Јеромонах Лазар Стојковић, игуман манастира Заграђе одржао је на
празник Светог Јована Лествичника, у недјељу, 14. априла 2013, у
Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу, предавање под
називом “Пост нам отвара духовни вид“.
У уводном дијелу своје духовне бесједе отац Лазар је подсјетио на стих „Отвори ми врата покајања Жизнодавче“, оне свечане пјесме коју сваке недјеље, у једном свечаном тону, говоре преподобни, и епископи, и славни и нишчи, а тај стих нас подсјећа, истакао је он, да је наш покрет ка себи и ка Богу увијек повратан. Наш повратак носи у себи клицу велике наде и великог поуздања у Бога да ће нас примити у Своје наручје.
“Пут повратка је узак, као што је и сам Бог рекао у Јеванђељу да је широк пут који води у пропаст, а да је узак и трновит пут који води назад у Царство Оца Небеског. Тај пут у исто вријеме значи пасха, а пасха, за коју обично мислимо да значи Васкрс, подразумијева и све оно што иде ка Васкрсу. Она није ни прелазак, него је пролазак, провлачење, пречица, бјежање, наше појединачно и заједничко бјежање и наше заједничко и појединачно неслагање са смјером и током који представља савремени свијет. Тај наш пролазак подсјећа на онај велики и славни пролазак изабраног народа, који је Бог изабрао да изнесе име Божије, да га објави и носи, подсјећа на ту велику Пасху, излазак изабраног народа из Египта“.
“Своју пасху, свој уски пут, свој пролазак можемо да схватимо као нешто што морамо да чинимо с благословом, великом пажњом и великом опрезношћу“, рекао је јеромонах Лазар, додајући да “као што је Господ тада, изабравши пророка Мојсија да поведе народ и да га проведе кроз Црвено море, тако је Бог установио за нас Цркву која нас својим благословом води и, сваке године, показује изнова тај пут, припремајући нас за једну посебну, истинску и суштинску коначну Пасху, а то је прелазак из смрти у живот“.
Бог Једини, који је извео народ израиљски из Египта, јавио се човјеку којег је изабрао да се преко њега објави својим именом и то је први пут да се Он јавио тим именом, свима нам познатим, именом Јахве.
“То Јахве, по мом мишљењу, није никада било само јеврејско, имам слободу да кажем да нијесам ограничен неким посебно јасним знањем и сазнањем, Јахве мени никад није било нешто што не бих могао да разумијем на српском или, боље речено, на словенском језику. “Јах“ је исто што и ја, “вед“ значи исто што и вид, а на унутрашњем плану видим значи знам. Господ је претпоставио знање себе знању египатском и свему знању оног доба, јер знати Бога, познавати Бога јесте сума сваког знања. Зато је за нас важно да увијек, без обзира што живимо у овом свијету и што се бавимо разним стварима, што живимо у заједници, породично и разним форматима живота, да је пут нашег спасења, пут повратка у наручје Оца Небеског. Да би се вратили и да би, уопште, могли да идемо тим путем потребан нам је вид, потребан је вед, потребно је знање“, нагласио је отац Лазар.
Он је говорио о посту као начину одрицања од старог човјека на нашем путу спасења.
“Већ од самог почетка поста, видимо, односно осјећамо како је тешка
та наша борба са самим собом, нарочито тјелесно. Прве седмице тог јаког
поста човјек осећа глад и због тога је нервозан, види колико је завистан
од хране. Послије тога осјећа многе страсти и то што је нагомилано у
њему почиње да му смета, не може чак ни да прати службу. Човјек схвата
да би он могао ићи путем повратка, путем покајања, мора много тога да се
одриче, тако да је наше покајање и наша пасха одрицање, понајвише, од
самог себе, одрицање од нашег старог човјека“.
Наше духовно виђење или прогледавање, према ријечима јеромонаха Лазара, мора да се вјежба и да буде резултат нашег озбиљног труда. Он је инсистирао на томе да је виђење и знање једно те исто, као што је истовјетно видјети и знати Бога.
“То што се Господ нама јавио јесте објава Његовог коначног циља који Он има са нама. Ми видимо око себе, и то треба стално да свједочимо, колико је труда и колико љубави Бог у овај свијет, а посебно у човјека као круну Свог стварања, уложио, иако није имао никакву потребу да нас ствара као Своје помоћнике или као неку своју заштиту. То је дивна стваралачка игра Сина Божијег, а шта је све Бог у стању, шта је све кадар и вољан да учини не би ли вратио у стање како је замислио читав овај свијет, створен као дар Божији човјеку. Он је Сина Свог Јединородног жртвовао да Он буде та првина, да буде прворођени из мртвих, водећи нас кроз тај пролаз, пасху коју сви тако очекујемо, тај наш Васкрс надолазећи“, казао је игуман Лазар.
Цитирајући ријечи Старца Силуана који каже да је блажена душа која љуби брата, отац Лазар је указао на то да нас усредсређеност на себе чини слијепим и неспособним да видимо ближње, а самим тим и Бога.
“Никада не треба да заборавимо оно што је основно, а то је да Христа задобијемо. Данас је празник Светог Јована Лествичника, па ако ја не могу да пратим његово искуство и ако не могу да идем тим путем да ли то значи да није добро то што он каже и да ја треба да ограничавам искуство које су имали Свети, који су велики подвиг подузимали да би се приближили и видјели Бога. Радити на себи, борити се против старог човјека у себи је једини пут ка спасењу. Треба да се потрудимо, колико је то нама могуће, да у другоме видимо себе. То је стање у које ми треба да дођемо, а оно је супротно индивидуализму, који је узео толико маха у данашњем животу, па је свијет постао скуп индивидуа, а индивидуе не могу да творе заједницу. Нама је потребно да се, изоштравајући наш духовни вид, поново нађемо у заједници, прије свега, сами са собом, проналазећи самог себе, да прођемо нашу пасху и уђемо у Царство Бога и Оца нашег Небеског“.
“Желим вам да пост завршимо и да дочекамо свијетло и свето Христово Васкрсење како би у једном малом дијелу осјетили укус нашег општег Васкрсења. Господ је рекао „Ја сам пут истина и живот“, ко је стао на тај пут већ је стигао. Не треба да нас сјекира уколико дође Васкрс, а ми не будемо осјетили да смо успјели нешто да урадимо са собом током поста. Наш труд и наш унутрашњи покрет је оно што се од нас тражи, а то је изљечење наше воље, да престанемо да желимо оно што није добро и што нас води супротно од живота, него да кренемо, како каже Старац Силуан, да живимо онако како нам је заповиједио Господ да би се наш ум очистио и да би духовно свједочили спасење“.
“Дакле, испуњавајући јеванђељске заповијести, које су дате самим Сином Божијим ми ћемо, свакако, стићи тај циљ, али у овом случају Бог не укида слободу. Он је рекао “Ко хоће за мном да иде“ нека чини тако и тако. Ако смо пошли путем за Христом, није у реду да мијењамо правила, као што то често бива“, поручио је о. Лазар.
Предавање јеромонаха Лазара уприличила је Црквена општина Никшић у чије име је сабрани народ, бројно свештенство и монаштво, поздравио јереј Миодраг Тодоровић, старјешина Саборне цркве Светог Василија Острошког.
Извор: Епархија будимљанско-никшићка
У уводном дијелу своје духовне бесједе отац Лазар је подсјетио на стих „Отвори ми врата покајања Жизнодавче“, оне свечане пјесме коју сваке недјеље, у једном свечаном тону, говоре преподобни, и епископи, и славни и нишчи, а тај стих нас подсјећа, истакао је он, да је наш покрет ка себи и ка Богу увијек повратан. Наш повратак носи у себи клицу велике наде и великог поуздања у Бога да ће нас примити у Своје наручје.
“Пут повратка је узак, као што је и сам Бог рекао у Јеванђељу да је широк пут који води у пропаст, а да је узак и трновит пут који води назад у Царство Оца Небеског. Тај пут у исто вријеме значи пасха, а пасха, за коју обично мислимо да значи Васкрс, подразумијева и све оно што иде ка Васкрсу. Она није ни прелазак, него је пролазак, провлачење, пречица, бјежање, наше појединачно и заједничко бјежање и наше заједничко и појединачно неслагање са смјером и током који представља савремени свијет. Тај наш пролазак подсјећа на онај велики и славни пролазак изабраног народа, који је Бог изабрао да изнесе име Божије, да га објави и носи, подсјећа на ту велику Пасху, излазак изабраног народа из Египта“.
“Своју пасху, свој уски пут, свој пролазак можемо да схватимо као нешто што морамо да чинимо с благословом, великом пажњом и великом опрезношћу“, рекао је јеромонах Лазар, додајући да “као што је Господ тада, изабравши пророка Мојсија да поведе народ и да га проведе кроз Црвено море, тако је Бог установио за нас Цркву која нас својим благословом води и, сваке године, показује изнова тај пут, припремајући нас за једну посебну, истинску и суштинску коначну Пасху, а то је прелазак из смрти у живот“.
Бог Једини, који је извео народ израиљски из Египта, јавио се човјеку којег је изабрао да се преко њега објави својим именом и то је први пут да се Он јавио тим именом, свима нам познатим, именом Јахве.
“То Јахве, по мом мишљењу, није никада било само јеврејско, имам слободу да кажем да нијесам ограничен неким посебно јасним знањем и сазнањем, Јахве мени никад није било нешто што не бих могао да разумијем на српском или, боље речено, на словенском језику. “Јах“ је исто што и ја, “вед“ значи исто што и вид, а на унутрашњем плану видим значи знам. Господ је претпоставио знање себе знању египатском и свему знању оног доба, јер знати Бога, познавати Бога јесте сума сваког знања. Зато је за нас важно да увијек, без обзира што живимо у овом свијету и што се бавимо разним стварима, што живимо у заједници, породично и разним форматима живота, да је пут нашег спасења, пут повратка у наручје Оца Небеског. Да би се вратили и да би, уопште, могли да идемо тим путем потребан нам је вид, потребан је вед, потребно је знање“, нагласио је отац Лазар.
Он је говорио о посту као начину одрицања од старог човјека на нашем путу спасења.
Наше духовно виђење или прогледавање, према ријечима јеромонаха Лазара, мора да се вјежба и да буде резултат нашег озбиљног труда. Он је инсистирао на томе да је виђење и знање једно те исто, као што је истовјетно видјети и знати Бога.
“То што се Господ нама јавио јесте објава Његовог коначног циља који Он има са нама. Ми видимо око себе, и то треба стално да свједочимо, колико је труда и колико љубави Бог у овај свијет, а посебно у човјека као круну Свог стварања, уложио, иако није имао никакву потребу да нас ствара као Своје помоћнике или као неку своју заштиту. То је дивна стваралачка игра Сина Божијег, а шта је све Бог у стању, шта је све кадар и вољан да учини не би ли вратио у стање како је замислио читав овај свијет, створен као дар Божији човјеку. Он је Сина Свог Јединородног жртвовао да Он буде та првина, да буде прворођени из мртвих, водећи нас кроз тај пролаз, пасху коју сви тако очекујемо, тај наш Васкрс надолазећи“, казао је игуман Лазар.
Цитирајући ријечи Старца Силуана који каже да је блажена душа која љуби брата, отац Лазар је указао на то да нас усредсређеност на себе чини слијепим и неспособним да видимо ближње, а самим тим и Бога.
“Никада не треба да заборавимо оно што је основно, а то је да Христа задобијемо. Данас је празник Светог Јована Лествичника, па ако ја не могу да пратим његово искуство и ако не могу да идем тим путем да ли то значи да није добро то што он каже и да ја треба да ограничавам искуство које су имали Свети, који су велики подвиг подузимали да би се приближили и видјели Бога. Радити на себи, борити се против старог човјека у себи је једини пут ка спасењу. Треба да се потрудимо, колико је то нама могуће, да у другоме видимо себе. То је стање у које ми треба да дођемо, а оно је супротно индивидуализму, који је узео толико маха у данашњем животу, па је свијет постао скуп индивидуа, а индивидуе не могу да творе заједницу. Нама је потребно да се, изоштравајући наш духовни вид, поново нађемо у заједници, прије свега, сами са собом, проналазећи самог себе, да прођемо нашу пасху и уђемо у Царство Бога и Оца нашег Небеског“.
“Желим вам да пост завршимо и да дочекамо свијетло и свето Христово Васкрсење како би у једном малом дијелу осјетили укус нашег општег Васкрсења. Господ је рекао „Ја сам пут истина и живот“, ко је стао на тај пут већ је стигао. Не треба да нас сјекира уколико дође Васкрс, а ми не будемо осјетили да смо успјели нешто да урадимо са собом током поста. Наш труд и наш унутрашњи покрет је оно што се од нас тражи, а то је изљечење наше воље, да престанемо да желимо оно што није добро и што нас води супротно од живота, него да кренемо, како каже Старац Силуан, да живимо онако како нам је заповиједио Господ да би се наш ум очистио и да би духовно свједочили спасење“.
“Дакле, испуњавајући јеванђељске заповијести, које су дате самим Сином Божијим ми ћемо, свакако, стићи тај циљ, али у овом случају Бог не укида слободу. Он је рекао “Ко хоће за мном да иде“ нека чини тако и тако. Ако смо пошли путем за Христом, није у реду да мијењамо правила, као што то често бива“, поручио је о. Лазар.
Предавање јеромонаха Лазара уприличила је Црквена општина Никшић у чије име је сабрани народ, бројно свештенство и монаштво, поздравио јереј Миодраг Тодоровић, старјешина Саборне цркве Светог Василија Острошког.
Извор: Епархија будимљанско-никшићка
Нема коментара:
Постави коментар