Бадње вече, наговјештај Божића, рођења Богомладенца… вече које собом увијек носи посебну топлину, али, вече и које је препуно наталожене историје у себи. Посебно наше националне историје, која као да врца из сваке варнице наложених бадњака. На посебан начин, испред подгоричког Саборног храма Христовог васкрсења ту историју дочарала нам је и драмска умјетница Ивана Жигон, ауторка музичко – сценског спектакла „Стојте галије царске“. Овим драматизованим приказом голготе Србије и Црне Горе током Првог свјетског рата у Подгорици, уочи обиљежавања чувене Мојковачке битке, која се одиграла на Божић, обиљежена је стогодишњица Великог рата. Прилично је тешко некоме препричати у двије реченице историју, визуелизовати, објаснити зашто без епике и гусала више не бисмо знали ко смо ни куда треба ићи. Тешко је некоме објаснити то кроз „обичну“ причу, али је Жигонова одлучила да се зато „послужи“ поезијом, опером, игром, притом вјешто сукобљавајући коло и оро бечком валцеру… Зато је и ономе ко није одгледао овај спектакл тешко препричати, како изгледа и које емоције у гледаоцу пробуди. Најбоља илустрација колико историје, и колико емоција носи у себи, дали су Руси који су Жигонову наградили Златним витезом, петим по реду. А, то је засад за руком пошло једино Никити Михалкову.
Гледајући ову представу, не можемо се отети утиску да сте инсистирали на томе да се освијестимо, да се поново сјетимо свих наших свијетлих тачака у историји?
– Човјек без памћења је човјек без идентитета. Као да не постоји. То по мени важи нарочито за оне који не желе да памте оно што је свијетло. А рачуница је проста. Када останеш без свјетлости налазиш се у тами. Обиљежити и прославити своју свјетлост значи да не желиш да живиш у тами. Због тога је обиљежавање стогодишњице Великог рата веома важно. Умјетност је по мени најјаче одбрамбено оружје које се може искористити у данашњем свијету, у коме је рат постао веома перфидан, и није му циљ само убиство људи и држава, већ прије свега убиство душе. Умјетност је данас заправо реанимација душе!
И ја бих се, можда трудила да заборавим прошлост да живим у Аустрији или Њемачкој? Не, ипак бих је се сјетила да бих се покајала! Али, када живиш у Србији и Црној Гори обиљежавати 100. годишњицу Првог свјетског рата значи дати себи снагу и казати себи: ја сам потомак славних предака, ја имам разлога да се поносим собом, ја не смијем да клонем, и у том смислу је ово обиљежавање нарочито важно за наш народ. Да се дигнемо са кољена, из малодушности!.
Извели сте овај, како неки кажу мјузикл, уочи годишњице Мојковачке битке.
– Важно је и за Србију и за Црну Гору сјетити се Мојковачке битке. Црна Гора је ту доказала неизмјерну љубав према мајци Србији и спасила српску војску омогућивши јој једини преостали пут преко Албаније. Сви филозофи говоре да је жртва мјерило љубави, а Мојковачка битка је управо примјер који можда не постоји нигдје у историји, да се један народ толико жртвује за други. Мојковачка битка је доказала да прави Црногорац ни у најтежем тренутку не може издати српство! Зато сам веома захвална митрополиту Амфилохију и Митрополији црногорско – приморској да су на Бадњи дан, уочи годишњице Мојковчаке битке, омогућили да се тога подсјетимо на достојанствен начин, какав једино и доликује Црногорцима. Рад на овом спектаклу, интимно за мене био је и дуг поноса на мог прадједа, с мајчине стране, ђенерала дивизијара Митра Мартиновића из Бајица, који је био министар војни, предсједник владе Црне Горе, један од иницијатора балканских ратова и учесник у Првом свјетском рату. Прије 100 година лично је упознао и руског цара, тражећи од њега помоћ за Црну Гору. Моја мајка и ја захваљујући њему можемо се похвалити да смо праве Црногорке!
Како сте дошли до неких визуелних – сценских рјешења у овом мјузиклу, што Вас је још руководило поред Вашег знања и искуства драмског умјетника?
– Мене кроз умјетност воде идеали који су данас нападнути, угрожени. Порив умјетника је да узноси, да спасава, да докаже да постоји пут свјетлости. Да буде путоказ! Свему оном што је угрожено у овом времену имала сам потребу да приђем и да му помогнем. Од косовске дјеце па ево, до Гаврила Принципа. И до свих других постулата и Принципа који се намјерно руше.
Како сте се ипак одлучили да спојите различите жанрове, од брејк денса, балета, опере, до кола, гусала…?
– Када говориш истину у њу се све уклапа, у њу се све слаже, као неким чудом. Када бих говорила неистину десила би се дисхармонија, и брејк денс и гусле, опера и хип хоп би се јалово судариле. Мећутим, када тежиш према истини онда се све може ујединити и мећусобно оплодити. Као у љубави.
Виталност кола диже из мртвих
Радећи музику заједно са аранжером Нинославом Адемовић и сами себи открили сте тајне
наше традиционалне музике и игре. У ком смислу?
– Наше коло, исто као и црногорско оро, одраз су виталности наших народа. Ми смо опстајали као мали народи на великој балканској вјетрометини. Зато сам, посљедњу сцену, управо и снимила тако да васкрсли војници заиграју коло на гробљу Зејтинлик. Оро стреми у висину, у колу су такође ноге непрестано изнад земље. Лете! А живот је кажу покрет! Радећи спектакл осјетила сам да само виталност наше националне културе у ово тешко вријеме може да нас дигне из мртвих.
Пековићева као отјелотворење Србије
Рад на спектаклу „Стојте галије царске“, каже Жигонова, трајао је пола године. Премијерно је одигран у Београду. Но, како истиче, свега овога не би било да није било благослова патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија, а уз помоћ „Светигоре“ и оца Радомира Никчевића. Захваљује се и Миши Јанкетићу – војводи Мишићу, Лепомиру Ивковићу (сердару Јанку Вукотићу), Тихомиру Арсићу (владици Николају), Никити Михалкову у улози руског цара, али и серији црногорских љепотица. Маријани Шовран у улози руске болничарке, Вјери Мујовић, Јелени Жигон. Ивана истиче да јој је ипак највећу снагу и инспирацију дала небеска чистота и снага гласа гусларке Бојане Пековић која је својим талентом и ликом на најузвишенији начин отјелотворила идеал Мајке Србије.
Живана Јањушевић
Извор: Дан
Фото: vaseljenska.com
Преузето са: Митрополија цногорско-приморска
Нема коментара:
Постави коментар