субота, 12. новембар 2016.

НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ) - О АНЂЕЛУ ЧУВАРУ

Анђели чувари не само да нас надахњују на добре мисли о вечном спасењу већ нас заиста чувају у разним животним ситуацијама. Реч "чувар" није никаква алегорија, то је драгоцено искуство многих генерација хришћана. Није без разлога, на пример, то што нас Црква позива да се у молитвама за путнике Господу молимо за посебну бригу Анђела чувара. И заиста, да ли нам је игде толико потребно да нас Бог посебно чува колико на путовањима, која каткад могу бити испуњена непредвиђеним опасностима?

Пре неких тринаест година био сам у Псковско-Печорском манастиру заједно с нашим парохијаном Николајем Сергејевичем Леоновом, професором историје, генерал-потпуковником обавештајне службе, с којим сам током више година учествовао у телевизијској емисији "Руски дом". Тамо се Николај Сергејевич први пут срео и упознао са оцем Јованом (Крестјанкином), који не само што је на њега оставио огроман утисак већ му је, како је сам Леонов причао, својим молитвама доста помогао.

Николај Сергејевич је тих година тек почео да улази у живот Цркве и у њему су се појављивала бројна питања. Посебно ме је замолио да му објасним учење Цркве о анђеоском свету, о анђелима чуварима. Ја се јесам трудио, али без обзира на сву деликатност Николаја Сергејевича, осећао сам да је разочаран мојим невештим објашњењима. Било ми је криво, али шта ми је друго преостало сем да се ослоним на помоћ Божју.

За Москву смо из Псковско-Печорског манастира кренули у рано летње јутро, уз добре жеље и поуке оца Јована. Предстојао нам је дуг пут те сам, пред сам полазак, замолио механичаре из манастирске гараже да погледају ауто и доспу уље у мотор.

Онда смо појурили празним друмом. Док сам се возио, помно сам слушао причу Николаја Сергејевича о једноме од његових далеких службених путовања. Николај Сергејевич ми је ту причу одавно обећао, а ја у животу нисам срео интересантнијег приповедача од Николаја Сергејевича. Њега увек слушаш без даха. Тако је било и овога пута.

Одједном ухватих себе у чудној мисли да се ево сада, овога трена, с нама дешава нешто посебно. Ауто је ишао нормално, као обично. Ништа, ни уређаји, ни равномерно кретање аутомобила, ни мирис у путничкој кабини нису будили стрепњу. Но, без обзира на све то, осећао сам се све нелагодније.

- Николаје Сергејевичу, чини ми се да се с колима нешто дешава - рекох, одлучивши да прекинем свог сувозача.

Леонов је веома искусан возач с дугогодишњим стажом. Пошто је пажљиво проценио ситуацију, уверавао ме је да је све у реду. Моја необјашњива узнемиреност није, међутим, пролазила, већ је, напротив, из секунде у секунду бивала све јача.

- Мислим да треба да се зауставимо - рекох најзад.

Николај Сергејевич опет пажљиво погледа уређаје на табли. Ослушну мотор, зачуђено ме погледа и понови да, по његовом мишљењу, немамо о чему да бринемо. Међутим, када сам трећи пут, већ потпуно збуњен, почео да понављам како морамо да станемо, Николај Сергејевич ме послуша.

Само што смо закочили, испод хаубе покуља црн дим.

Искочисмо на пут. Отворио сам хаубу а из мотора сукну уљани пламен. Николај Сергејевич са задњег седишта дохвати свој сако и њиме угаси ватру. Када се дим разишао, схватили смо у чему је ствар. Механичари у манастиру сипали су уље у мотор, али су заборавили да затворе поклопац, остао је поред акумулатора. Из незатвореног отвора уље се читавим путем изливало на усијани мотор, али због велике брзине дим и мирис су пролазили испод точкова кола, тако да ми у затвореном аутомобилу ништа нисмо осећали. Да смо још километар-два тако возили, све је могло трагично да се заврши.

Пошто смо кола колико-толико довели у ред, полако смо кренули назад, у манастир; ја тада упитах Николаја Сергејевича да ли су му потребна додатна објашњења у вези с анђелима чуварима и њиховим учешћем у нашој судбини. Николај Сергејевич одговори да је за данас сасвим довољно и да је то догматско питање потпуно схватио.

Нема коментара:

Постави коментар