им је последњи друштвени уговор омогућио?

Из угла народа, садашња елита уопште не мора да буде на месту на ком је и да полаже право на то што је поштено (по уговору) или непоштено прикупила. С обзиром на слепило отуђене елите за споља тешко уочиве токове народног живота, логично је да припадници елите покушавају да у земљи одрже неолиберална правила и вредности, јер им једино то, захваљујући заштити које пружају страни господари, сигурно чува њихову својину. Тако је исто јадно-логично и да елита већином гура народ у Европску унију, која јој може обезбедити трајну заштиту од народа. Наравно да се то представља као бољитак за народ. А како би другачије елита дошла до испуњења свог циља – уласка у „кућицу“, под заштиту, као у дечијој игри.

Без обзира на неке од помодних теорија – народ је не само статистичка, културна и договорна категорија, него пре свега организам који увек тражи начин за опстанак. Притом се под организмом не мисли на некакву тоталитарну заједницу крви и тла, него баш на велики организам који живи у историји. На народни организам који има свој идентитет, своје вредности, освешћене и неосвешћене циљеве, начин реаговања на претњу. Колико год организам српског народа изгледао умртвљен, он је још увек жив. Болестан и слаб, угроженог идентитета, али жив, макар због јаког корена. Уколико угроженост нарасте до неподношљиве мере – народ као организам, без праве контроле, коју може држати само елита у коју се има поверење, може реаговати веома бурно. Контролу могу да успоставе – иако то многима изгледа немогуће чак и гори од садашње елите-псеудоелите. Нико не гарантује да ће та реакција засигурно довести до оздрављења организма, угроженог изнутра и споља. Како се ради о органском – могућа је и смрт. Могуће је увођење у нову болест. Али у бурној реакцији, пред смрт или оздрављење, прво ће вероватно страдати оне ћелије које организам препозна као главне изазиваче болести. Политичка елита и брзо обогаћени људи лако могу бити препознати као такви и први бити на удару.

Да ли је стварно могуће да нико из садашње елите или псеудоелите, како већ ко на то гледа, све то не сагледава или макар наслућује?

Историја не иде праволинијски предвидљиво, али се у њој ипак могу препознати неке законитости. Не каже се случајно да се точак историје окреће. Креће се у неком смеру, притом се и окрећући око осовине. То да је проклизавање точка историје, које још увек траје, погрешно препознато као стизање на циљ, крај историје – то је јасно све већем броју људи. Било би логично да то уочи и српска елита. Док не буде касно.

Извор: фејсбук страница ђакона Ненада Илића