понедељак, 24. октобар 2016.

Друга глава - Рад на стицању смирења

Како се негује смирење

Старче, на који начин се негује смирење?

            - Смирење се негује приљежношћу, а негује се и ђубривом падова. Зависи. Један приљежан човек ма какво добро да има, приписује то Богу. Види многа доброчинства Божија, схвата да нема чиме на све то да узврати, смирава се и непрестано прославља Бога. И колико се смирава и прославља Бога, толико се више на њега излива благодат Божија. То је драговољно смирење. А смирење које доносе непрестани падови, јесте принудно смирење.

            Разуме се, драговољно смирење има много већу вредност од принудног смирења. Драговољно смирење је попут њиве са добром земљом, на којој дрвеће расте и без гнојива и ђубрива, и рађа укусне плодове. Принудно смирење је попут њиве са лошом земљом, на коју треба бацити гнојиво и ђубриво да би давала плодове, па чак ни онда ти плодови неће бити толико укусни.

            - Старче, жалостим се када због неког свог лошег поступка паднем у очима својих ближњих и принудно се смиравам.

            - Принудним смирењем исплаћујеш и део дуга који си направила својим гресима. Али, треба да почнеш и драговољно да се смираваш.

            - Старчее, налазим  се у врло тешком стању. Муче ме телесне помисли и због тога се жалостим. Бојим се да можда никада нећу изаћи из тог стања.

            - Буди храбра, добро моје дете, и на крају ће христос победити. Певај: Од младости меје, враг ме искушава, сластима ме пали; али уздајући се у Тебе, Господе, побеђујем га (Први антифон осмог гласа). У суштини, није ту много криво јадно тело, него гордост. Ти имаш многе способности које ти је, разуме се, дао Бог, али мало због твог немара, мало због непажње, непријатељ налази погодан тренутак, искориштава те твоје способности и баца те у гордост. И умсто да умијеш лице сузама радости и благодарности према Богу, ти га умиваш горким сузама бола и туге. Одатле долазимо до следећег закључка: Ако се не смиримо драговољно, смирићемо се принудно, зато што нас добри Бог воли. Буди, дакле, храбра, дете моје, и Христос ће победити. Ако ли опет ојачате, и опет побеђени бићете; јер је са нама Бог (Стих из Великог повечерја). То је само једна бура; проћи ће и многа добра донети. Упознаћеш саму себе много боље, неминовно ћеш се смирити, и сходно духовним законима, засигурно ће сићи на тебе благодат Божија, чији је силазак раније био спречаван гордошћу.

            Ми не познајемо сами себе. Када бисмо познавали себе саме, наше душе би се радовале и са смирењем искале мислост Божију. Познање себе рађа смирење. Јер колико више човек упозна себе, толико осе више отварају очи његове душе и он много боље види своју велику немоћ. Спознаје своју беду и неблагодарност, а уз то и велико благородство и милосрђе Божије. Од тога се скрушава, много смирава и почиње силно да воли Бога.
Све је у смирењу срца

            - Старче, може ли човек да се смири разумски, а да се притом срце не смирава?

           - Некада су у мнастирима и у многим кућама довратници били ниски, тако да је човек, да би ушао негде, требало да се сагне. Ако се не би савио, разбио би главу. Тако је човек морао мало да спусти главу, да се мало призове памети и следећи пут да пази, како се не би нагрдио и обрукао. Овим примером хоћу да кажем да, када се човек смирава разумски, то је тек толико да не разбије главу и не обрука се. Ето, прекјуче ми је дошла једна сестра и рекла: ''Старче, Мати ми је рекла да се када певам правим важна због свог гласа; од тада то имам на уму и трудим се да певам смиреније.'' ''Да ли си ти уопште схватила шта ти је Мати рекла?'', упитао сам је. ''Потребно је да сама осетиш ту своју слабост и да зажелиш да је се ослободиш. Јер ако твој труд да се не шепуриш гласом буде само спољашњи, просто да ти Мати не би поново ставила примедбу, можеш да дођеш до тога да се шепуриш свим и свачим.''

            - Старче, премда гајим смирене помисли, у себи, у дубини душе осећам једну смодопадљивост.  Како и једно и друго живи у мени?

            - Ти просто у уму ствараш смирене помисли, али те помисли не дотичу се твог срца. Да се дотичу срца, промениле би те изнутра, у добром смислу те речи, и постала би Анђео. Све је у смирењу.Шта вели ава Исак? Истински смирен човек не тражи умом начин да се смири, већ је он заиста смирен срцем.
Смирење на делу, а не само на речима

            - Старче, да ли за стицање смирења помаже ако се човек сам смирава, прекоревајући себе и говорећи: ''Ја сам изгубљен човек... ма, отпадак од човека...'''?

            - Лако је самог себе прекоревати, али је тешко прихватати прекоре од других. Човек може сам себи да говори: ''Ја сам бедник, најгрешнији, најгори од свих'', а притом да ни једну једину реч од других не може да поднесе. Видиш, када неко сам падне и удари се, може и да га боли, али он неће томе придавати неки значај. Или ако га удари неко кога он воли, рећи ће: ''Ма, нема везе!'' Али ако га малчице очеше или гурен неко ко му није баш симпатичан... о, само да видиш! Запомагаће, изгледаће као да га боли, као да неможе да хода!

            Када сам живео на Синају, тамо је био један мирјанин који се звао Страти. Када би му се обратили са: ''Господине Страти'', говорио је: ''Ма какав ''господин''? ''Трешни Страти, кажи – ''грешни Страти''! Сви су говорили: ''Како смирен човек!'' Једног јутра Страти се успавао, па није отишао у цркву. Неко је пошао да га пробуди, па му рече: ''Страти, ти још спаваш? Завршило се и Шестопсалмије; нећеш да дођеш у цркву?'' Кад овај поче да виче... ''Побожнији сам од тебе, а ти ћеш да ми кажеш да дођем у цркву?'' Викао је као луд... чак је узео кључ од врата – а беше то један од оних великих кључева – да би га ударио, јер се увредио. Сви који су га чули како виче потпуно су се изгубили, јер је страти био пример великог смирења. Обрукао се Страти. Видиш шта се десило? Сам за себе говорио је да је грешник, али чим су га чачнули у егоизам, постао је попут звери!

            Неки други човек из Епира обновио је једну цркву. Сам је говорио да није урадио ништа нарочито. Али када сам му рекао: ''Није баш тако, ипак си нешто урадио'', ооо, како се само наљутио! ''Да не би ти, можда, боље обновио цркву? Ја знам шта значи – обнављати; нисам столар као ти. Мој отац је био предузимач!'' Хоћу да кажем да је лако да човек сам себе смирава, али то још не значи да је стекао оно право смирење.

            - Старче, какво је то право, истинско смирење?

            - Када те мирава неко други и  ти то прихваташ, то значи да имаш истинско смирење, јер истинско смирење јесте смирење на делу, а не на речима. Једном приликом је свети Козма Етолски упитао људе који су се окупили оско њега: ''Ќо од вас није горд?'' ''Ја'', на то ће неко. ''Хајде овамо, ти који ниси горд. Одсеци половину брка, па тако иди на трг'', рече му свети Козма. ''А, то не могу да урадим'', одговори овај. ''Е, онда немаш смирења''. Светитељ је хтео да каже да је потребно делатно смирење.

            - Старче, када ме неко мало чачне, ја се љутим.

           - Немаш смирење, па се зато и љутиш. Јеси ли видела какво је смирење имао ава Мојсије? Када су га рукоположили за свештеника, архиепископ је хтео да га искуша па је рекао клирицима: '' Када ава Мојсије уђе у олтар, ви га истерајте, па га онда пратите да чујете шта ће рећи.'' И тако, чим је ава Мојсије ушао у олтар, почели су да га терају: ''Бре, Етиопљанине, шта ти тражиш овде?', рекли су му. ''Имају право. Каквог посла овде имаш ти, прљави црнче? Они су Анђели. Није се узнемирио, није се ражестио.

            - Старче, може ли човек да буде кротак и да се не љути када га вређају, али да нема смирења?

            - Смирен човек је и кротак. Али то не значи да је кротак смирен човек. У кротости треба да постоји и смирење, јер ако не постоји, може неко до споља да изгледа кротак, али изнутра да буде пун гордости и да говори: ''Ма, они нису баш како треба... пусти их, нек` причају!'' Као онај монах кога Оци никада нису видели да се срди када би му стављали примедбе или га грдили, али им читав његов живот није сведочио /смирење/. Због тога су га једном приликом упитали: ''Добро, када те греде, какве помисли имаш, па ништа не одговараш?'' А он им је одговорио: ''Говорим себи: ''Ма, пусти их... само лају!'' Дакле, он их је презирао.

Када тражимо од Бога смирење, прихватајмо и понижења

            - Старче, шта ће ми практично помоћи у стицању смирења?

            - Како се стиче смирење? Када ти кажу једну реч, а ти кажеш две? Не можеш да поднесеш ни једну једину реч? Благосовена, када ти се пружа прилика за смирење, прихвати понижење. Тако се стиче смирење.

            Ако желиш да се ослободиш страсти, за тебе је лек да се држиш једноставно, смирено, и да исто као земља примаш и  кишу, и град, и ђубре, и пљување. Понижења поможау човеку да се веома брзо ослободди свог старог ''ја'', само ако их прихвата.

            - Старче, мени је потребно много смирења.

            - Иди па га купи. Има много људи који продају смирење, чак га дају и забадава, само ако хоћеш да га узмеш...

            - Ко су они, Старче?

           - То су људи који, будући у лошем духовном стању, поступају са нама грубо и својим држањем нас понижавају.

            Смирење се не купује у радњи као неки производ. Када кажемо: ''Боже, дај ми смирење'', Бог неће да узме лопатицу и дакаже: ''Ево колограм смирења – теби, а пола килограма – теби'', него ће допустити да се појави неки, прримера ради, непажљив човек који ће се понашати грубо према нама, или ће до неког другог повући своју благодат, и он ће почети да нас вређа. Тако ћемо се искушати, и – ако желимо да стекнемо смирење – потрудићемо се. Али ми не размишљамо о томе да Бог допушта да наш брат постане лош ради нашег добра, него се љутимо на брата. И мада тражимо од Бога смирење, не прихватамо прилике које нам шаље ради нашег смиравања, већ негодујемо. Ми дугујемо захвалонст човеку који нас понижава, јер је он наш највећи добротвор. Онај који у молитви од Бога тражи смирење, а не прихвата човека кога му Бог шаље ради његовог смирења, не зна шта тражи.

            Када сам боравио у манастиру Стоми, доле у Коници живео је један свештеник, који ме је много волео још док сам био мирјанин. Једанпут, у недељу, сишао сам у Коницу на Литургију. Црква је била пуна људи. Као и обично, пошао сам у олтар и у тренутку када сам улазио, рекао сам у себи: ''Боже мој, узми све ове људе у Рај, а мени, ако хоћеш, дај тамо неки ћошкић.'' Када је дошло време за Свето Причешће, тај свештеник који меје обично причешћивао у олтару, окренуо се ка мени и громко викнуо: ''Излази из олтара! Причестићеш се последњи, јер си недостојан!'' Изашао сам из олтара, не рекавши ниједну једину реч. Стао сам поред налоња, и почео да читам молитве пред Свето Причешће. Касније, док сам последњи прилазио да се причестим говорио сам у себи: ''Бог је просветио свештеника и открио му какав сам. Господе Исусе Христе, помилуј мене, звер!'' Чим сам се причестио, осетио сам у себи неку велику сладост. Када се завршила Света Литургија, пришао ми је свештеник, сав скрхан: ''Опрости ми'', рекао ми је. ''Не знам како сам учинио тако нешто! Испред тебе не стављам ни своју децу, ни попадију, ни себе. Како се то десило?'' Пао је преда мном, начинио метанију, замолио ме за опроштај, покушао да ми пољуби руку. Рекао сам му: ''Оче мој, не секирај се. Нисти ти погрешио; ја сам погрешио. Теби је Бог у том тренутку искористио како би мене искушао.'' Свештеник није могао да схвати шта му ја то говорим, и мислим да га на крају нисам убедио. Све се ово догодило због моје молитве.

            И ви, када видите да се нека сестра гневи и да вам се ружно обраћ, знајте да је у већини случајева узрок томе – ваша молитва. Јер када тражите од Бога да вам дарује смирење, љубав и томе слично, Бог накратко повлачи Своју благодат од сестре, па вас она понижава и жалости. На тај начин пружа вам се могућност да положите испите из смирења, љубави... Ако се смирите, стећи ћете корист. Што се тиче сестре, она ће примити двоструку благодат Божију: и зато шт је Бог повукао од ње благодат како би вас искушао, и зато што се смирила схвативши свој пад и траћила опроштај од Бога. Када ти делаш на смирењу, и она бива боља.

Унизи себе у свему

            - Старче, када у нечему погрешим и видим да други хоће да ме предупреде да то не чиним, тражим од њих објашњење.

            - По питању сопственог исправљања, треба да имамо захтеве само до себе самих. А ти се понашаш као неко детенце које има само захтеве /од других/.

            - Али, Старче, када ћу одрасти? Када ћу схватити да имам и неке обавезе?

            - Када се... ''смањиш''! Односно, када обделаш смирење и љубав.

            - Старче, ава Исак пише: Унизи себе у свему и пред свима. Како то достићи?

           - Смиреним држањем. Када у једној породици или у једном манастиру постоји такмичарски дух у духовном усавршавању, и када се сви једни пред другима смиравају, то помаже свима, као што су у древној Цркви сви стицали корист од јавне исповести. Онај ко се смирава прима  од Бога благодат, а после помаже и другима. Смирено држање никада не повређује ближење, јер смирен човек увек у себи има и љубав.

            - Старче, шта ће ми помоћи да осећам да сам испод свих сестра?
  
          - Да би осетила да си сипод свих сестара, мисли о томе како  ти је Бог подарио много дарова, а ти их ниси удвостручила. Реци себи: ''Научила сам само да ударам у дрвено клепало, али свје таланте нисам успела да удвостручим (Мт. 25, 13-14).

            Када човек види самог себе као оног који је испод, испод, испод свих, он се одатле узноси на Небо. А шта ми радимо? Поредимо себе са другима, и долазимо до закључка да смо изнад њих. ''И од овог сам бољи, и од оног сам бољи... Нисам као онај тамо...'' Али од тренутка када смо имали помисао да су други испод нас – нема нам помоћи.

            - Старче, када препознам некуу врлину код свог ближњег, да ли у томе има смирења?

           - Разуме се, ако поштујеш и волиш онога ко има ту врлину, то показује да имаш смирење и да делатно волиш врлину. Знак духовног успеха је и ово: да неко добро које имаш не сматраш за нешто значајно, а да и најмање добро својих ближњих сматраш већим од тог свог добра, односно – да увек поштујеш оно добро у свом ближњем. Тада се облно излива божанска благодат. Зато је онај који верује да су други изнад њега, у ствари – изнад свих, јер има божанску благодат.
   
         Сви људи имају неке своеј слабости, а имају у себи и нешто добро, што су или наследили од својих родитеља, или стекли подвигом; код неког је тог добра десет процента, код неког – тридесет, код неког – шездесет, а код неког – деведесет. На крају крајева, свако од нас може се научити нечему добром од других људи, стећи себи корист и бити накорист другима. Уостало, то и јесте дух православља. Ја и до мале деце стичем корист, премда то не показујем, како се дечица не би погордила и претрпела неку штету.

Нижи од сваке твари

            - Старче, које је најузвишеније дело за монаха?

            - Зар се не сећаш ша је ава Сисоје одговорио једном монаху који му је рекао да му се ум непрестано налази близу Бога? Није велика ствар то да су твоје мисли са Богом; велика ствар је да сматраш себе нижим од сваке твари.

            - Старче, како неко може да сматра себе нижим од сваке твари?

            - Једног дана, испитивао сам себе покушавајући да нађем са којом животињом бих могао да се упоредим; тако сам дошао до јеленка. Али када сам мало боље обратио пажњу на то шта он ради, схватио сам да сам гори од њега. Знаш ли ти шта ради јеленак? Када нађе ђубре на путу, сецка га на комадиће, од њих прави лоптице, па их котрља негде у крај, и тако чисти пут. Посматрајући, дакле, труд јеленка, рекао сам себи: ''Гори си и од јеленка, јер он, тако мајушни инсект, чисти ђубре са пута, а ти, кога је Бог створио човеком, својим гресима само скупљаш ђубре у храм Божији. Хоћу да кажем да човек, размишљајући о Божијим доброчинствима и видевши да их је недостојан, осећа себе све кривљим и горим од свих људи, горим од свих животиња, горим чак и од самог ђавола. Говори себи: „Ђаво је једанпут погрешио у помислима, а ја грешим сваког дана – и помислима, и осећањима. Ма, гори сам и од њега.“

            - Старче, није ли опасно сматрати себе горим од ђавола?

            - Опасно је само за човека који нема духовну одважност и лако пада у малодушност. Он треба да говори ђаволу: „Какав год да сам, бољи сам од тебе. Уосталом, Христос ме неће оставити, а надам се да ће ме и привести спасењу.“ Али човек одважног духа, може да каже: „Ако ништа друго, ђаво бар свој посао обавља ваљано; а шта ја радим?“


Старац Пајсије Светогорац

1 коментар:

  1. Најбољи пример смирености је Св. Павле Прости.
    Његово смирење и добродушност задивило је и самог Св Антонија.
    Истрајност у молитви, несрдљивост, благост приморало је великог аскету да му Св Павле буде подвижник тако да је постао велики исцелитељ зла.
    Дешавање са женом ухваћеном у блуду и плетењем корпе у „Житијама Светих“ говори како хладне главе сваку промену и послушност требамо прихватити.

    „Ако моја сујета препозна у другоме исту, то значи да се и сама нисам са њом изборила,
    а ако је не примећујем и све прихватам као и да не постоји,са послушањем, победила сам је“.

    Благодарим Зоране на душекорисном посту...

    ОдговориИзбриши