ЖЕНА (гр.
γυνη, γυναικοσ,
лат. femina): из описа стварања, зна се име прве жене,
Ева, која значи "живот" јер се из ње
родио људски род (Пост. 3,20; Тов. 8,6), а коју је
Бог непосредно створио и наменио јој улогу
да буде помоћник сличан човеку (Пост. 2,20-23).
Под утицајем доцнијег
јудејског законодавства, ова библијска
концепција о јединству и једнакости жене
и мужа радикално се изменила: иако у
инфериорном стању, жена учествује у
верским празницима (Пон. зак. 12,12), у култној
игри (Јуд. 21 21), на жртвеној вечери (1. Днев. 1,4),
у служењу при олтару (Изл. 38,8). Сара, супруга
Авраамова, прима благослов Божији: "И
благословићу је и даћу ти од ње сина;
благословићу је и биће мајка народима" (Пост.
17,16; Рим. 9,9). Жена има улогу у очувању
израиљског народа; на пример, Рута
Моавићанка (Рута 4,5,11). Исто тако, зна се за
неколико имена пророчица: Хулда (2. Днев. 34,22),
Маријам, Мојсијева и Аронова сестра (Изл.
15,20), Девора која је била судија (Суд. 4,4) и Ана
(Лк. 2 36-38).
У Новом Завету, жена је
позвана да има главну улогу и у историји
Спасења и у животу Цркве. Тако:
а) Жена, непосредно и
одвојено од мужа, учествује у Оваплоћењу
Сина Божијег. У том смислу се magnificantum (величање)
(Лк. 1,46-48) може узета као "Вјерују"
хришћанске теологије о жени. У
Маријином одговору пуног радости почиње да
се остварује Божије обећање дато Еви. Семе
- потомство - жене јесте Исус Христос (Гал.
3,18). Од жене Син Божији ствара Себи
тело.
б) Жене су биле примљене као
ученице Христове, али не као Апостоли - оне
Га прате, слушају Га и учествују у Његовој
мисији (Мк. 15, 40-41; Лк. 8,1-3,49-55). Исус говори жени
Самарјанки (Јн. 4,7-26) и Марти и Марији (Лк. 10,
38-42). Заједно са Дјевом Маријом, која стајаше
под крстом (Јн. 19,25), мноштво жена из
Галилеје "које беху следовале Исусу"
учествују у голготским страдањима.
в) Жене су биле изабране као
први сведоци и благовесници Васкрсења
Христова (Мт. 28,1 10; Мк. 16,1-11; Лк. 24 1-2 и Јн. 20,11-18).
Оне то јављају Апостолима и другим
ученицима (Лк. 24,9), а позване су и да заједно
са овима сусретну Христа у Галилеји: "Не
бојте се; идите те јавите браћи мојој нека
иду у Галилеју, и тамо ће ме видјети" (Мт.
28,10).
Иако се не зна детаљније какву
су конкретну улогу жене имале у првој
Цркви, ипак знамо да су њихово присуство и
делатност веома важни. "Жене и Марија"
увек се налазе у пратњи Апостола (Дела 1,14),
што значи да је апостолски круг био отворен.
Апостол Павле сматра сарадницима у послу
Прискилу као и Еводију и Синтихију, у чијој
кући организује Цркву (1. Кор. 16,19; уп. Дела
12,12), због чега су им Цркве од незнабожаца
биле веома захвалне (Рим. 16,4). Он наводи
мноштво имена жена које су учествовале у
животу Цркве (Рим. 16,6; Филип. 4,2-3).
Жене имају
различите службе, харизме (в. ХАРИЗМА) и
улоге у Цркви од самог почетка. На пример:
дар (харизму) пророштва (1. Кор. 11,5),
одговорност за молитву (Дела 1,14; 12,12; 1. Тим.
5,5), поучавање (Тит 2, 3-5), организовање
богослужења у њиховим кућама (1. Кор. 16,9; Кол.
4,15), проповедање Јеванђеља и поучавање (Рим.
16,3; Дела 18,24-26; Филип. 4,3). Две су категорије
поменуте одвојено: ђаконисе (Фива - Рим.
16,1; 1. Тим. 3,11) и удовице, које имају тачно
одређену улогу (1. Тим. 5,9,12) и треба да испуне
извесне посебне услове (1. Тим. 3, 1-13; 5,9-10).
Покрет политичке и друштвене
еманципације и борба против дискриминације
жене у друштву и породици у наше време;
дискусије, декларације и акције на плану
хиротоније жена, подстакле су Цркве да
поново расправљају о месту и корисном
присуству жена у црквеном животу. Да би
развила што потпуније разумевање о жени, православна
теологија има више посматрачких углова:антрополошки,
еклисиолошки и мариолошки.
Са становишта антропологије
Црква је признала специфичност женскога
пола на физиолошком, анатомском, хормонском
и психолошком плану. Она је побијала
схватања о инфериорности и
неравноправности жене у односу на мужа
и противила се феминистичкој
дискриминацији. Допринос жене у чину
рађања већи је од мужевљевог. Муж и жена
имају међузависност и природно допуњавање;
они формирају јединство без којег се не
може схватити човечанство у његовој
целокупности или целовитости.
С еклисиолошке тачке гледишта,
Црква је признала место и природу службе жене,
сходно њеној природној специфичности, али
од жене није направила посебан орган у
црквеном телу. Сам смисао органског
интегритета појма λαος није
допустио дискриминацију пола или узраста. У
том сабрању, сви чланови - жене и мушкарци -
имају опште свештенство (1. Петр. 2,4-5),
примљено Тајном крштења, а сваки члан
поседује своју посебну харизму, добијену
преко Тајне миропомазања. Црква је
заједница харизми (дарова), у чему жене
имају суштинску улогу. На пример, текстови 1.
Кор. 14,34 и 1. Тим. 2,10-12, не искључују жене
из мисије да поучавају у вери. По Апостолу
Павлу, структура Цркве, као историјске и
друштвене заједнице, упоређује се са
породицом која као основу има брак или
брачну заједницу (Еф. 5,20-35). Међутим,
Традиција жени забрањује хиротонију,
наводећи разне доказе у прилог овом ставу.
Један од доказа темељи се на еклисиолошкој
праслици или символици жене, пошто муж
представља Христа, главу Цркве, а жена
је "икона" Цркве, Христове невесте.
Епископ (или свештеник) увек представља
икону Христову, и само тако он има службу
која изграђује Цркву. Та равнотежа, муж-Христос
- глава Цркве, жена-Црква -тело Христово,
покварила би се у случају кад би жена, која
је слика Цркве, заузела место епископа, "иконе"
Христове. Други мисле да свештенство није
питање "представљања" или "типологије"
(праслике), дакле пола, него облика служења у
Цркви. Наиме, Црква не би требало да пази на
начело представљања, него на предмет
свештенства; из те перспективе, не постоје
улоге и службе које би, по својој природи,
биле мушке или женске. На питање: да ли жена
може бити "делегирана" од епископа да
би началствовала у Евхаристији, канонисти
веле да не може, јер епископа, као "слику"
Христову, не може представљати жена.
Неки признају да православна традиција
помиње жене-ђаконисе, које су биле
литургијски рукопроизведене (хиротесија)
за ђаконат, као део црквених
служитеља. У сваком случају Православље
одбацује нападе да је непримање жена у
свештенство најочигледнији доказ о
наводној дискриминацији жена у Цркви.
У Новом Завету жена се више
не упоређује са Евом, женом Адамовом, него
са Дјевом Маријом, новом Евом, Мајком
Господњом, кроз чију се послушност и
материнство оваплотио Син Божији. Марија је
слика жене не само као узор врлине и
љубави материнске него и као "Богородица".
У том смислу, жени припада духовна и
спасоносна улога да "роди" у Богу свога
мужа и своју децу.
Треба ипак признати да су
канонски прописи и неки обреди на плану
статуса жене у Цркви били под утицајем
не само јудејства и источног менталитета
него и римског или византијског цивилног
права у коме је жена била личност
туторисана и у сталној потчињености,
грађанској и друштвеној. Таква
дискриминација и потчињеност супротна је
христоцентричном начелу Цркве, у којој нема
ни мушког ни женског пола (Гал. 3,28). Жена,
дакле, има свој лични ранг и право у животу
Цркве.

Sta treba to da znaci ? Da postane Pop ili mozda vladika ? Zena kao supruga jednog svestenika i te kako ima pristup crkvi i svojim primerom pomaze spasavanju zalutalih ovcica . Sama Sveta Bogorodica je svojim primerom pokazala kako jedna zena , jedna majka i jedna devojka treba da zivi . Ali verovatno ona nije (COLL) i nije vise primer nama zabludelim . Mi zene ne mozemo danas da pronademo svoje sopstveno JA , uzimamo suvise u nasa usta a onda povracamo . Neka bi nam Preblagi pomogao da nademo svoje mesto pod suncem . Sa postovanjem ( LJubica )
ОдговориИзбриши