Почетак једне од најтежих трагедија
На данашњи дан, 4. августа 1995. године, започела је војно-полицијска акција „Олуја“, која је за српски народ у Крајини означила почетак масовног прогона и страдања. У само неколико
дана из својих домова је протерано више од 220.000 Срба, док је према подацима Документационо-информативног центра „Веритас“ страдало и нестало 1.904 лица српске националности.
Тај август 1995. године остао је упамћен као тренутак када су колоне избеглица кренуле пут непознатог, носећи са собом тек нешто најосновније, док су иза њих остајали домови, имања и вековна огњишта.
Егзодус који је обележио Крајину
„Олуја“ није била само војна акција. Била је то трагедија народа који је у кратком року готово нестао са простора на коме је живео вековима. Колоне трактора, старци, жене и деца на путевима без сигурности постали су симбол једног од највећих егзодуса на простору бивше Југославије.
Према каснијим подацима „Веритаса“, на евиденцији се налази 1.904 погинулих и несталих Срба из „Олује“ и периода који је уследио, од чега је 1.236 цивила. То показује да су највећу цену платили обични људи, који су страдали само зато што су били на свом огњишту. Хрватска је за агресију на РСК ангажовала 200.000 војника, од чега је нешто преко 138.000 директно учествовало у дејствима.
Разарање и брисање трагова
Последице „Олује“ нису биле само у људским жртвама, већ и у потпуном разарању српске имовине и простора живота. Према појединим подацима, уништено је више од 20.000 српских кућа, а многа села су спаљена, опљачкана и трајно опустела.
То је био удар не само на људе, већ и на идентитет, присуство и трагове једног народа на простору Крајине. Због тога „Олуја“ у српском памћењу није само историјски догађај, већ симбол бришења, прогона и губитка.
Дан победе или дан страдања
Док се у Хрватској „Олуја“ обележава као дан победе, за Србе она остаје дан жалости, сећања и опомене. Иста историјска чињеница добија два потпуно супротна тумачења, али жртве, разрушени домови и избегличке колоне не могу бити избрисани ни једним наративом.
Зато је важно да се о овом догађају говори јасно, без улепшавања и без заборава. Јер народ који изгуби право на истину, полако губи и право на сопствено памћење.
Сећање као обавеза
„Олуја“ остаје једна од најболнијих рана српског народа. Сећање на прогнане, убијене и нестале није само питање прошлости, већ и дужност према будућим генерацијама.
Истина о Крајини не сме да буде прећутана. Жртве не смеју да буду заборављене. А август 1995. мора да остане упамћен као опомена шта се дешава када један народ остане без заштите, без правде и без дома.
Текст припремио ✥ блог „Дођи и види“ ✥
Још текстова на тему друштва можете да пронађете ОВДЕ.
„Дођи и види“ пратите нас на нашем Телеграм каналу: https://t.me/dodjiividi
`
Нема коментара:
Постави коментар