недеља, 04. децембар 2016.

Ваведење Пресвете Богородице: Протојереј Александар Шмеман

Људски живот се у она не тако давна времена – но, времена која као да су, како нам се понекад чини, хиљадама година удаљена од нас – мерио првенствено духовним, хришћанским празницима. Наравно, нису сви људи знали тачан садржај сваког од тих црквених празника, али су сви на празнике ишли у цркву. За многе – можда чак и за већину – празници су увек били, пре свега, могућност да се наспавају и одморе, да се окрепе храном и пићем.

Но, и поред тога, чини се да је свако на неки начин осећао – чак ако то и није баш сасвим јасно схватао – да празник представља својеврсни продор нечег узвишеног и светлог у наш свакодневни живот, да празник представља тајну додиривања овога света са неким другим стварностима, да празник представља неко непрестано указивање на оно тајанствено у овом свету што људи заборављају и што тоне у сивило свакодневице, затрпано сујетом и умором свакодневног живота.

Чак су и сами називи празника – као што су: Ваведење, Рождество, Богојављење, Сретење, Преображење… – својим свечаним тоном, својом другачијошћу у односу на стварност, својом тајанственом лепотом људе увек на нешто опомињали, ка нечему позивали, на нешто указивали…

Празник је увек био нека врста чежње за изгубљеном лепотом без које се не може живети, за могућношћу другачијег живота.

Но, данашњи свет је постао досадни и беспразнични свет тако да чак ни та вешта-чка скаламерија бирократских “друштвених” празника не успева да спасе човека од свег тог пепела, жалости и разочараности. Јер, понављам, суштина празника је управо у том продору и узлету у другачију стварност, у свет духовне лепоте и светлости. Но, ако те стварности нема, ако нема ничега што би могло да се празнује, никаквим вештачким путем није могуће створити празник.
Ево нас пред празником Ваведења у храм Пресвете Богородице. О чему се ради у том празнику? Тема тог празника је веома једноставна: једну малу девојчицу њени родитељи доводе у Јерусалимски храм. Ништа необично, јер су у то време многи чинили слично, будући да је то био општеприхваћени обичај. Довести дете у Храм значило је посветити његов живот Богу, дати животу тог детета коначни циљ и назначење, осветлити тај живот изнутра светлошћу једног узвишенијег искуства.

Но, како видимо из црквене службе која се служи на дан Ваведења, малу Дјеву уводе тамо где нико осим свештеника није смео да уђе, у оно место у храму које се звало Светиња над светињама, у најтајанственију и најсвештенију одају Храма. Име те девојчице је било Марија. То је будућа Мајка Господа Исуса Христа, то јест Она кроз Коју је – како верују хришћани – Сам Бог дошао у свет, дошао људима да би поделио њихову судбину и да би открио божански садржај људског живота. Шта је то – бајка? Или се ту, ипак, ради о нечем сасвим другом, о откривењу онога што се људским речима можда и не може објаснити, онога што се конкретно и непосредно односи и на наш живот?

Тај велелепни и огромни Храм је био слава града Јерусалима. И вековима су људи веровали да човек само у њему, унутар његових дебелих зидова, може да се сретне са Богом. Међутим, свештеник Захарија је узео малу Марију и увео је у најсветије место Храма, и ми и данас певамо: “Пречисти Храм Спасов уводи се у храм Господњи”. У Јеванђељу стоји да је Христос казао: “Развалите овај храм и за три дана ћу га подићи (Јн. 2,19)”. Јеванђелист Јован додаје: “А Он говораше о храму тела Својега”.

Смисао Ваведења, и свих – том приликом – изговорених речи, и свеколиког сећања на тај догађај је сасвим једноставан: од тог тренутка човек постаје храм, од тог тренутка нису више камење и олтари божанско средиште света и “Светиња над светињама” овог света, већ је то сам човек – његова душа, његово тело и сав његов живот. Један храм, живи и људски храм – мала Дјева улази у други, камени и вештаствени (материјални) храм и изнутра заокружује његов коначни смисао и назначење.

Уласком мале Дјеве у храм заувек се премешта средиште вере, и више од тога, премешта се средиште теже целокупног људског живота. У свет долази Учење које на прво место ставља човека, јер сам Бог прима људско обличје и лик да би јавио човеку да је човеково назначење и призвање – божанско. Од тог тренутка почиње слобода човекова. Нема ничега што је изнад човека, јер је и сам свет – као дар Божији – ради човека, јер је богодарован човеку да човек кроз њега испуњава своју божанску судбину.

Од тренутка када је мала Дјева Марија ушла у “Светињу над светињама” сам људски живот је постао храм. И када год празнујемо празник Ваведења Пресвете Богородице у храм, ми уствари празнујемо тај божански смисао човека, висину и светлост његовог призвања. И нико не може избрисати и искоренити из људскога памћења тај божански смисао, ту божанску висину и светлост човека.


Протојереј Александар Шмеман

Извор: Радио Светигора

Нема коментара:

Постави коментар