1. Припреми се да благодариш за све, слушајући реч светог апостола: На свему захваљујте (1.Сол.5,18). Макар био у невољи или у тегоби, у тескоби или болести, у телесном труду, за све што ти се дешава - захваљуј Богу. Надам се да ћеш и ти доћи у Његов починак (Јев.4,3), јер нам кроз многе невоље ваља доћи у Царство Божије (Дап.14,22). И тако, не сумњај у души својој и нека не слаби ни због чега срце твоје, него се сећај апостолске речи: Ако се наш спољашњи човек и распада, ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан (2.Кор.4,16). Ако не претрпиш страдање, не можеш узићи на крст.
2. Док је на мору, брод је изложен опасностима од ветрова. а кад достигне тихо и мирно пристаниште, више се не боји од опасности, нити невоља и јаких ветрова, него остаје неузнемираван. Тако је и са љубављу твојом: док пребиваш са људима, очекуј скорби, опасности и буре мислених ветрова. А кад будеш достигао припремљено (пристаниште безмолвија), нећеш више имати страха.
3. Не падај духом у невољама и трудовима телесним које носиш, напрежући се за нас и наше општежиће, јер то и значи: Полагати живот за браћу (1.Јн.З,16). Надам се да ће бити велика награда за труд твој. Као што је Господ поставио Јосифа у Египат да прехрани браћу своју у време глади (Пс.32,19), тако је и тебе поставио да послужиш овом општежићу, заједно са сином нашим Серидом. Ја ти понављам реч апостола, изречену Тимотеју: Ти, дакле, чедо моје, јачај у благодати (2.Тим.2,1).
4. Један трудовима по Богу долази до покоја у Њему (Јев.4,3), а други тамо достиже смирењем. А за тебе се надам да ћеш га достићи и једним и другим када у теби умре гнев као последица укроћене раздражљивости у срцу твоме. Тада ће се на теби испунити реч Писма: Погледај смирење моје и труд мој и остави све грехе моје (Пс.24,18)... Господ нека сачува твоју душу и тело, и дух твој од сваког зла, од сваке непријатности коју наводи ђаво, и од сваког маштања које изазива сметеност мисли.
5. Пре свега се чувај духа унинија, [тј. лењости], из кога се рађа свако зло и различита искушења... Зашто твоје срце слаби и изнемогава (због скорби које ти наносе) овце Христове?... Почуј са пажњом шта ћу ти рећи: Дуготрпељивост је мајка свих добара. Погледај на Мојсија који је пре изабрао за себе да страда са народом Божијим него да има привремену насладу греха (Јев.11,25).
6. Чувај се да те не покраду лукаве змије и да те не отрују својим отровом: он је смртоносан. Нико никада неће извршити добро дело посредством зла, зато што је сам побеђен злом. Напротив, добрим се исправља зло (уп. Рим.12,21). Ти стојиш на позорници: и због тога си и дужан да се бориш са зверовима, слично апостолу (1.Кор.15,32) који се, победивши звери, хвалио. Ти си бачен у морску буру. Због тога си и дужан да, слично нама, претрпиш многе опасности и да се подвизаваш против високих таласа. Победивши, уз Божију помоћ, ти ћеш са нама доћи до тихог пристаништа у Христу Исусу, Господу нашем. Њему слава у векове. Амин.
7. Тебе узнемиравају помисли, побуђујући те да друге смућујеш и да се сам смућујеш преко других... Знај, брате мој, да ако неко жалости другог или делом или речју, касније сам бива ожалошћен стоструко више... Буди дуготрпељив у свему и чувај се да у било шта уплићеш своју вољу... Постарај се да (пре тога) пажљиво испиташ своје помисли како оне не би заразиле твоје срце смртоносним отровом и како те не би превариле да комарца сматраш камилом а каменчић каменом, иначе ћеш личити на човека који, имајући [у свом оку] брвно, гледа на туђи трун.
8. Ти себе називаш грешним, а на делу показујеш да не познајеш самог себе. Ко себе сматра грешником и виновником многих зала, никоме не противречи, ни са ким се не свађа, ни на кога се не гневи, него све сматра бољим и разборитијим од себе... Ако си грешан, зашто онда укореваш ближњег и окривљујеш га као да преко њега долази жалост на тебе?... Испитај себе и наћи ћеш да у ствари не сматраш себе таквим... Погледај брате, како се нама ругају: говоримо само устима, а дела показују друго. Због чега ми, када противречимо помислима, немамо снаге да их одбијамо? Због тога што се пре тога одајемо осуђивању ближњег, што слаби нашу духовну силу. Ми окривљујемо свог брата, а сами смо кривци... Положи на Бога сваку помисао, говорећи: "Бог зна шта је корисно", и умирићеш се, те ћеш постепено стећи силу да трпиш.
9. Ти знаш, брате, да човек неће видети славу уколико не трпи увреде и да неће осетити сладост ако се не очисти од жучи. Ти си ступио међу братију и различите околности да би на ватри био испитан, јер злато се не испитује другачије осим огњем. Због тога ништа себи не налажи[1], будући да би се на тај начин подвргао борби и бризи, него са страхом Божијим испитуј шта одговара времену и ништа не чини кроз свадљивост... Колико је могуће удаљавај се од гнева... Не суди и не осуђуј никог... а особито љуби оне који те кушају... Уколико схватимо, видећемо да нас управо они помажу у напретку.
10. Буди дуготрпељив у жалостима, као онај ко је достигао завештање Владике које поручује: У свету ћете имати жалост, али не бојте се, ја сам победио свет (Јн.16,33). Достигни непобедиву љубав која њене поседнике уводи у царске дворе и чини их Христовом браћом.
11. Разбијај млеко, и изаћи ће масло, а ако руком стиснеш дојку изаћи ће крв (Прич.30,33)... Ако неко хоће да савије дрво или винову лозу у облик обруча, он то чини постепено да се они не сломе, а ако савије изненада и снажно, они се одмах ломе (Овде он говори о строгим мерама старешина и о претераним подвизима монаха).
12. Зашто изнемогаваш у невољама као телесни човек? Зар ниси чуо да ти предстоје невоље?... Зар не знаш да праведници [трпе] многе невоље (Пс.33,20), којима се кушају, као злато у огњу? Због тога, ако смо праведни, бићемо испитани невољама, а ако смо, напротив, грешни, онда их претрпимо као достојни, јер трпљење гради искуство (уп. Рим.5,4). Сетимо се свих светих од почетка (света) и опоменимо се како су они трпели, чинећи добро, говорећи добро и пребивајући непоколебиво у истини. Њих су људи мрзели и скорбили све до саме кончине њихове а они се, по речи Спаситеља (Мт.5,44), мољаху за непријатеље и оне који их искушаваху. Зар си ти био продан као целомудрени Јосиф?... Јеси ли слично Мојсију трпео увреде од детињства (Изл.2,3) па до старости (Број.31,14-16)? Шта си ти претрпео, лењивче? Јеси ли био гоњен као Давид, који је трпео гоњење од Саула (1.Цар.18,27) и од сопственог сина (2.Цар.15,17)? Јеси ли и ти плакао због њих по њиховој смрти (2.Цар.1,11-27; 18,33)? И да ли си као Јона био бачен у море (Јон.1,15)? Ти си забораван, љубљени мој! Зашто слаби твоја помисао? Не страши се и не бој се као онај ко је туђ храбрости, да се не би лишио обећања Божијих. Не ужасавај се као неверујући, него ободри своје маловерне помисли. Заволи невољу у свему како би био искусан син светих.
13. Брате, онај ко хоће да дође до града, не лежи, и ко хоће да заврши (дело), не лењи се кад види (да је изашло) сунце, и ко хоће да обради своју њиву, није немаран. (Напротив), онај ко хоће да достигне град жури пре него што се смркне и, видећи да је сунце изашло, са бодрошћу жури на труд бојећи се да нечим не буде задржан. Ко жели да обради своје поље, стара се (да то учини) пре него што га захвати коров. Ко има уши да чује, нека чује (Мт.13,9).
14. Да ли желиш да се избавиш од невоља и да се не оптерећујеш њима? Очекуј и веће, па ћеш се успокојити. Сећај се Јова и осталих светих и мука које су претрпели. Стекни њихово трпљење и утешиће се дух твој. Храбри се, крепи се и моли се.
15. Плачи, ридај, не тражи да те други сматрају нечим, ни у чему се не упоређуј са другима. Остави најзад свет, узиђи на крст, збаци са себе [све] земаљско, отреси прах са ногу својих, не мари за срамоту (уп. Јев.12,2), не распаљуј са Халдејцима пећ да не би заједно са њима био сажежен гневом Божијим. Сваког човека сматрај бољим од себе и плачи због свог мртваца. Извади брвно своје (Мт.7,5). Подигни разрушени дом свој. Узвикуј: Помилуј ме... Сине Давидов... да прогледам (Лк.18,38; 41).
16. Брате, док је још време, пазимо на себе и учимо се ћутању, будући да је све обузео метеж. А ако хоћеш да будеш спокојан у свему, буди мртав за сваког човека и умирићеш се. Схвати да то говорим у односу на помисли, сва дела и обраћања са људима као и у вези са бригама.
17. Ти си ми у писму написао: "Помоли се за моје грехе". И ја ћу рећи исто: "Помоли се за моје грехе", јер је написано: Како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима (Лк.6,31). Премда сам ја и окајан, [тј. јадан], и мањи од свих људи, ипак све до сада то чиним по сили мојој, ради Онога који је рекао: Молите се... једни за друге, да оздравите (Јак.5,16).
18. Онај ко је тврд у вери макар разговарао и носио се са јеретицима и невернима, никада се неће смутити због тога што унутар себе носи Исуса, Начелника мира и тишине. Такав, после мирног супротстављања, са љубављу може многе јеретике и неверујуће да привуче у познање Спаситеља нашег Исуса Христа. Пошто, брате, такво расуђивање о тим предметима превазилази твоју меру, ти се држи царског пута, наиме, вере три стотине осамнаест светих отаца у којој си се крстио: за оне који схватају савршено она у себи све потанко садржи. Безмолствуј пажљиво, размишљајући о гресима својим и о томе како ћеш срести Бога.
19. Брате, на мени се преко тебе испунила реч Писма: Људи моји, који вас хвале, лажу вас (Ис.3,12), и остало. Таква похвала не дозвољава да видимо гнусност дела наших. Она, како ми се чини, штети и онима који су достигли меру (духовног напретка) и одваја од вере у Бога који говори: Како ви можете веровати у мене када примате славу један од другога (Јн.5,44)? Онај ко схвата смирење апостола пре ће изабрати лудост, да би потом био мудар (1.Кор.З,18). Јер, ја бих се чудио уколико би онај ко себе приказује разумним, а не пре духовним, избегао осуду назначену за надменост.
20. (На питање и ноћном страху). Грађани се све дотле боје наиласка непријатеља док не дође помоћ од цара. А када добију вест да је у њихов град дошао војвода или војсковођа, више се не узнемиравају, знајући да се старешине брину о њима. Уколико и чују да се непријатељ приближава, имајући заштитника, они се више не боје. Тако се ни ми не бојмо демона уколико верујемо у Бога, будући да нам Бог шаље своју помоћ.
21. Часови и песме су црквена предања и добро су установљени ради [молитвеног] усаглашавања свих људи, а тако је и у општежићима ради сагласности многих. Скићани, [тј. келиоти, или усамљеници] не читају ни часове нити песме [тј. каноне], него се у усамљености упражњавају у рукодељу, читању и размишљању, да би, после извесног времена, започели молитву. Кад стојиш на молитви дужан си да се молиш за ослобођење од старог човека или да произносиш Оче наш, или и једно и друго заједно, а затим да седнеш за рукодеље. А о томе да ли да продужаваш молитву када пребиваш у њој (рећи ћу): Ако се непрестано молиш, по речи апостола (1.Сол.5,16), онда није неопходна дужина.
22. [Правило у вези са ноћним сном]. Моли се увече два сата, рачунајући их од заласка сунца и, завршивши славословље, спавај шест часова. Затим устани на бдење и бди остала четири сата. У летње време ради исто, али смањи славословље и (читај) мање Псалама због краткоће ноћи.
23. Господ нас је научио како да стекнемо савршено смиреноумље, говорећи: Научите се од мене јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим (Мт.11,29). Ако и ти хоћеш да стекнеш савршено спокојство, разуми шта је Господ претрпео, па и ти претрпи и одбаци своју вољу у свему. Сам Спаситељ је рекао: Сишао сам са неба не да творим вољу своју, него вољу Оца који ме посла (Јн.6,38). Савршено, пак, смиреноумље састоји се у томе да се подносе увреде и срамоте и остало што је претрпео Учитељ наш Исус... Знак за то да се (човек) коснуо савршене молитве јесте одсуство смућења, макар га и сав свет вређао.
24. Савршена, пак, молитва састоји се у томе да се разговара са Богом без мислене расејаности, при чему су све помисли и осећања сабрани. Човек доспева у такво (стање) кад умре свим људима, целом свету и свему што се у њему налази... Савршено се моли онај ко се умртвио за свет и његов покој. Онај ко Бога ради приљежно испуњава своје дело није расејан, него марљиво угађа Богу.
25. Оци говоре да се мера уздржања у јелу и пићу оствари употребом мање количине од онога што нам је неопходно, тј. да се желудац не напуни до краја. И свако мора сам себи да одреди (меру): како у куваној храни, тако и у вину. Током зиме нико не пије много, али је и тада неопходно пити нешто мање од потребнога, а исто тако поступити и са храном. Уосталом, мера уздржања се не односи само на храну и пиће, него и на разговоре, и сан, и одећу и сва чула. У свему томе треба да постоји мера уздржања.
26. Шта значи употребљавати нешто мање од неопходног у вези са храном, пићем или поврћем? Од све количине хране, тј. хлеба и другог јела и поврћа, треба одбити скоро једну унцу, а што се тиче вина и воде - треба одузети пола чаше. Уколико пазиш на себе и није ти тешко, било би добро да пијеш само једанпут, а ако не можеш, онда пиј два пута, но сваки пут нешто мање од потребнога. У време узнемирења и мислене борбе, обичну количину (хране и пића) треба још више смањити, тј. храну за једну унцу, а сво пиће за пола чаше, тако да се уопште количина хране сведе на две унце, а пића на целу чашу.
27. Како се може сазнати колико је потребно да се једе и пије? Пазећи на себе током неколико дана, а са обзиром на сву храну, тј. хлеб, друга јела и поврће, човек може из искуства да сазна колико је хране и пића потребно његовом телу. На пример: ако неко (стално) пије по три чаше на дан и једе по једну литру[2] хлеба, па увиди да његовом телу треба више од три чаше не стога што се више трудио или што је јео слано, него тек тако, без особитог разлога, онда се ради о борби. А кад не осећа напад, онда, ако може, (треба) од те три чаше да одбије половину једне, а у храни такође, уместо целе литре, да употреби литру без једне унце.
28. Како да исправно схватимо реч: "По сили својој". Чинити "по сили својој" значи употребљавати нешто мање хране, пића и сна него што нам је потребно... Ако неко, устајући сваки дан у пола ноћи, одмори и сат више због труда, онда је он учинио по сили својој стога што је умор знак (потребе) да се [човек] унеколико одмори, као што је било речено, да би после опет бдио по обичају... Питаш: "Каква мера важи за сан". Оци назначују половину ноћи. У храни се уздржавај онда када желиш да поједеш још мало, и на такав начин је увек употребљавај умерено.
29. Шта значи примати храну због прохтева, а шта због природне потребе? Због прохтева примати храну значи да се она жели узети без телесне потребе, само ради угађања стомаку. Треба, међутим, од тога разликовати природну наклоност за неком другом врстом поврћа осим сочива, због лакоће саме хране.То није прохтев. Једни по својој природи траже слатку храну, други слану, други опет киселу, и то није страст, ни прохтев, нити стомакоугађање. Међутим, волети неку (нарочиту) храну и помамно је желети, већ представља прохтев који је слуга стомакоугађања. Знај да си обузет страшћу стомакоугађања ако нешто овлада твојим помислима. Ако се томе противиш и пристојно примаш храну из телесне потребе, онда изостаје стомакоугађање...
Други наговештај стомакоугађања састоји се у жељи за превременим узимањем јела. То, међутим, не треба чинити без неког важног разлога.
30. Шта ако страст не обузима човека пре јела, него се јавља за време самог обеда? Да ли да се остави јело или не? Не остави истог часа, него се противи помисли, приводећи себи на сећање смрад у који се храна преобраћа. И ако страст одступи, узми храну осуђујући се, а ако не одступи, призови име Божије у помоћ и успокојићеш се. Како други, који седе са тобом, не би ништа приметили, узимај по мало [јела]. У случају глади, једи хлеб или неку другу храну према којој не осећаш борбу.
31. Да ли је потребно питати старце о свим помислима које се рађају у срцу?... Не треба о свим помислима питати (старце), будући да су понеке успутне, већ само о онима које дуго остају у човеку и нападају га. То дело је слично пренебрегавању непријатности које [човеку] многи наносе, при чему се он на њих не осврће. Али, када неко, (макар то био и само један [човек]), устане на њега и нападне га, он [непријатност] саопштава управитељу.
32. Треба ли противречити непријатељу који нас напада?... Непријатељима не противречи зато што они то желе, (и видећи противречење) не престају да нападају: напротив, помоли се за њих Господу, истичући пред Њим своју немоћ, јер Он може не само да их одагна, него да их и сасвим истреби.
33. Маштања која се дешавају човеку ноћу бивају или од надмености по ђаволском искушењу, или од сластољубља због стомакоугађања... Ђаво може на нама произвести искушење и из зависти. Међутим, када му са наше стране не садејствује надменост или сластољубље, искушење не може често да се понавља. Онај ко зида дом се узалуд труди ако не нађе потребну грађу. Исто је и са ђаволом.
34. Због чега не могу да обуздам свој стомак смањујући количину хране, иако имам жељу [за исправљањем]? Јер, ако је и смањим, онда се поново, после неког времена, враћам већој мери. Тако је и са пићем. Нико се од тога не може ослободити ако не дође до мере онога који је рекао: Заборавих јести хлеб свој од гласа уздисаја мојих. Залепи се кост моја за тело моје (Пс.101,5; 6).Такав ће брзо доћи до смањења хране и пића, јер му сузе служе као хлеб. Он најзад долази дотле да се храни Светим Духом. Веруј ми, брате, да ја знам човека, (којег Господ познаје), који је (доспео) до такве мере: током недеље он се једанпут, двапут и чешће узноси до духовне хране и од сладости њене заборавља чулну храну. Када дође да окуси (од хлеба), он је већ сит и, гадећи се одбија да једе. Једући, пак, он осуђује себе, говорећи: "Зашто ја нисам свагда у таквом стању", и жели да напредује још више.
35. Како се достиже то стање?... Када све помисли човека сачињавају једну целину у Богу. Тада ово тело следи помисли по Богу и јавља се радост Духа у срцу, хранећи душу, испуњавајући тело и крепећи их обоје. (Такав човек) већ не слаби и не (пада) у униније, јер од тада Исус постаје његов заступник, и поставља га пред двери [које воде] тамо одакле побеже свака болест, туга и уздах (Ис.51,11). На њему се испуњава реч Писма: Где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше (Мт.6,21). Човека таквој мери приводи савршено смирење.
36. Како се може достићи уздржање и како разликовати природну немоћ од оне коју изазивају демони, те колико треба узимати хране?... Тело које свакодневно прима храну, па ипак осећа раслабљеност, трпи од демона. У супротном случају реч је о природној немоћи. Уздржавати се значи устајати (са трпезе) помало гладан, као што су старци одредили почетницима. Кад човек узрасте до те мере, од њега се не може сакрити колико треба да једе, будући да је већ извежбан навиком.
37. Помоли се за мене, јер сам много жалостан... Они који у потпуности умиру свету уз трпљење и многе невоље, могу доспети до [зрелости]. О љубљени брате, Господ је претрпео крст, а ти да се не радујеш невољама. Ко их трпи, улази у Царство небеско. Добар је знак твоја жалост. Зар ти не знаш да се на ономе ко од отаца иште да се помоле за њега или, пак, који моли Бога да му да помоћ, умножавају невоље и искушења ради његовог испитивања? Не тражи телесни покој ако ти га Господ не шаље, јер је мрзак пред Господом покој телесни. Господ је рекао: У свету ћете имати жалост (Јн.16,33).
38. Каква треба да је свакодневна храна?... Ако себи одредиш свакодневну храну у келији онако како о томе питаш, имаћеш бриге и борбу. Напротив, буди задовољан оним што Бог пошаље. Ко иде у простоти, иде надајући се (Прич.10,9).
39. Да ли је потребно да после сваког прочитаног Псалма говорим Оче наш?... Биће довољно прочитати једанпут "Оче наш" и остале молитве.
40. Идите по путу којим смо ишли и ми, трпећи тескобу и невољу. Братијо, не сећам се да смо се ми (икада) користили савршеним покојем, премда смо и имали прилике за њега, него смо се на сваки начин старали да одасвуд помало придодамо тескобу и патњу, бојећи се Онога који је рекао: Ти си примио добра своја у животу своме (Лк.16,25), и: Кроз многе нам невоље ваља ући у Царство Божије (Дап. 14,22). Тако смо поступали и онда када је многи иметак долазио у руке наше. Бог, међутим, зна у каквом сиромаштву живесмо ради Онога који осиромаши нас ради. Није добро у свему себи удовољавати. Онај ко то тражи, живи за себе, а не за Бога. Јер, такав (човек) не може да одсече своју вољу.
41. Господ хоће да ми сваког човека сматрамо бољим од себе. Стога, показуј послушање своме старцу у свему и испуњавај све што ти говори, било да се ради о храни, пићу или некој другој ствари, и у свему му се повинуј... Ако те и оклевета, ти се радуј, јер ћеш имати велику корист. Ако те ожалости, претрпи: Који претрпи до краја, тај ће се спасти (Мт.10,22). За све благодари Богу, зато што захвалност пред Богом заступа (људску) немоћ. За све увек осуђуј себе као оног који греши и вара се и Бог те неће осудити. Смири се у свему и стећи ћеш благодат од Бога.
42. У сваком случају прибегавајмо смирењу, јер смирени лежи на земљи, а онај ко лежи на земљи не може да падне. Очигледно је да онај ко се налази на висини може лако да падне. Наше обраћење и исправљење није од нас, него је дар Божији, будући да Господ, (упућује Писмо), подиже пале и умудрује слепе (Пс.145,8).
43. Болест је уразумљивање Божије, и (послужиће) нам за напредак, уколико будемо благодарили Богу. Зар Јов није био верни пријателз Божији? И шта све он није претрпео благодарећи и благосиљајући Бога? И трпљење га је најзад привело беспримерној слави. И ти претрпи мало и видећеш славу Божију (Јн.11,40). Због поста се не жалости, као што сам ти раније рекао: Бог ни од кога не тражи (напор) који премашује његове силе. И шта је пост, ако не мучење тела како би се здраво тело смирило и постало неспособно за повлађивање страстима, по речима апостола: Када сам слаб, онда сам силан (2.Кор.12,10). Болест је већа од овог мучења и урачунава се у пост (или чак и више од њега) ономе ко је подноси са трпљењем благодарећи Богу. Јер, трпљењем он стиче плод свога спасења. Уместо да тело ослабљује постом, он има болест. Благодари (Богу) што си се ослободио од посног труда. Чак ако би и десет пута на дан јео, не жалости се, јер нећеш бити осуђен, будући да не поступаш тако по наговору демона и ради раслабљености помисли.
44. Демони нас из зависти наводе на неверје. Ако га прихватимо, ми постајемо њихове слуге и саучесници.
45. Ти треба унеколико да се упражњаваш у псалмопојању, унеколико да се гласно молиш, а потребно је [посветити] време и испитивању и чувању својих помисли... У вези са псалмопојањем и гласном молитвом [рећи ћу]: Не везуј се [правилом], него се њима бави онолико колико те Господ укрепи, не остављајући такође ни читање, нити унутарњу молитву. Мало једног, мало другог и провешћеш дан угађајући Богу. Наши савршени оци нису имали одређено правило, него су током целог дана испуњавали своје правило: мало су се упражњавали у псалмопојању, мало су изговарали молитве наглас, мало су испитивали помисли, а помало су бринули о храни, све делајући са страхом Божијим. Јер, речено је: Све на славу Божију чините (1.Кор. 10,31).
46. Нека те ђаво не смућује непотребним [стварима]. Шта мисли љубав твоја: да ли се искушење или скорб дешавају са неким без Божијег попуштења? Не. Бог то попушта ради наше духовне користи. Видећи то, ђаво и сада као и некада, другачије приказује ствари све док нас не изгна из светог мира, као из раја... Међутим, ми не проничемо у то. Заборављајући да Бог жели да нас очисти од сваке скверне мисли, ми се смућујемо и падамо у униније... Ако хоћеш да се спасеш и повериш душу своју Богу и нама, не треба да верујеш својој помисли, јер демони сеју у тебе зло семе и представљају ти једно уместо другог... Више никога и ни због чега не окривљуј, него се старај да у свему угодиш ближњем. Ни о коме не мисли зло, јер ћеш иначе и сам постајеш зао, будући да зли помишља зло, а добри - добро. Помишљати о другима: "Они о мени говоре", јесте борба својствена почетницима... Немој имати таква подозрења... Радујте се и веселите се, јер је велика награда за трпљење... Не веруј демонима ни у чему што се тиче твог брата, будући да оно што ти они показују не постоји у стварности. Они једино хоће да те смуте.
47. Чудим се твојој простоти, брате. Зар ти мислиш да ће ђаво престати било кога да искушава? Зар ми можемо да окривљујемо ђавоимане који падају на земљу и пуштају пену? Исто тако не можемо окривљавати ни оне које ђаво подвргава противречењу и неосећајиости, него смо дужни да кривимо страст. Проникни боље у оно што ти говорим будући да и тебе смућује ђаво, те не гледаш на своје грехе, него пристало пратиш грехе ближњег. Ти истичеш пропусте брата, а о својим ништа не говориш... Најзад, ко си ти да би гледао на туђе страсти?... Сети се Лазара и тога колико је времена он трпео благодарећи Богу.
48. "Ја сам се препустио маштањима". Бог пушта да паднемо у маштања и у друге страсти да бисмо спознали своју немоћ... и да бисмо наше уздање и нашу наду полагали на Њега, а не на себе. Међутим, чувај се да не помислиш да ми по вољи Божијој падамо у маштања и друге страсти. (За то не постоји воља Божија). Напротив, Бог то попушта због нашег нерада. По свом човекољубљу Он нас од (наших) злих (дела) приводи ка смирењу, ради нашег спасења... Схвати ко си и... смири се, заиста, не само пред Богом, него и пред људима. Положи све бриге на Онога који може да учини неупоредиво више од онога што ми тражимо или помишљамо.
49. "Малаксавам од искушења". Немој да малаксаваш, брате. Бог те није оставио и неће те оставити. Међутим, знај да је непромењива пресуда коју је Владика изрекао нашем заједничком оцу: У зноју лица свога ћеш јести хлеб свој (Пост.3,19)... Злато које се усија у пећи држе кљештима, ударајући га чекићем, те оно постаје чисто и подесно за царски венац. Тако и човек, подржаван моћном и делотворном молитвом светих, бива опаљиван невољом, примајући ударце искушења. Уколико све трпи са благодарношћу, постаће син Царства. Дакле, ма шта да се деси са тобом - све служи на твоју корист, како би и ти стекао смелост пред Богом
50. Целивајмо страдања нашег Спаситеља, који је постао човек и заједно са Њим трпимо увреде, ране, понижења, погрде путем шамарања, ругање пурпурног огртача, срамоту трновог венца, сирће са жучи, бол од набијања клинова, пробадање копљем, проливање воде и крви. Позајмимо одатле утеху за своје муке. Господ неће твој труд оставити узалудним. Он је допустио да претрпиш малу невољу ради тога да не би остао туђ светима када их у онај час будеш угледао како прослављени носе плодове трпљења невоља, те да би и ти био њихов судеоник као, уосталом, и Исусов, имајући са светима смелост пред Њим. Не жалости се, јер те Бог није заборавио, него се стара о теби и то не као о копилету, него као о свом рођеном сину.
51. Нека вам свима укаже помоћ Онај велики Брат наш - мислим на (Господа нашег), Исуса. Он је благоизволео да нас учини својом браћом (Јев.2,11). Ми смо то већ постали, те нас ан-ђели блаже. О, кога ми имамо за Брата! Силног - да нас укрепи, Крепког - да нам подели плен, Војводу - да у време битке победи непријатеље наше, Лекара - да заједно исцели нашег унутарњег и спољашњег човека, кад му се покоре, Хранитеља - да нас храни духовном храном, Живога - да би нас оживео, Милостивог - да би нас помиловао, Штедрог - да би нам се смиловао, Цара - да би и нас учинио царевима, Бога - да би и нас учинио боговима. Знајући да се све садржи у Њему, Њему се и моли. Он и пре твоје прозбе зна шта ти је потребно и даће ти по искању срца твога, само уколико му не засметаш.
52. Нека ти Исус испуни све молбе, будући да је рекао: Иштите и добићете (Јн.16,24). Једино припреми свој дом и марљиво га очисти, како би примио дарове. Они се чувају (једино) у чистом дому, а свој мирис точе где нема нечистоте. Ко окуша од њих постаје туђ старом човеку, разапиње се за свет као и свет за њега, и живи свагда у Господу. Ма колико да ударају непријатељски таласи, његов брод остаје читав. Он постаје страшан за противнике, будући да они на њему виде свети печат. И колико постаје њихов непријатељ, толико постаје и искрени и љубљени пријатељ Великог Цара.
53. Немој да те раслаби неспокојство које наносе ђаволске страсти и маштања. Веруј да (демони), премда нас и узнемиравају и искушавају, ипак неће ништа успети. Они само још увеличавају врлину нашу, уколико опрезно пазимо на себе, трпећи уз меру. О праведнику који се спасава вером Господ говори: Јер, ако посумња, душа моја неће благоволети [да буде] у њему (Ав.2,4). Не попуштајмо у напору да не бисмо изгубили обећања која нам је дао човекољубиви и милостиви Бог. Његово је да дарује, а наше да сачувамо. И не чуди се што и после светих обећања и дарова за које се Бог не раскајава (Рим.11,29), демони поново подижу на тебе своје срамне страсти, надајући се да отму безмерно богатство. Напротив, сећај се да су они остали бестидни и после сведочанства самог Владике, Бога нашег, о светом и славном Јову и да су подигли искушења и замке да би срушили такав стуб (трпљења). Ипак они га нису савладали и нису могли да отму ризницу његове светле вере и благодарности. Злато је постало још чишће пролазећи кроз огањ, исто као и праведник кроз мноштво искушења. Бог је дозволио и допустио да и после особитог сведочења Његовог о праведнику, Његов слуга буде искушан ради веће части и славе Владике, те ућуткивања непријатеља. Не падај духом: печати обећања су цели, али почекај, [тј. потрпи] Господа (Пс.26,14). Ко претрпи до краја, тај ће се спасти (Мт.24,13) у Христу Исусу, Господу нашем.
54. Таква смућења ти се дешавају стога што немаш постојано срце... Вино не треба у потпуности да оставиш, него можеш узимати по мало. Спавање у седећем положају приводи смирењу. Уопште, предај целог себе Богу у страху Његовом.
55. Примети брате да они хоће да ти подметну оно што је мало корисно (тј. спавати седећи или не користити узглавље, што је исто што и метвица и копар и ким), и да те наведу да оставиш оно што је претежније у закону (Мт.23,23), (тј. да не угасиш гнев, да не исушиш раздражљивост и да се не повинујеш у свему). Они то полажу у тебе да би измождио своје тело и пао у болест, те да ти буде неопходна мека постеља и разноврсна храна. Боље буди задовољан малим узглављем и одмарај се на њему са страхом Божијим... Положи у лонац зачин мислених трава као што су: смирење, послушање, вера; нада и љубав. Јер, ко њих има, припрема гозбу небеском Цару Христу.
56. "Повео сам се за хулном помисли". Има већ доста времена како се устремио на тебе демон хуле који погубљује душе које га примају. Испитај и уверићеш се да те је он уловио за гривну без икаквог разлога достојног пажње, хотећи да те умртви. Нека му мој Бог не да места да на теби испуни вољу своју (2.Тим.2,26). Ако не очајавамо, свагда ће нам предстојати Бог који прима покајање... Пробуди се из прелести заробљеништва, а осећања, уловљена непријатељем, прочисти учењем Христовим које сам ти предао. Јер, Он, пре свега, наређује да се угаси гнев и раздражљивост, знајући да човека приводе у погибао богохуљења. Ти, пак, стекни смирење које опаљује демоне, послушање које Сину Божијем отвара улаз у човека, веру која спасава човека, наду непостидну, љубав која не допушта да човек отпадне од Бога. Међутим, ти се ниси много постарао о тим (врлинама), него си за себе изабрао супротно: гнев, раздражљивост и савршену погибао - горе сломенуту хулу... Ипак, гледајући на благост Божију, да би схватио колико је добар, потруди се да се поправиш... Због оног јучерашњег у току 40 дана приноси покајање Богу чинећи свакодневно по три поклона, говорећи: "Опрости мени који сам похулио на тебе, Бога мог", и исповедај га устима која су га хулила три пута на дан, говорећи: "Слава теби, Боже мој, који си благословен у векове. Амин". Немој у то да се више заглибљујеш да ти се не би десило нешто горе. Због неосетљивости срца упао си у гнев, а од гнева си дошао до тога да оставиш Свету Причест, павши у ров хуле и будући савршено уловљен. И да се није подигла рука човекољубивог Бога, те [покренуле] молитве светих, твоја би душа упала у погибао очајања. Најзад, преко мене најмањег Бог ти говори: Ако си сагрешио, не греши више. Моли се и за пређашње грехе. Бог је милостив и опрашта нам грехе, само ако имамо жељу.
57. "Жалостан сам зато што ава указује веће поштовање некој братији него мени". Брате, ти искушаваш самог себе. Зар не знаш да свакога искушава сопствена жеља која га мами и вара (Јак.1,14)... Брате, немој гледати ни на кога другог осим на самог себе и не буди знатижељан. То за тебе није корисно ни у ком случају. Зар није сатана смутио твоје срце преко тако безначајне ствари?... Устани поново, подржаван руком Божијом и не веруј својим помислима, будући да ти демони приказују ствари како хоће.
58. (Када нам указују част). Чувај се да се не радујеш када те сматрају за нешто и покажи послушање које одгони [свако] препирање, које није по вољи Богу и онима који га љубе. Држи се послушања које узводи на небо и које своје поседнике чини сличним Сину Божијем.
59. (Како започети са покајањем). Према томе, ако хоћеш да положиш почетак покајања, погледај шта је учинила блудница: она је својим сузама умила ноге Владике (Лк.7,38). Плач омива сваки грех. Међутим, човек достиже плач трудом, посредством напорног изучавања Писма, затим - трпљењем, размишљањем о страшном Суду и вечном стиду, као и кроз самоодрицање, следећи Господа који је рекао: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде (Мт.16,24). Одрећи се себе и узети крст свој значи: одсецати своју вољу у свему и сматрати себе ништавним.
60. (Због немоћи не могу да се подвизавам као оци). Пошто си рекао да си немоћан телом и да не можеш ништа да радиш, барем чини колико можеш једући хлеб и пиће унеколико мање од потребног, будући да је Бог примио две лепте удовичине и обрадовао се због њих више него ли због свег другог. Научи се да се другима не обраћаш слободно и спашћеш се.
61. "Помисли које у мени ничу говоре: "Иди у страну земљу и тамо ћеш се спасти"". То је од ђавола. Он ти подмеће помисли под привидом правде да би ти се изругао и учинио те предметом саблазни за многе, шта више, да би ти натоварио осуду и за њих. Уосталом, то је цена твог нерада и таштине... Уз немар и таштину додају своје замке и демони како би погубили твоју душу... Марљиво пази на себе. Подвизавај се против помисли како не би упао у немар и таштину, како не би чинио ништа својевољно и како не би, уз самооправдање, примао мисли које ничу у теби. У супротном случају ћеш грубо пасти... Стекни чврстину и она ће од тебе да удаљи слободу у приступању ближњима, тај узрок свих зала у човеку. Остави све (спољње) бриге па ћеш слободно служити Богу. Умри за све људе: у томе се састоји странствовање. Не сматрај себе нечим посебним, и твоја мисао се неће смућивати. Не мисли да си учинио било шта добро и твоја награда ће се сачувати у целини. Изнад свега се сећај да нећеш дуго остати у телу. Старај се да узмогнеш да са смелошћу у онај час кажеш: Припремих се и не смутих се (Пс.118,60). Брате, није могуће живети без труда и нико се не венчава без подвига. Присиљавај се да се подвизаваш за своје спасење и помоћи ће ти Бог који хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине (1.Тим.2,4).
62. Нису сви који су у манастиру самим тим и монаси, него само они који испуњавају монашко дело. Господ је рекао: Неће свако који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско, но који твори вољу Оца мога који је на небесима (Мт.7,21).
Брате, зашто ти, будући у невољи, дозвољаваш непријатељу да ти се руга? Ти питаш, али се не стараш да испуниш оно што ти је речено. Затим, опет питаш и речено сујетно преносиш другима из човекоугађања, сам себе ометајући у бржем напредовању...
Време нам је дато ради тога да бисмо испитивали своје страсти, плакали и ридали.
Ако се, пребивајући у келији, расејаваш помислима, прекори себе и положи своју немоћ пред Бога.
63. Онај ко хоће да буде инок, више ни у чему не треба да испољава своју вољу. Учећи нас томе, Христос је рекао: Јер сам сишао са неба не да творим вољу своју (Јн.6,38), и остало. Ко хоће једно да испуни, а друго да одбије показује или да је паметнији од онога ко му наређује или да му се демони ругају. И тако, дужан си у свему да слушаш, макар ти се и чинило да ствар неће бити без грешке. Ава који ти назначује понеће и твој грех, будући да ће се од њега тражити одговор за тебе. Ако ти назначено дело изгледа тешко, питај аву и остави да он расуди.
64. "Када ступим у разговор са неким, ја се веома занесем и потпуно заборављам на себе. Када се приберем, стидим се да се удаљим од оних са којима разговарам". Да не би упао у такво славољубље, немоћни треба на сваки начин да избегава дуге разговоре, прекидајући причу. Он треба да пожури извињавајући се наводним послом који му је наредио ава... Када разговор доноси корист и не служи као препрека за потребније дело, можеш пратити ток разговора. Уколико разговор није користан, кажи: "Опрости, мени није добро".
65. "Шта наређујеш да чиним ако не желим да питам, али се деси да се сусретнем са неким од њих или да ме неко сам пита о нечему". При сусрету са неким задовољи се поздравом, а затим кажи: "Помоли се за мене, а ја идем због посла". А када те упитају нешто што знаш, одговори, па прођи даље. Уколико не знаш, реци: "Не знам", и пођи даље.
66. "Хоћу да одсечем сусрете. Да ли да то учиним одједном или мало по мало". Ако одсечеш разговоре једним потезом, бићеш спокојан. Иначе, даћеш повод (за нове разговоре и различите помисли).
67. (Болничар пита да ли да чита лекарске књиге). Читајући лекарске књиге или распитујући се о њима код било кога, не заборављај да без Бога нико не добија исцељење. Ко се посвећује лекарској вештини треба да се предаје имену Божијем, и Бог ће му дати своју помоћ. Лекарско искуство не смета човеку да буде благочастив, [тј. побожан]. Ипак, ти се њиме занимај као рукодељем, (на корист) братији. Шта чиниш, чини са страхом Божијим и сачуваћеш се молитвама светих.
68. "Цео дан се налазим у послу и он ми не дозвољава да се сетим Бога". Често [се дешава да] многи слушају о неком граду и најзад уђу у њега, уопште не знајући да се ради баш о том граду. Тако и ти брате, цео дан проводиш у сећању на Бога, а ни сам не знаш. Имати заповест и трудити се да се она испуни јесте повињавање и сећање на Бога.
69. Ти знаш да је нама сваког дана потребна храна. Ипак, ми не треба да једемо са насладом. Када је примамо благодарећи Богу дародавцу и осуђујући себе као недостојне, Он даје да нам послужи на освећење и благослов.
Исто тако, ако ти је потребна нека ствар и ти је добијеш, благодари Богу који ти помаже и осуђуј себе као недостојног, па ће Бог од тебе удаљити пристрашће.
70. Свако по својој мери воли свог ближњег. Савршена мера састоји се у томе да човек из љубави коју има према Богу воли и ближњег свог као самог себе... Млади се подвргавају паду због неразумне љубави једних према другима и због тога што се састају ради засебних разговора. Мера њихове узајамне љубави треба да буде: не клеветати један другог, не мрзети, не вређати, не тражити само своје, не волети другог због телесне лепоте или из било каквог телесног повода, не седети са другима без крајње потребе да не би упали у дрскост која погубљује све плодове монаха и чини га сличним сувом дрвету.
71. "Желим да се спасем, али не знам пут спасења". Брате, Бог нам је преко Божанственог Писма и отаца указао на пут спасења, рекавши: Питај оца свога и он ће ти саопштити, старце своје и рећи ће ти (Пон.Зак.32,7). Према томе, ако хоћеш да се не превариш под изговором смирења, пристајући на помисли да се удаљиш из места где стичеш корист, не чини ништа без савета духовних отаца. Тако нећеш залутати, благодаћу Бога који хоће да се сви спасу и дођу у познање истине (1.Тим.2,4).
72. "Помисао ми говори да ћу, уколико се некуда запутим како бих безмолствовао, најзад достићи савршено безмолвије". Владика, Исус Христос је и пре крста претрпео многе увреде и ругања. И тек онда се попео и на крст. На сличан начин нико не може да достигне савршено и плодно безмолвије и свето и потпуно успокојење, ако се раније није постарао да пострада са Христом, као и да претрпи сва Његова страдања, сећајући се речи апостола: Ако са Њим пострадамо, са Њим ћемо се и прославити (уп. Рим.8,17). Не варај се, нема другог пута спасења.
73. (Болесном). Ова болест те је снашла да Богу не би отишао бесплодан. И тако, ако претрпиш и будеш благодарио Богу, она ће ти се урачунати уместо подвига, будући да ниси дуго провео у монашком лику.
74. Без наредбе никуда не треба ићи. Оно што чинимо по својим помислима лако може да нам изгледа добро, премда и није угодно Богу. Управо се у испуњавању наредби твог аве, који те је и упослио, састоји молитва и угађање Богу, који је рекао: Ја сам сишао са неба не да творим вољу своју, него вољу Оца, који ме је послао(Јн.6.38).
75. "Замарам се на послушању. Да ли да узмем помоћника". Брате, ако неко жели да приђе Исусу и ходи путем спасења, свакако треба да очекује искушења и невоље, будући да (Писмо) говори: Чедо, ако приступиш да служиш Господу, припреми душу своју за искушење (Сир.2,1). И Господ је рекао: Ко хоће за мном ићи, нека се одрекне себе и узме крст свој сваки дан, и за мном иде (Мт.16,24). И тако, ко жели да буде Његов ученик, треба до саме смрти да испуњава послушање. За тебе је корисније да будеш сам и унеколико се помучиш, неголи да позовеш другог. У случају потребе увек ти други може помоћи. Смелост у обраћању се мање повећава када ти (брат) само повремено помаже, неголи у случају када се он стално налази са тобом.
76. (Кога питати о помислима и да ли треба и другога питати о истим помислима). Треба да питаш онога према коме гајиш поверење, знајући да он може понети помисли и да му верујеш као Богу. Питати, пак, другог о истој помисли јесте дело неверја и љубопитљивости. Ако верујеш да је Бог говорио преко свог светог, чему онда испитивање и откуд потреба за кушањем Бога преко испитивања других у вези са истом [ствари].
77. "Колико пута је потребно да се помолим да би се моја помисао утврдила". Када не можеш да питаш оног старца, потребно је да се три пута помолиш за свако дело. После тога погледај куда тежи твоје срце, макар се радило и о најмањем покрету. Затим тако и поступи, јер осведочење бива приметно и схватљиво за срце.
78. "Како се треба молити та три пута - у различито време или одједном? Јер, дешава се да није могуће одложити дело". Ако имаш слободног времена, помоли се три пута у току три дана. А ако се деси прека потреба, те бива тешко, као у време издаје Господа, узми за узор оно што је Он три пута одлазио ради молитве и, молећи се, три пута понављао једне исте речи (Мт.26, 44).
79. (О руковођењу). Мудрошћу датом од Бога крманош спасава брод када се нађе обузет валовима и они који плове у њему радују се видећи његово избављење. На исти начин болесника знатно весели помињање лекара, а још више - његовог умећа. И путника који се налази у опасности од разбојника ободрава глас страже, а још више њено присуство. Ако је то стварно тако, зар није утолико више одговор оца дужан да донесе весеље ономе који слуша, особито ако је обузет приљежном молитвом Богу који каже: Молите се... једни за друге, да оздравите (Јак.5,16).
80. Ко открива своја сагрешења, оправдава се, по речи Писма: Реци ти најпре безакоња своја, да се оправдаш (Ис.43,26), и још: Рекох, исповедићу безакоње моје Господу и ти си отклонио нечастивост срца мог (Пс.35,5). Брате, чувај се убудуће, а прошло нам је Бог опростио.
81. Ми знамо да пост бива мрзак Богу, ако се врши по својој вољи, или ако (се пости) да ради људске славе... Тако је и овде. Дело које се не врши једино из љубави према Богу, него му се придодаје и [нешто] од своје воље - нечисто је и непријатно Богу. То се може схватити и из Божанственог закона. Он говори: Мање семе немој сејати у њиви својој (Пон.Зак.22,9-11; Лев.19,19).
82. Учи Псалме са смирењем, колико ти Бог помаже. Лако учење Речи Божије није од ђавола, него је семе Божије. Међутим, непријатељ сеје своју плеву код оног ко није пажљив према Богу. Желећи да смириш своју помисао, наведи јој пример: чему ће бити подвргнут онај ко од господара свог добије сребро, слично оним јеванђелским слугама, и не стекне [ништа] и не умножи га. И помисао ће ти одговорити да ће бити подвргнут ономе чему и слуга који је сакрио сребро свог господара (Мт.25,18). А ти јој кажи: "Према томе, не превазноси се, пунећи ваздух бесплодним речима, будући да ти оне служе једино на осуду".
83. Којим устима да захвалимо Ономе који нас је најпре створио, а затим нам даровао и помоћ против противника, разум срца, телесно здравље, светлост очију, дах живота и, што је од свега важније, могућност покајања, Тело и Крв своју ради остављења грехова и утврђења срца... Знај да ми никада нећемо успети да му достојно заблагодаримо. Ипак, приносимо му благодарност устима и срцем сходно својим силама и Он ће [наше усрђе], по свом човекољубљу, упоредити са оне две лепте (јеванђелске удовице).
84. Неки пут ти се чини да ће нека ствар бити по Богу, али јој се помисао противи. Из [те] саме [чињенице] познај да је она заиста по Богу. Ако се у време молитве наше срце утврђује у добру, и оно узраста а не умањује се, познаћемо да је ствар по Богу, без обзира да ли остаје супротна помисао која нас жалости. Јер, добру се обавезно противи жалост изазвана ђаволском завишћу. Па ипак, добро се умножава молитвом. Ако, пак, ђаво подстакне наводно добро, а при томе изазове и противљење, наводно добро ће се умањивати, а уједно и наводно противљење. Јер, непријатељ се [само] претвара да се противи помисли коју сам подмеће, како би нас на тај начин преварио да (ту помисао) примимо за Добро.
85. Када те помисао хвали и не можеш да избегнеш штету, постарај се да призовеш име Божије и кажи својој помисли: "Писмо говори: Људи моји, они који вас хвале, варају вас и путеве ногу ваших смућују (Ис.3,12)"... О томе да онај ко прима хвалу од људи не стиче корист, говори сам Владика: Како ви можете веровати када примате славу један од другога (Јн.5,44). Уколико нешто и бива по Богу, ми смо дужни да се сећамо речи: А ко се хвали, Господом нека се хвали (2.Кор.10,17). Јер, ни апостол се није хвалио, иако је постигао велику меру, него је узвикнуо, говорећи: Но благодаћу Божијом јесам што јесам (1.Кор.15,10).
86. Чак и када увидиш да његова, [тј. непријатељева], смицалица омета псалмопојање, молитву или читање, не ступај са њим у препирку, будући да то није у твојој моћи, већ се постарај да призовеш име Божије. И Бог ће ти помоћи да разориш непријатељско лукавство.
87. "Како стећи умилење у молитви, читању и псалмопојању". Умилење, [тј. скрушено сузно расположење], долази од свагдашњег сећања. Наиме, онај ко се моли треба да у сећање призове своја дела, суђење онима који чине [безакоње], те онај страшни глас: Идите од мене, проклети, у огањ вечни (Мт.25,41)... Приликом читања и псалмопојања (умилење долази) уколико човек свој ум подстакне на пажњу према речима које изговара и када у своју душу прима силу која се крије у њима.... При размишљању о овоме не попуштај уколико у теби још буде трајала неосетљивост, будући да је милостив и штедар и дуготрпељив Бог који прима нашу ревност. Увек се сећај Псалмопојца који говори: Почекавши, сачеках Господа, и услиши ме (Пс.39,1). Поучавајући се у овоме, надај се да ће те убрзо посетити милост Божија.
88. Ако се деси да за време псалмопојања или у друштву људи призовеш Бога, немој мислити да га не призиваш с обзиром да не користиш наглас, већ се сети да је Он срцезналац и да гледа на срце. Стога га и призивај у срцу. То је забележено и у Писму: Затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности (Мт.6,6)... А ако и не призовеш у срцу име Божије, већ се само сетиш Бога, још брже ћеш пронаћи достатну помоћ.
89. Истински плач, сједињен са умилењем, јесте слуга човечији који му је увек потчињен. Непријатељство не савлађује оног који има тај плач. Он покрива ранија сагрешења и чисти прљавштину, именом Божијим упорно чува човека који га је стекао, изгони смех и расејаност и подстиче непрестано туговање, будући да представља шлем о који се гасе огњене стреле нечастивог (Еф.6,16). У борби уопште не бива рањен онај ко га поседује, макар се налазио и међу људима, па чак и међу блудницама.
90. Несавршени плач час одлази од тебе, час поново долази, зато што се твоја помисао наизменично час раслабљује, час разгорева. Када топлота постане стална, долази до великог и постојаног умилења, а за њим следи истински плач, о коме ти треба да се побринеш, принуђавајући се да га стекнеш.
91. Смирење се састоји у томе да се у свему одсеца своја воља и да се ни о чему не брине. Одсећи корен свих страсти, као што си рекао, значи одсећи своју вољу, огорчавати себе, колико је могуће, и принуђавати огране чула да сачувају свој поредак, и избегну злоупотребу. Тако се пресеца корен не само тих, него и осталих (страсти).
92. У број различитих искушења спадају и она због којих је човек дужан да се радује. Ако је, пак, немоћан и не може да претрпи и да се радује се због губитка ствари, остављајући све вољи Божијој, он је дужан да води борбу, и то најпре против смућења, говорећи себи самом: "Пази да се не смутиш. Ако буде воља Божија да се ствар сачува, сачуваће се". Ма шта да се тада са (ствари) деси, човек ће бити у стању да благодарно прими [догађај]. Јер, ништа се не дешава искључиво нашим трудом, него [заправо] силом и вољом Божијом. Ипак, и од нас Бог очекује старање саобразно са Његовом вољом, а не (засновано) на некаквом лукавству и лажи који произлазе од лукавог.
93. Ћутање је боље и дивније од свих (повести). Њега су поштовали и волели оци наши и њиме су се прославили... Међутим, пошто смо ми немоћни и пошто нисмо достигли пут савршених, (у крајњој мери) барем говоримо о ономе што назиђује, као и отачке речи. У објашњавање, пак, Писма се не треба упуштати, будући да доноси знатну опасност незналицама. Писмо је изречено на духовни [начин], а телесни човек не може да расуди духовно... Боље у разговору прибегавајмо речима отаца и наћи ћемо корист која се у њима крије. Међутим, и њима се користимо умерено, сећајући се онога који је рекао: Код причљивости се неће избећи грех (Прич.10Д9). Чак и ако помисао каже: "Ове речи или повести су добре", сетимо се да не испуњавамо оно што говоримо. Ми сматрамо да назиђујемо друге, иако пре на себе навлачимо осуду, будући да не оделотворујемо оно што говоримо.
94. Ћутање се сматра кориснијим од добрих разговора. Оно ће утолико пре бити корисније од средњих. Али, када не можемо да прећутимо, него нас привуче разговор о сличним предметима (о градовима, селима, трговини, миру, рату и сличном), у крајњој мери не одуговлачимо причу да због многоговорљивости не бисмо упали у вражију замку.
95. Ако се будеш налазио у друштву са људима који говоре о светском или духовном предмету, дозволи себи да и сам са расуђивањем кажеш нешто што није штетно за душу, само да би избегао похвалу од сабеседника и да те не би сматрали ћутљивим, услед чега би могао да се оптеретиш. Али, и када тако поступаш, (тј. поговориш мало), чувај се да их не осудиш као многоговорљиве, будући да не знаш да ли тебе једна реч коју изговориш више оптеретити, неголи њих многе.
96. Ако видиш смућеност у помисли (која се задржава макар и за длаку) када намислиш да нешто урадиш, чак и после призивања имена Божијег, знај да ти је (дело) (нашаптао) лукави и не чини га. Ако те и после размишљања (о томе да нешто учиниш) напада смућење и савладава помисао, немој чинити оно што си намислио, јер ништа од оног што се чини са смућењем није угодно Богу. (У случају да) противљења смућењу, само дело не треба сматрати штетним, него га треба размотрити: и ако се нађе да није добро, треба га оставити, а ако је добро, треба га извршити, превиђајући смућење уз помоћ Божију.
97. Ако је очигледно да помисао (коју хоћеш да искажеш) у себи садржи грех, постарај се да је одсечеш, чак и да нема смућења које за њом следује. Избегни је тако што ће изгледати као да си заборавио оно што си хтео рећи, или преневши мисао на други разговор, како не би потпао под осуду која из тога проистиче.
98. "Шта је самооправдавање". Самооправдање је присутно тамо где човек не признаје почињени грех (иако се [можда] и не хвали њиме), као што је случај код Адама, Еве, Каина и сличних. Они су, сагрешивши и желећи да се оправдају, одрицали сагрешење.
99. Већ сам ти рекао да је потребно размотрити сваку помисао и свако дело, тј. утврдити да ли је добро или не. То нам даје могућност да занемаримо оно што си поменуо. Ако (дело) буде добро, учини га, а ако не, не чини га. Ипак, да добро не би било повезано са смућењем, потребно је разматрати главну помисао, тј. са којим циљем она било шта предузима. И када се увериш да је она сагласна са страхом Божијим, Бог неће допустити да паднеш у заблуду... И тако, у сваком (случају), призивај име Божије.
100. (Брату кога је ударио сабрат и који је хтео да се одвоји од њега). Не смућуј се како не би учинио нешто брзоплето, особито према човеку који је смућен помислима и ђаволском зависти, као што си и ти једном био искушан и одређено време подлегао помислима... Многи болесници, имајући помрачени мозак (што произилази од силне грознице) говоре оно што им прво падне на памет и досађују здравима који им служе. Они сами тога нису свесни, будући да болест у потпуности њима овладава... Тако и онај који искушава погубљује своју душу, иако ни сам није свестан. Чак и када би свете, који састрадавају са његовом душом, вређао и понижавао, он не би знао (шта чини), будући опијен страсном болести по дејству противника, који увек све обрће пред њим док га не доведе до тога да се одрекне и самога Бога. Тако је и у наведеном случају. Знајући за [ту слабост] и да Бог по промислу попушта искушења како бисмо се прекалили опитом пред Њим, снисходимо ближњем у време његове чулне и мислене борбе, јер је речено: Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов (Гал.6,2)... Не покушавај да напустиш своје место и да се одвојиш од брата. Јер, тај поступак неће бити по Богу, већ ће представљати испуњење ђавоље воље. Ако се решиш на то, непријатељ се неће смирити, него ће покушати још и нешто горе... Помоли се из све душе за свога брата и заволи га у Христу Исусу, Господу нашем.
101. (Брату који се узнемирио страхом). Брате, ти си дужан да прославиш Бога због тога што на теби показује истину Писма, које говори: Веран је Бог који вас неће пустити да се искушате већма него што можете (1.Кор.10,13). По снази твојој Он попушта да се обучиш духовној борби. Велике (људе) по њиховој снази испитује у великим искушењима и они се радују томе. Јер, искушење приводи човека напретку. Где предстоји добро, тамо и борба постоји. Према томе, не бој се искушења, него се радуј (у њима), будући да те доводе до напретка. Презри искушење. Бог ће ти помоћи и покрити те.
102. Постарај се да, по својој сили, стекнеш смирење и покорност. Не буди упоран у својој вољи, будући да се од тога рађа гнев. Не суди и не понижавај никога, зато што од тога слаби срце и ослепљује ум, а произилази и немар и рађа се неосетљивост срца. Непрестано буди бодар, поучавајући се у закону Божијем, будући да се срце тиме загрева небеским огњем, као што је речено: У поучавању моме разгоре се огањ (Пс. 38,4)... Чувај своја уста од излишне речи и празнословља и нека се твоје срце не навикава на зле речи. Заједно са молитвама светих положи пред Бога своју силу, говорећи: Милостив буди мени грешноме (Лк.18,13). И Он ће те помиловати, сачувати и покрити од сваког зла како би ти из таме прешао у истинску светлост, од обмане истини, од смрти у живот у Христу Исусу, Господу нашем.
103. Пружај телу онолико колико му је потребно и нећеш претрпети штету, па макар и три пута дневно јео. Јер, каква је корист од тога ако човек једном дневно једе, али неразумно?... После преједања следи дух блуда, јер (непријатељ) оптерећује тело сном ради тога да би га оскрнавио.
104. Немој се чудити што при рукодељу осећај слабост. Понекад се човек осећа тако, а понекад другачије, слично путнику који, идући глатким путем, сусреће стрмине и горе, а после њих поново излази на раван пут.
105. (Брату који је принуђен да прима храну и ван опредељеног времена). Бог не осуђује оног ко једе због телесне немоћи, а не да би се насладио. Јела нам се забрањују због тога да бисмо се (сачували) од преједања и телесне раслабљености. Где је, пак, немоћ, ишчезава њихово дејство. Јер, где је немоћ, тамо је призивање Бога.
106. (Брату који је тражио молитве у изнемоглости). Малодушни и ропотљиви брате, зашто тугујеш? Зашто трагаш надалеко кад имаш Исуса који стоји близу тебе и који жели да га призовеш у помоћ. Призови га: Учитељу, и Он ће ти одговорити. Додирни Његов скут и Он ће те исцелити не само од једног страдања, него и од свих твојих страсти. Кад би се твој ум обрео тамо где треба да буде, ни уједи отровних змија и скорпија не би га могли привести да осети телесну болест. Заборавих, говори (Писмо), да једем хлеб свој од гласа уздисаја својих (Пс.101,5). Не жалости се. Милост Божија је близу тебе.
107. Презри тело које ће јести црви, јер ти оно ни уколико неће помоћи када се преда трулежности. Апостол говори: Старање за тело не претварајте у похоте (Рим.13,14).
108. (Болесник пита да ли да телу снисходи због немоћи). Бог нам је дао разум да бисмо се руководили ка правом путу и то посредством Божанствених Писама. Апостол говори: Све испитујте, добра се држите (1.Сол.5,21). Човек само треба да пази да не употреби или не учини нешто из страсти. А што чини из немоћи или из потребе, не урачунава му се у грех, нити у раслабљеност. Искање покоја у стању здравља изазива похоту. Ми, пак, тело подржавамо у невољи да би нам помагало при испуњавању наших потреба. Ако се бринемо о животињама које служе нашим потребама, утолико (смо пре дужни да се бринемо) о телу као о оруђу душе. Када се оруђе иступи, уметник има тешкоћу, па макар и био бистар и зналац. Обраћајући пажњу на болест и слабост желуца светог Тимотеја, апостол је наредио да употребљава вино (1.Тим.5,23), иако му је заповедио и да се злопати, испуњавајући дело благовесника (2.Тим.4,5). Човек је дужан да се држи расуђивања, па неће лако пасти.
109. "Борба ме притешњава и све снажније осећам нападе". Брате, време борбе је време делања. Немој се раслабљавати, него делај. Води борбу. И када се она распламса, ти се прекрсти, вапијући: "Господе, Исусе Христе, ти видиш немоћ и тугу моју. Помози ми и избави ме од оних који ме гоне, јер теби прибегох" (Пс.141,7). И моли се да добијеш силу да служиш Богу чистим срцем.
110. Бог је људима дао два дара којима могу да се спасу и избаве од страсти старог човека: смирење и послушање. Ми, пак, не стремимо ка њима и не желимо да пребивамо у њима, нити да се руководимо њима како бисмо обрели помоћ, избавили се од зла и привили се уз великог Лекара Исуса, који може да нас излечи од запаљености (страстима)... Напусти сва скретања (са пута правде) и приклони свој врат под смирење и послушање, па ћеш стећи милост. Ако са смирењем и послушањем будеш испуњавао оно што чујеш (од отаца), Господ ће ти дати своју благу помоћ не само у делу којим се сада бавиш, него (ће удесити) да и сва дела твоја буду успешна. Јер, Он чува пут оних који га се боје и покрива њихов ход. Због чега негодујеш? Због чега се препиреш? Милост Божија ће ти помоћи ако истрајеш у трпљењу Његовом. Умри, окајани, за сваког човека. Реци помисли: "Ко сам ја? Земља и пепео(Пост.18,27), и пас (Мт.15,27)"... Не гледај на друге, понижавајући их, судећи их... Принуђавај се да не говориш: "Шта је то? Због чега то (Сир.39,22)? Зашто ја немам исто што и они или ови други". Напротив, труди се приљежно у овом малом рукодељу са страхом Божијим и стећи ћеш велику награду.
111. Када од унинија долази дремљивост и омета дело, треба устати и не престајати са молитвом Богу. Тада ће Господ молитвом прекратити дремање.
112. (Ономе који жели да буде последњи само да га приме у обитељ). Није твоје да тражиш да будеш на последњем месту. То зависи од нахођења твог аве. Твоје дело је да се припремиш за послушање.
113. Ако се човек сам не потруди сходно својој сили и не придода сопствени труд молитвама светих, неће имати никакве користи од тога што се они моле за њега. Каква корист ће бити од њихове молитве и поста за њега, ако се он [предаје] сластољубљу и немару? И ту се збива оно што је речено у Писму: Један зида, а други руши. Каква је ту корист осим самог труда (Сир.34,23)... Јер, апостол говори: Много је моћна усрдна молитва праведника (Јак.5,16). [То значи] да и сам грешник дужан да покајањем саучествује у молитви коју свети и праведни предузимају за њега.
114. Човек коме траже да да оно што ни сам нема, неће бити осуђен ако не да. Ни апостол Петар, коме је (хроми) просио милостињу, није позајмио [нешто] да би му удовољио, него је рекао: Сребра и злата немам (Дап.3,6). Чак ни оно неопходно што има човек не треба да раздаје (на милостињу), да се затим не би десило да сам остане у оскудици и да жали због тога, не будући у стању да трпи недостатак. Ако му молилац буде досађивао, он [може] рећи: "Опрости ми, немам ти шта дати". И то неће бити лаж зато што онај који има само најпотребније, нема шта другоме дати. Нека он каже ономе ко проси: "Опрости ми. Ја имам само оно што је мени самоме неопходно". Сети се пет девојака које су оним другим, које су им тражиле уља за светиљке, одговориле: Да не би недостало и вама и нама, [идите и купите себи} (Мт.25,9). И апостол Павле, пишући Коринћанима, говори: Ваш сувишак да буде за њихов недостатак (2.Кор.8,14), и: Не да другима буде олакшање, а вама невоља (2.Кор.8,13).
115. "Како да поступим [у случају] када желим да дам, али ме помисао доводи у недоумицу да ли да пружим [помоћ]". Испитај своју помисао. И ако нађеш да она тако чини из шкртости, дај нешто више од онога што би требало да даш, на пример, једну новчаницу. И то ће ти се урачунати у милостињу.
116. "Кажи ми, господине аво, на који начин онај који нема шта да подари може да постане саучесник блаженства". Блаженство није обећано само милостивим, будући да је речено: Блажени сиромашни духом, јерје њихово Царство небеско (Мт.5,3), и још: Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско (ст.10)... И тако, ако не можеш да дајеш милостињу, буди сиромашан духом, да би са светима наследио Царство небеско. Плачи за своје грехе у овом свету да би се утешио (са онима који плачу)... Стекни кротост да би наследио земљу. Гладуј и жеђај за правдом да би се њоме наситио. Буди чист срцем да би видео Бога у слави Његовој... Претрпи увреду, гоњење и лажне клевете Господа ради да би се развеселио у радости, добивши велику награду на небесима.
117. "Шта треба чинити када закон Господњи наређује једно, а закон овог света одређује друго". Закон Божији је важнији, јер он говори о спасењу душе. Закон, пак, светски, као телесан, говори телесним (људима).
118. Твоја љубав ме је питала о томе што ти се дешава да страсно гледаш на оног ко стоји пред тобом. То се очигледно односи на ђавољу борбу. Такође знај да је она присутна и онда кад се ум бави [тим стварима]. Треба да се сећаш труљења и смрада природе наше и како ћемо се променити у гробовима. И зашто да ти говорим о распадању? Зар ти не би пре требало себи пред очи да представиш будући Страшни суд? Какав ће бити удео оних који тако поступају? Како ћеш моћи да издржиш онај стид при откривању наших дела пред анђелима и арханђелима, пред свим људима и пред праведним Судијом? Како ће се тада затворити уста оних који врше таква дела? Убојмо се онога који је рекао: Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници... неће наследити Царство Божије (1.Кор.6,9-10), и: [Свако који погледа на жену са жељом за њом], већ је учинио прељубу са њом у срцу своме (Мт.5,28), те: Ако те око твоје саблажњава, ископај га (Мт.5,29). Треба да се сећаш тога и да не биваш често са људима који у теби распирују ту борбу. Исто тако им не откривај због чега се удаљујеш од њих како им не би дао повод за разне помисли. Уколико буде неопходно да се са њима поговори, призови свето име Божије у помоћ, говорећи: "Владико Исусе, покриј ме и помози немоћи мојој", и не бој се. Он ће сломити лукове непријатељске, будући да од Његовог имена зло постаје неделотворно. Уместо да говориш много, говори мало и немој давати слободу слуху нити помислима. Пристојно се понашај и без смућивања, како нико не би приметио оно што се дешава. Ако на тај начин добијеш силу, ипак немој бити смео према непријатељима, будући да су бестидни. Макар и хиљаду пута били побеђени, они изнова приступају борби. Ипак, Бог Победилац помаже човековом смирењу, будући да је ради њега, по сопственој вољи, усхтео да се оваплоти.
119. "Како се ум обрлаћује блудном помишљу". То се дешава не само са блудном страшћу, него и са осталим. Ум се томе подвргава услед расејаности. Кад се то деси, човек треба да опомене самог себе, говорећи: "Господе, опрости ми ради светог имена свог. Ја сам се томе подвргао због свог нерада. Избави ме од расејаности и од сваке замке непријатељске, јер је твоја слава у векове. Амин". Да би препознао такву заведеност, навешћу ти пример: човек може да разговара са [неким], а да његов ум лута и преноси се на [нешто] друго. То и јесте заведеност. И онај ко нешто ради, а мисао му се преноси на [нешто] друго, по нужности ће из заборавности или кварити ствар или правити нешто што није потребно. И то је заведеност. Дешава се да неко разговара са [неким] другим и да му непријатељ одвуче ум од богоугодног трезвоумља. Као последица тога јавља се блудна жеља. И то је заведеност, будући да се јавила не због размишљања или сећања. У њој се (човек), павши у заборав, распршује... Дошавши себи, човек треба да се призове, по напред реченом, и да прибегне милости Божијој. Господ је штедар и примиће га као блудног сина. Ми знамо са каквим милосрђем је Он онога примио. Када, пак, она борба никне у помислима и без расејаности, треба бити трезвен и не наслађивати се таквим помислима. На њиме се не треба задржавати, него што брже прибећи Владици Богу.
120. У сваком случају нам изгледа да је неразумнима у делу Божијем штетно да разговарају са женама. Удаљуј се од њих колико је могуће и не упуштај се у разговоре са њима. То ти није корисно, па макар оне и биле добре наравствености, [тј. владања]. Међутим, пошто се још нисмо избавили од света и нужда нас приморава да понекад поговоримо са њима о пословима или о нечем другом (неопходно потребном), благовремено узмимо [себи] за пример човека који се приближује огњу да би [нешто] неопходно учинио. Он се на сваки начин чува да се не опече ватром. Тако се и ми у свакој прилици односимо према женама као према огњу и потпуно се утврдимо у страху Божијем да нам се не би десило да уместо наводне користи од њих, претрпимо велику штету... Немојмо тек тако гледати на жене. Немојмо давати слободу својим очима и не задржавајмо се у разговорима са њима, будући да се од тога рађа огањ похоте. Пре се постарајмо да се брзо удаљимо од њих, молећи Бога да нас у тај тешки час спасе од замке ђавоље која је разапета над нама. Непрестано се сећајмо Бога, јер Његова велика сила (може) да покрије нашу немоћ у Христу Исусу, Господу нашем.
121. "Да ли је корисно да оставим своју жену и ступим у манастир". Сине мој, не треба сам да је остављаш зато што ћеш нарушити заповест апостола који говори: Јеси ли се привезао за жену? Не тражи да се раздрешиш (1.Кор.7,27). Јер, ако она сагреши и почне рђаво да живи, њен грех ће бити на теби. Можеш је, међутим, оставити једино у случају да се она сагласи, и то пошто се посаветујеш са њом. Ипак, остави ту ствар Богу. Он ће учинити како је угодно Његовом човекољубљу.
122. Због ствари овог века уопште не треба бити жалостан, него само због греха... Радовати се са радоснима значи бити радостан са онима који успевају у врлини по Богу и веселе се због наде на будућа добра. Плакати, пак, са онима који плачу значи саосећати са онима који греше у њиховом покајању због греха.
123. (Блажени миротворци). Боље је умирити сопствено срце. То свакоме приличи и блажен је онај ко то чини. Мирити, међутим, оне који се свађају не приличи свакоме, него само онима који сами могу да прођу без икакве штете. Немоћни треба да се радује због мира свих, али не и да себе чине посредником измирења међу људима, изузев оних које воли по Богу, и то када сам неће имати душевне штете.
124. "Трпим увреду од једног човека. Шта да радим". Чини му добро.
125. "Шта да радим? Ја сам увек тужан. Јер, када ми дође неко од отаца немам неопходне ствари којим би их послужио". Та помисао је од ђавола. Довољно је да их послужиш са оним што имаш, по реченоме: Будите задовољни оним што имате (Јев.13,5), и Бог ће их уверити (у твоје усрђе)... Када се деси да пођеш негде, не очекуј да нађеш покој и нећеш се смутити. Када, пак, узмашташ да ћеш га наћи и не нађеш га, осуђиваћеш онога ко те је примио. Међутим, осуђивање је смрт за душу. Захваљуј за све, будући да се у томе састоји духовна и душекорисна храна и покој.
126. Ко пита оце, подражава Христа који је унизио себе узевши обличје слуге (Фил.2,7-8). Човек који живи без савета, непријатељ је самом себи. Јер, [Писмо] говори: Све чини са саветовањем (Сир.32,21)... Корисније је питати са смирењем, неголи ићи својеглаво. Сам Господ, наиме, полаже савет у уста онога кога питамо ради смирења и исправности срца онога који пита.
127. Никада се не препири о вери. Бог то од тебе не тражи. Ти једино веруј исправно, као што си примио од Свете Цркве при крштењу и испуњавај заповести Његове. Испуни то и спашћеш се... Ако те питају, реци: "Опростите ми, свети оци. То је изнад мене".
128. Немој испитивати ништа од оног што Бог не тражи од тебе, нити у разговору произноси речи које те доводе у опасност, већ се задовољи, као што сам раније рекао, исповедањем праве вере и не мудруј ни о чему што је изнад тога.
129. Кад се деси да се нађеш међу световњацима и они почну да празнослове, ако немаш особите потребе, иди, а ако имаш потребу, умом се окрени својој молитви, а њих не осуђуј, знајући своју немоћ... Ако знаш да радо слушају Реч Божију, испричај им нешто корисно из житија светих и скрени разговор на нешто душекорисно.
130. Ако се неко од твојих познаника држи јеретичких мишљења, посаветуј га да позна праву веру, али се не препири са њим и немој желети да се удубљујеш у његово мудровање, да се и сам не би заразио његовим отровом. Ако он жели да стекне корист за себе и да чује истину вере Божије, приведи га светим оцима који могу да му укажу корист у Христу. На тај начин ћеш му помоћи по Богу, без штете за себе. Уколико се, пак, он после првог и другог саветовања не исправи, клони га се, по речима. апостола (Тит.3,10).
131. "Помисао ми говори да не излазим често из своје куће, али се дешава да током недеље неколико пута буде црквена служба. Да ли да идем на њу или је боље да се (молим) код куће". Ако знаш да ти сусрети при изласку из куће наносе штету, боље је да не излазиш често, па макар повод [за изласке] био и црквена служба. Можеш ићи само повремено, будући да безмолвије избавља од многих зала.
132. "[Дешава се] да је потребно да изађем из куће било због властите неопходности, било због отаца. Зар ми неће бити на оптерећење савести ако (у таквом случају) не пођем и на црквену службу". Ако имаш велику потребу да изађеш из куће или наредбу отаца, постарај се да своје дело испуниш са страхом Божијим. Немој се смућивати што нећеш бити на црквеној служби него се врати кући и сећај се својих грехова. Уколико, пак, из куће изађеш из лењости и расејаности, онда је корисније поћи на црквено сабрање и не бити расејан него пазити на себе.
133. "Да ли је добро ићи ноћу у цркву (на бдење) или, пак, бдење [треба] вршити код куће, сходно својим моћима". Добро је вршити бдење у дому зато што у цркви често има разговора.
134. "Помисао ме подсећа на недостатак потребних ствари нашаптавајући ми да нећу моћи да прехраним себе и своје укућане". То је људска жалост. Кад бисмо имали наду у Бога, Он би нама управљао по својој вољи. Према томе, положи на Господа жалост своју (Пс.54,29), јер је Он моћан да теби и твојим укућанима подари (све неопходно) без жалости и невоље. Реци му: "Нека буде воља твоја", и Он те неће оставити у жалости и невољи.
135. "[Дешава се да] учиним неку неправду, али и да се затим исправим. Тада моја помисао пада у високоумље нашаптавајући ми како сам учинио нешто добро. Шта треба у том случају да кажем". Кажи јој: "Без Бога не можемо чинити ништа добро, будући да је сам рекао: Без мене не можете чинити ништа (Јн.15,5). А и апостол говори: Шта ли имаш што ниси примио? А ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио (1.Кор.4,7)? Према томе, ако не можемо високо да мислимо о себи када чинимо добро, утолико пре не можемо да се надимамо када се удаљавамо од зла. Велико је безумље урачунавати себи у похвалу чињеницу да не грешимо.
136. "Свака храна има природну сладост. Да ли она штети ономе који узима храну". Владика је свакој врсти хране дао сладост. Онај ко је прима благодарно нема штете. Пристрашћа се, пак, увек треба чувати, јер оно наноси штету души.
137. "Да ли је неприлично да нешто радим чисто. На пример, када зидам зграду или штогод друго". Није неумесно радити неку ствар тако да буде чиста и лепа за употребу, јер се и Господ радује свакој чистоти. [Наравно, то треба вршити] без пристрасности. Уколико, пак, у себи примећујеш пристрасност према некој ствари, сети се њеног краја, тј. како ће пропасти, и успокојићеш се. Јер, нема ни једне ствари која би остала трајна уједном и истом облику, него је све трулежно и промењиво.
НАПОМЕНЕ:
Извор: Светосавље
ДОБРОТОЉУБЉЕ
Нема коментара:
Постави коментар