У Верском добротворном старатељству
Откада је 3. фебруара 2012. године Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј осветио Црквену кухињу у Београду – тада је и званично почела са радом (иако је радила и скоро три месеца пре тога датума), – број њених корисника се стално повећавао и сада достиже преко 200 корисника дневно.
Структура корисника наше кухиње је разнолика – од људи који већ дуго воде битку са сиромаштвом, бескућника, избеглица, досељеника из унутрашњости наше земље, до оних који су одскора остали без посла. Многи од њих немају подршку својих породица. Међу корисницима Црквене кухиње има и болесних људи, који не могу да раде. Ми се трудимо да им помогнемо и пружимо им наду. Саветујемо их да наставе борбу за достојанствен живот, да стану на своје ноге и нађу посао. Управо због тога код нас могу добити достојанствен кувани ручак сви они који су гладни. То нам је идеја водиља. Таква је и храна – по мери гладнога човека, а не онога који би можда желео да се окористи. Да би могли користити народне кухиње преко Центра за социјални рад, корисници морају испуњавати одређене услове. Често људи не задовољавају све те критеријуме. Ми у Црквеној кухињи кориснике примамо без обзира на то; у том погледу чак имамо добру сарадњу са Секретаријатом за социјалну заштиту Града Београда. Тамо где по слову закона човеку не може да се пружи помоћ ми наступамо као допуна, и заиста друштвено корисна институција.
Београду свакако треба још неколико црквених кухиња и на томе се ради. Недостатак истих није на понос нити за осуду. Када имате сиромашан народ, имате и сиромашну Цркву – у материјалном смислу наравно.
У бићу Цркве, у њеној суштини, налази се милосрђе. И Христос нам поручује: „Блажени милостиви, јер ће бити помиловани“ Мт. 5,7. Према томе, милостив треба бити сваки члан Цркве. Сваки крштени хришћанин је позван на љубав према ближњем и на милосрђе којим се неће хвалити и о њему говорити, него „ти кад чиниш милостињу, да не зна љевица твоја шта чини десница твоја“ Мт. 6, 3. Такође је и свака парохијска заједница позвана да препозна потребу да се помогне и да своју веру и делатно потврди. У многим живим парохијским заједницама је то заиста и случај. Наравно, ВДС чини много на помоћи угроженима, али не гради на томе маркетинг-стратегију јер то не би било у складу са учењем Цркве. Тако да сви они који о делатности ВДС-а мало знају у ствари и нису активни чланови својих парохијских заједница.
Нашим суграђанима помажемо на различите начине, потпуно бесплатно. У склопу ВДС-а постоји и школа страних језика, здравствено саветовалиште са 20 лекара специјалиста који дежурају по своме реду свакога дана, допунска настава, милосрдна секција која сарађује са свим градским установама социјалне заштите и бави се посетама болеснима, сиромашнима и свима другима којима је посета потребна.
Друштвена одговорност фирми, хуманитарних друштава и појединаца се нама данас представља као позитивна тековина западне цивилизације, што она донекле и јесте и којој се и ми полако учимо. У пракси има пуно злоупотреба и неискрених давања или давања са рачуном, што није у основи милосрђа, које је увек манифестација чисте љубави. Док ми у својој народној традицији имамо такозвану „мобу“, која је увек лични чин, чин пријатељске искрене помоћи људи који се познају. Замислите сада да свако у својој околини, међу својим ближњима, организује мобу за помоћ – где би нам био крај. Мислим да у овоме лежи будућност буђења друштвене свести и дубока снага појединаца да преобликују друштво.
У основи мобе лежи управо јеванђелска порука нашег блаженопочившег Патријарха Павла да „будемо људи“. Зато се и овога пута захваљујемо свима који су се одазвали преко својих парохијских заједница на нашу мобу у Верском добротворном старатељству.
Извор: Православље бр. 1103
В. М.
Откада је 3. фебруара 2012. године Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј осветио Црквену кухињу у Београду – тада је и званично почела са радом (иако је радила и скоро три месеца пре тога датума), – број њених корисника се стално повећавао и сада достиже преко 200 корисника дневно.
Структура корисника наше кухиње је разнолика – од људи који већ дуго воде битку са сиромаштвом, бескућника, избеглица, досељеника из унутрашњости наше земље, до оних који су одскора остали без посла. Многи од њих немају подршку својих породица. Међу корисницима Црквене кухиње има и болесних људи, који не могу да раде. Ми се трудимо да им помогнемо и пружимо им наду. Саветујемо их да наставе борбу за достојанствен живот, да стану на своје ноге и нађу посао. Управо због тога код нас могу добити достојанствен кувани ручак сви они који су гладни. То нам је идеја водиља. Таква је и храна – по мери гладнога човека, а не онога који би можда желео да се окористи. Да би могли користити народне кухиње преко Центра за социјални рад, корисници морају испуњавати одређене услове. Често људи не задовољавају све те критеријуме. Ми у Црквеној кухињи кориснике примамо без обзира на то; у том погледу чак имамо добру сарадњу са Секретаријатом за социјалну заштиту Града Београда. Тамо где по слову закона човеку не може да се пружи помоћ ми наступамо као допуна, и заиста друштвено корисна институција.
Београду свакако треба још неколико црквених кухиња и на томе се ради. Недостатак истих није на понос нити за осуду. Када имате сиромашан народ, имате и сиромашну Цркву – у материјалном смислу наравно.
У бићу Цркве, у њеној суштини, налази се милосрђе. И Христос нам поручује: „Блажени милостиви, јер ће бити помиловани“ Мт. 5,7. Према томе, милостив треба бити сваки члан Цркве. Сваки крштени хришћанин је позван на љубав према ближњем и на милосрђе којим се неће хвалити и о њему говорити, него „ти кад чиниш милостињу, да не зна љевица твоја шта чини десница твоја“ Мт. 6, 3. Такође је и свака парохијска заједница позвана да препозна потребу да се помогне и да своју веру и делатно потврди. У многим живим парохијским заједницама је то заиста и случај. Наравно, ВДС чини много на помоћи угроженима, али не гради на томе маркетинг-стратегију јер то не би било у складу са учењем Цркве. Тако да сви они који о делатности ВДС-а мало знају у ствари и нису активни чланови својих парохијских заједница.
Нашим суграђанима помажемо на различите начине, потпуно бесплатно. У склопу ВДС-а постоји и школа страних језика, здравствено саветовалиште са 20 лекара специјалиста који дежурају по своме реду свакога дана, допунска настава, милосрдна секција која сарађује са свим градским установама социјалне заштите и бави се посетама болеснима, сиромашнима и свима другима којима је посета потребна.
Друштвена одговорност фирми, хуманитарних друштава и појединаца се нама данас представља као позитивна тековина западне цивилизације, што она донекле и јесте и којој се и ми полако учимо. У пракси има пуно злоупотреба и неискрених давања или давања са рачуном, што није у основи милосрђа, које је увек манифестација чисте љубави. Док ми у својој народној традицији имамо такозвану „мобу“, која је увек лични чин, чин пријатељске искрене помоћи људи који се познају. Замислите сада да свако у својој околини, међу својим ближњима, организује мобу за помоћ – где би нам био крај. Мислим да у овоме лежи будућност буђења друштвене свести и дубока снага појединаца да преобликују друштво.
У основи мобе лежи управо јеванђелска порука нашег блаженопочившег Патријарха Павла да „будемо људи“. Зато се и овога пута захваљујемо свима који су се одазвали преко својих парохијских заједница на нашу мобу у Верском добротворном старатељству.
Извор: Православље бр. 1103
В. М.
Нема коментара:
Постави коментар