среда, 02. новембар 2016.

Духовни завети старца Филотеја Зервакоса (†1980.г.)

Из серије душевнокорисних чланака о животу блаженопочившег старца Филотеја Зервакоса у излгању Стилиана Кемендзедзиса, који је говорио о његовим пастирским моралним поукама.

Пастирске поуке ради нашег буђења и покајања
 

Највећа срећа, слава, част и највеће богатство за супружнике јесте љубав. Лепше је живети у сиромаштву и имати љубав него бити богат и живети без љубави. Ако међу вама постоји љубав, то значи да се и Бог налази поред вас. А ако имате Бога то значи да имате све. Живимо у лукавим и тешким временима. Савремена генерација којој припадамо је развраћена. Данашњем нараштају је потребна огромна пажња, јака молитва, чврста вера и савршена љубав да би могао да се спаси. Покајање грешнику не даје само опроштај грехова, већ га чини праведником претварајући непријатеља у пријатеља блиског Богу. Истинско покајање нам је потребно сваки пут кад згрешимо.

Читаво човечанство пребива у дубоком хаосу. Оно као да се креће ивицом провалије у пакленој тами без компаса. Куда ће доспети на крају крајева? Тамо где се налазе сви грешници који преступају Божије заповести. Пошто је ова генерација лукава Господ јој шаље одговарајуће казне позивајући је да се покаје. Све што Божанско Провиђење шаље људима ради уразумљења, покајања и враћања с пута греха на пут врлине и спасења (ратови, глад, болести, земљотреси, поплаве и др.) практично је све оно што, осим ретких изузетака, мушкарци и жене, мирјани и клирици, богати и сиромашни, одрасли и деца, презиру и као необуздани коњи, јуре путем који води у погибељ. Они дају предност злу у односу на врлине, ђаволу уместо Христа, вечној казни уместо вечног Царства Небеског. Ова жалосна ситуација свој настанак дугује недостатку врлине и истинске љубави. Богомрски грех се обрушава на њих и сакрушава их.

Савремени људи се не освећују пошто сами то не желе, не раде на себи, не воле Бога и небо, не поштују заповести. Узрок за ово се крије у нама самима. Он се заснива на нашим злим тежњама, безбрижности, недостатку љубави према Богу и духовности, привржености материјалном и световном.

Већина представника нашег лукавог нараштаја због својих грехова и непокајаности су од синова Бога постали синови ђавола.

Да би нација могла да се препороди потребна јој је духовна обнова, престанак разврата и распуштености морала, гнусности и греха, неправедности, користољубља, нечастивости и светогрдности.

Погледајте црквену историју и видећете да је од дана стварања света после сваког преступа и непослушања следила праведна казна.

Гордост је корен и праузрок свих грехова, свих зала и јереси, несрећа и жалости од којих је најтежа губитак Божанске благодати.

Књижевност и наука лишене морала, благочестивости и врлине, постају бескорисне и штетне. Ако су праћене побожношћу, моралношћу и врлином, доносе многобројне и велике плодове.
Данас се како црквене, тако и друштвене власти налазе у стању дубоког сна безбрижности и лењости. Ако се не пробуде неће моћи да пробуде клир и народ, да га усмере ка покајању, поштовању заповести Божјих, побожности и добрим делима, због чега ће одговарати на дан Суда и бити кажњени.

Две ствари могу да обуздају тежњу света ка злу и разарању – то су покајање и гнев Божији. А пошто нема покајања, остаје само гнев Бога и Његово милосрђе.
Само кад се људи покају, као Ниневићани, заобилази их гнев Божји. Тешко грешном и непокајаном свету...

Само малобројни и ретки људи успевају да се спасу без Тајне исповести и покајања. Цео наш живот је повољно време за покајање и спасење. Срећан је и блажен онај ко је успео да се покаје пред смрт.

Ако пажљиво и трезвено погледамо на себе схватићемо како смо мањкави, грешни, самољубиви, сујетни, склони ласкању и горди. Немамо искреног покајања и не опраштамо грехове својим ближњима. Кад бисмо имали чврсту веру, чисту љубав и истинско смирење никад не бисмо грешили.

Ако се људи овог века покају успеће да се спасу. А ако не, очекује их погибељ. Нека нам Господ дарује истинско покајање како би нас избавио не само од пролазних, већ и од будућих вечних невоља.

Уразумимо се и вратимо се Сведобром Богу од Којег су нас раздвојили маловерје, неверје, малодушност, лењост и наши многобројни грехови. Тугујмо и кајмо се због својих сагрешења.
Живот брзо пролази. Нисам ни приметио како је прошло мојих 97 година. Све године пролазе као један трен. А вечни живот се никад неће завршити. Тамо неће бити ни бола, ни болести, ни искушења, ни туга, ноћи, мећаве, врелине, и никаквог зла. Тамо, у Царству Небеском, све је радосно, дивно и вечно. Тамо влада добро и нема места злу. Нека нас Господ удостоји свега тога.

Хајде да и ми размишљамо, пре свега о томе да се наша душа излечи и да ништа не може да нас одвоји од Христове љубави. Христос не оставља Своју Цркву, али и ми треба да улажемо све напоре у то. Благо онима који до краја својих дана остају верни исповедници Православља.

Као што је у Нојево време потоп уништио цео људски род изузев праведног Ноја, његове породице и животиња које су се налазиле у ковчегу, тако и сад поплава греха, разврата, распојасаности, неверја и нечастивости прети да повуче за собом и уништи човечанство. Спасиће се само они који се буду нашли у духовном ковчегу – Цркви. Свети Кирил је говорио да сви они који се удаљавају од Цркве и клоне Светих Тајни постају непријатељи Бога и пријатељи ђавола. Нико ко пребива у Цркви неће погинути.

Добили смо могућност да постанемо синови Божији, како је говорио Јован Дамаскин. Међутим, то се не дешава ако не одбацујемо страсти и не напредујемо у врлинама.

Људи који припадају садашњем лукавом нараштају су огрубели, погрузили су се у таму, ослепили су, оглувели, остали су без разума, постали су попут паганских идола.

Тешко овом свету, јер је земља оскрнављена злочинима и греховима својих становника. Нека нас Господ заштити од искушења нашег лукавог века и нека све нас удостоји свог вечног Царства кроз покајање и исповест. Ја сам на прагу смрти, а ви још остајете да живите у ово лукаво време и десиће се још много зала, несрећа и невоља ако се људи не покају.

Што можеш учини или напиши, али савремени лукави нараштај, безакони и блудни, очи има, али не види, уши има, али не чује. Приближио се велики гнев Господњи, али покајања још увек нема. Грех је заслепио људе и они су заборавили Бога. Треба проповедати истину и покајање. Само свеопште искрено покајање и ватрена молитва Богу, Пресветој Богородици и свим светима могу да одврате од нас праведни Божји гнев.

Окретање свих нас ка Христу јесте спасоносни ковчег за наш народ који се налази у опасности. Ако желимо да се спасимо од ове опасности, ако желимо процват нашој домовини, наша једина нада је покајање.

* * *

Отац Филотеј је имао заиста мајчинско срце. Као што се јелени окупљају око чистих извора, тако су и хришћани хитали ка овом милосрдном и самилосном оцу.

Отац Филотеј је имао Давидову кротост, анђеоску доброту, Јовово трпљење, Аврамово човекољубље и милосрђе. Старац Филотеј је говорио: «Ако, Господе, ниси сматрао да сам достојан да примим мучеништво, удостој ме духовног мучеништва и невоља. Благосиљам Господа у свако време.»

У једном од својих дела старац пише: «Велика је срећа то што се називам хришћанином, још је већа срећа што у монаштву носим име Филотеј (гр. богољубиви) и највећа је што сам удостојен да постанем јереј. Удостој ме, Господе, да не само по имену, већ и речју и делом, будем прави
хришћанин, јереј и друг Твој, Филотеј.»

Последњи завет старца је: «Имајте мир, искрену љубав према Богу и људима око себе. Препуштам вас заштити Бога и покрову Пресвете Богородице, светих Анђела и свих светих. С очинском љубављу и молитвама, ваш духовни отац, архимандрит Филотеј.»

Превод с новогрчког: редакција интернет-издања «Пемптусија(Πεμπτουσία)»
Стилиан Кемендзедзис
Са руског Марина Тодић
Извор: Православие.ру

1 коментар:

  1. Боже опрости, Боже спаси, Боже помилуј... Амин...!

    ОдговориИзбриши