почиње своју уредничку реч Радмила Мишев у часопису “Светосавско звонце"
Тако почиње а завршава на различите а опет сличне начине, па каже: “... будите ми здрави и весели, поздравите све код куће, а вас све воли и поздравља Радмила Мишев. И тако већ пет година она се дружи са децом, дописује, охрабрује, теши, саветује, упућује, учи, воли. Часопис “Светосавско звонце” прелиставају и читају и родитељи, баке и деке, вероучитељи и тако је то већ 39 година. Радмила, данашњи главни и одговорни уредник подсећа да је издавач часописа Свети Архијерески Синод/Информативно-издавачка установа Српске православне Цркве и да га је Министарство просвете Републике Србије уврстило као помоћно наставно средство у настави веронауке.
“Наш часопис је примерен савременом детету али и одраслима, јер се слојевито чита, свако на свом нивоу прочита оно што га интересује. Имамо читалаца где год Срби живе, по целом свету и јављају нам се и то је за нас посебна радост, Српчићи из Румуније са толико љубави пишу, пишу наша деца из Инзбрука и њих стварно морам да похвалим јер се види изузетан квалитет рада, вероучитељ са њима ванредно ради, били су и награђивани, јављају се и из Аустралије, Американци читају али се не јављају, немају времена, па, добијамо писма из Шведске а да не говорим из Србије. “Звонце” излази једанпут месечно а између два броја добијемо преко 1000 дечијих радова. А основни критеријум за одабир текстова је љубав. Значи са много љубави, али не оне сентименталне, разнежене, сладуњаве, него чисте хришћанске љубави. Тражимо текстове светоотачке баштине, затим уметничке текстове који морају у себи да имају поруку љубави, мира, доброте, значи свега оног што је суштина хришћанства. Дао Бог наша народна књижевност, уметничка књижевност је толико богата али треба много истраживати и тражити да би се дошло до правих вредности а онда су оне ту. Имамо и савремене ауторе, па и многи чланови наше редакције су књижевници. Од њих добијамо радове, али и сами тражимо, проналазимо. Имамо и ту срећу да међу православним издавачима не постоје заштићена ауторска права тако да можемо да користимо текстове, пратимо школски програм, имамо одређене рубрике, “Освећење времена” где говоримо о празнику који се прославља следећег месеца; затим рубрику “Људи и анђели”, то су приче о сусретима људи са анђелима јер је таквих ствари било и биће, дешава се и сада, људи некад препознају, некада не. Онда веома читану и мени посебно драгу рубрику “Тај дивни Божији свет” где се на најлепши могући начин кроз песму, цитат из Јеванђеља, Псалам уз изванредну фотографију управо приказује то што је око нас, оно што се савременим језиком зове екологија, то је у ствари, тај дивни Божији свет и ми учимо децу да смо дужни да га чувамо. Онда имамо рубрику “Вероучитељ” у овом последњем броју смо говорили о Светој тајни исповести. Дали смо један текст из књиге “Прва исповест” Владимира Маљагина, где се говори о дечаку из града који долази код баке на село, дечак није био верујући, родитељи нису верујући али зато бака јесте и она га љубављу, топлом поуком учи. Дечак се сусреће са вршњацима из села, упада у многе неприлике и схвата да његово понашање, за које је мислио да је изузетно добро - да се хвалише, улагује јачима и сл, да у ствари није добро и тако долази до његове прве исповести. Дечак схвата какво је то олакшање и која мука да до исповести дође, да је то подвиг: “...Ароша је седео на клупи одмарао се, као да је пре тога носио неки тежак камен. Био је у праву отац Михаило, покајање је труд, и то нимало лак. Али, кад га човек обави, у души му постаје спокојно и сталожено, као да је упсоле узбурканог мора твој бродић упловио у миран и тих залив...” Ту је и рубрика “Кад је архијереј био дете”, то је нова рубрика, почели смо од Његове Светости Патријарха Српског Господина Павла. “Животни пут Патријарха није био лак. Рођен је на Усековање 11.септембра 1914. године. Остао је сироче кад је имао само три године, па су њега и млађег брата подигле бака и тетка. Сећа их се са љубаву и захвалношћу и каже да ће, када га Господ к себи призове, прво да потражи тетку”, пише у овој рубрици. Затим је ту рубрика “Српски јунаци”, то је у ствари стални конкурс “Светосавског Звонца” за ову школску годину, имали смо конкурс светородна лоза Немањића, па затим прошле године Србе светитеље е сад имамо српске јунаке. Одзив је изванредан, деца цртају, пишу а поред оног што смо задали као теме, имају пуну слободу да цртају, сликају, пишу на било који начин се изразе и ту се види галерија ликова из наше прошлости и срећна сам што их деца нису заборавила него имају од кога да науче”, прича Радмила Мишев.
РОМАН НАЂЕН КРАЈ КОНТЕЈНЕРА
Представљајући даље часопис “Светосавско звонце” каже да наравно у сваком броју има најлепшу причу, то су поучне приче из народе и уметничке књижевности.
«Е сад, почели смо да објављујемо и роман “Звонца”, зове се “Младен Јакшић”. То је један потпуно заборављени текст, штампан 1786. године. Једна дивна поучна прича, роман за децу и ми то објављујемо у наставцима, деца жељно очекују следећи наставак, чак и вероучитељи питају... па, добро шта је било даље, е па нећу да вам кажем, сачекајте и читајте следеће звонце.
На веома необичан начин смо дошли до овог романа, госпођа Ирина Бањац Жданова из Апатина, која нам преводи многе текстове са руског пронашла је роман на улици. Тачније неко је бацио читав део старе библиотеке поред контејнера и она пролазећи устрепталог срца подигла пар књига, прегледала их, видела да има вредних књига, ова јој је запала за око, узела је, одушевљено нам се јавила, послала текст, е онда сам се и ја одушевила. Текст је писан старим језиком, тешко разумљивим савременом детету, али ми смо га наравно прилагодили а прича је заиста занимљива. Аутор романа је Радомир Грујић, није се појављивао касније у књижевности, али на почетку књиге он се обраћа ујни и каже - драга ујна замолила си ме да пронађем поучне текстове за децу, за моју драгу браћу и сестре, и ја сам све прегледао, велики је недостатак поучних текстова за децу који би им били и занимљиви. Па то је тако слично данашњој ситуацији, после два века ни данас ми немамо поучних текстова. Тако је саставио ову књигу и она плени читаоце без обзира на узраст. То је питка прича, са невероватно занимљивом радњом. Онда имамо бајку обавезну, овог пута је прича о Лепој принцези од Лидије Поповић. Аутор Лидија Поповић је дивна жена, скромна жена, мајка четворо деце, дивно пише а замислите нема ни писаћу машину ћириличну, нема компјутер и нема могућности да га купи. Али је до сада објавила пет, шест прелепих књига са дивним поукама, тако је скромна, и тиха, и блага, и са пуним правом може некога да укори али она то не чини. Лидија пише и православне загонетке и ево једне; “Танак тањир, молитва дебела. Љубав близу,далеко зла дела” а то је пост”, прича нам уредник часописа Радмила Мишев.
И док нам Радмила прича телефон јој стално звони, звони због “Звонца”, те неко би да наручи тридесет комада, те неко би да пошаље радове, те неко би да пита колико још има наставака романа и питањима никад краја. Хвале саговорници и одабир текстова, цртеже али Радмила је скромна па о томе не воли да прича. Зато наставља да нас упознаје и са рубрикама и са вредним ауторима:
“Имамо и рубрику “Светињама у походе”, е ту морам нешто да вам испричам. Рубрика је иначе омиљена и деца пишу, иду у манастире, те били су тамо, те ишли су онамо, у овој светињи доживело то, у оној нешто друго. Међутим, деца из Борче, из школе “Раде Драинац”, њих има преко 500 на веронауци, просто нису у стању да путују јер их је много, треба неколико аутобуса, и не могу да их воде вероучитељи и они иду само у своју цркву и хтели су о томе да пишу за “Светосавско Звонце” а онда им је вероучитељ казао, па како ћете да пишете кад нисмо путовали. Деца су рекла овако, молим вас слушајте шта су рекли, кажу- кад идемо у Цркву ми идемо Христу у походе а то је највећа светиња! Посебно волим те дечије изреке, њихове радове и да имамо простора, још једно “Звонце” би могли да штампамо па да их све објавимо. А што воле да цртају! Сада се објављују радови на тему Старина Новак и како су га доживели. Ја нигде нисам успела да пронађем ни једну уметничку слику где је неко од уметника приказао Старину Новака и онда сам дала једну слику како изгледа крајишка ношња која је баш онако богата. Међутим шта се дешава, деца то надограђују, маштају, измишљају, па је Старина Новак у лепој шумадијској ношњи са шиљацима-опанцима, са шајкачом. А да не говорим о Краљевићу Марку који је њихов омиљени лик да не кажем идол, јер деца данас немају позитивног јунака а треба им и зато тако пишу и сликају Краљевића Марка, Милоша Обилића, Југ Богдана, то живи у деци, од радова из вртића до средње школе, завршних година. Стална рубрика је и музика са нотним текстом, затим занимљива рубрика “Зашто се каже”, ту многе појмове објашњавамо, то је рађено на основу књиге др Милана Шипке. У овом броју смо објаснили зашто се каже ОК, многи то не знају, одакле потиче. Рећи ћу да има неколико претпоставки како је настало, почевши од тога да је једна индијанска реч окех, која значи добро, у реду. Друго објашњење се везује за име железничког службеника који је, наводно, уредан пријем пошиљака потврђивао својим иницијалима О.К. - Обадиах Келли. Постоји и прича да је скраћеница О.К. настала због правописне грешке, односно лошег спелинга. Прича се да неки угледни Американци нису довољно познавали правопис, па су израз “all correct” писали онако како се изговара - ол корект, дакле фонетски. Овакво непознавање правописа и толики степен неписмености, из које је произашла скраћеница ОК припсије се једном од председника САД, Ендру Џексону.
“Светосавско Звонце” не би било оно што јесте да нема размишљанку, укрштене речи, што деца веома воле. Имамо и рубрику вез, па смо за Божић делили учитељима материјал да деца сама везу и сви су били заинтересовани, деца воле када се нешто ствара, да виде резултат свог рада.
У сваком броју објављујемо и списак награђених, дарујемо књиге, оловке, бојанке, све што нађемо, заправо то је оно што нам добри људи пошаљу, не дају да би се рекламирали него из чиста срца доносе поклоне. Урадили смо захваљујући Нафтној индустрији Србије, ЦД и то дупли са најлепшим причама из “Светосавског звонца”. Идеја је да то буде поклон за слабовиду и слепу децу, некомерицјални, непрофитни пројекат а онда су одлучили рецензенти да га проширимо и ми ћемо тај ЦД поклањати деци, то ће бити велика помоћ вероучитељима јер немају довољно дидактичних средстава”, завршава своје представљање часописа Радмила Мишев.
- Дуго радиш за децу и вероватно си и ти приметила да су последњих деценија деца доводила своје родитеље у цркву.
- Преко радости деце радост Православља улази у кућу. Деца су она која су Богу ближе, па је нормално да доведу и родитеље, јер куд ће родитељи ако не са својом децом. Ја сам срећна што је тако и оно што ме посебно радује, јер су цркве све пуније, долазе млади родитељи који доводе и малишане, њима ће то остати у сећању, и кад дођу у пубертетска искушења сетиће се и вратити у своју цркву ако из ње можда оду због искушења времена у коме живимо или младалачких лутања.
- Има и оних родитеља који не дају деци да одлазе у цркву, постоји код њих извесна бојазан, отпор.
- Никако не могу да разумем, боје се добра, боје се да ће деца научити нешто добро, да ће поштовати своје родитеље, да ће понети добру поуку, волети своје ближње, то не могу да схватим. Добро им је све оно друго што се добија на улици, са ТВ а није ово што траје две хиљаде година и делотворно је. Али не треба наваљивати, треба прићи са љубављу па ко се одазове Господ је ту и чека. Христос је говорио када је причао о сејачу и семену, важно је сејати па ће неко зрно да падне у трње, неко на камен, неко на суву земљу а неко на плодну земљу и род ће да донесе. Значи, сви ми који на било који начин учестувјемо у овом мисионарском послу, да ли као новинари, у медијима, као вероучитељи или другачије наше је да сејемо па ко одабере, јер и Господ је рекао ко хоће нека иде за Мном.
- Чему ће се деца научити у цркви, на веронауци?
- Неизмерно ће се научити, ако дозволите, прочитаћу из радова које ћемо објавити у Васкршњем броју чему ће се научити. Ово је написала Јелена Радојковић ученица 2 разреда ОШ “Свети Сава” из Бачине близу Варварина:
“Бог је љубав. Љубав је осећање које је Он створио, о томе је људима говорио, да цениш и љубиш ближњега свога, да волиш и највише Бога, да уживаш у природи и цвећу, да славиш славу, панаију и свећу, да сањаш само лепе снове, да научиш исто своје ћерке и синове!”
Аница Здравковић из ОШ “Вук Караџић” из Бобишта код Лесковца насловила је текст “Крст и вера”:
“Ја сам само биће православног рода, двехиљаде година то је наша мода! Не стидим се вере! Вера ми је чврста! Хришћанство је врлина, не одричем се Крста. Исус Христос нас учио вери и поштењу народу оставио све у поверењу. За спасење људско Христос је живот дао све грехове наше Исус покајао.”
Деца осећају, знају, чистог срца верују и немојмо им узимати ту наду. Добијамо писма, обраћају нам се деца која су изгубила најближе, мајку, деду, бабу и пишу “Звонцу” и ми им одговарамо лично, саветујемо их, кажемо да треба да плачу јер се нека уздржавају као велика су, плачи дете али немој да очајаваш. Каже једно дете, много ми је дугачко да чекам до Другог Доласка Христовог да се сви видимо! Деца осећају, добијају ту дивну, тиху утеху у времену бесмисла, они добијају смисао а човек који има смисао не креће за дрогом, сектама, развратним животом и свим осталим што овај свет нуди. Јер је дошло време када нема сивих тонова, само је црно и бело, за Христа или против, нема средине. Зато је важно да иду на веронауку, деца не лажу, кроз дечија уста Анђели говоре”, каже уредник часописа “Светосавско Звонце” Радмила Мишев.
Љиљана Синђелић Николић
Извор: Манастир Лепавина
Нема коментара:
Постави коментар