СМРТ НЕ ДОЛАЗИ САМО ДА БИСМО ЈОЈ КАФУ СКУВАЛИ

Последњи интервују  са румунским старцем Арсенијем Папачоком

            Деветнаестог јула годину је дана откад је отишао Господу архимандрит Арсеније Папачок. Објавујемо интервју који је овај румунски старац дао порталу Православие.ру.

            Да, једна од највећих радости у овом свијету је општење са Божијим људима. Те Своје земне ангеле Господ нам шаље да нас утјеше, укријепе, или посавјетују, или поуче, а некада просто као Свој дар - да би нам орадостио душе. 

Управо такав најскупљи дар добио је аутор овог интервјуа када се последњег Божића сусрео са старцем Арсеније. Рекли су ми: ''Ако желиш да страца затекнеш међу живима, похитај што прије''. И неочекивано одлучих да пођем. Замишљао сам самртни одар и немоћно тијело. А како сам био изненађен када сам сусрео бодрог оца архимандрита?! Приближавало се Бадње вече, а ред пред његовом келијом се није смањивао. Старац је журио да их све прими. Људи су одлазили од њега са осмијехом и сузама радости, чувши потребне ријечи и огледнувши се у два океана његових добрих очију. Нашу малену делегацију сусрео је пичајући нам о жени која је управо изашла: ''Дошла је специјалоно ради тога да нас замоли да престанемо да се молимо за њу, јер каже, од тренутка кад смо почели да се молимо намучила су је искушења.''.

           Током нашег кратког сусрета он је тако настављао да се шали. Причао нам је о старици, која се протурала до њега и предала му папирић на коме су била нашкрабана имена за помињање, и којој је ''запријетио'' да ће њене сроднике таман тако и помињати како су им имена написана (послије чега су имена била написана великим квадратним словима). Једног од монаха, мојих сапутника, који је молио да му се потпише на књизи у којој  су старчеве поуке, ''пресјекао'' је ријечима: ''А шта да ти допишем? Ја сам и тако већ цијелу књигу написао. Ти макар то прочитај''.

            Но, иако се шалио, отац Арсеније је у свом последњем интервјуу говорио о веома озбиљним стварима.

Оче Арсеније, одмах нако Другог свјетског рата, тек што је у Румунији установљена комунистичка власт, ви сте одлучили да постанете монах. Како је изгледало у то вријеме из свијета поћи у манастир? Зар није било страшно?

            Нисам се одлучио на тај корак због тешког периода који је настао у нашој земљи, нити да бих се склонио и сједио иза манастирских зидина, већ из жеље да служим Богу и да и послије овог земаљског живота жив будем.

            Ако је Бог васкрсао, кога ћемо се бојати!? Он је побиједио свијет. Ко са Њим не сабира жетву, тај је расипа. Смрт не долази да бисмо јој кафу скували. Она долази да нас зграби, да нас одведе. Поставља нам питање свих питања: зашто нисмо вољели, зашто смо се мрзели међу собом? Смрт је реалност, а не оно чиме нас страше. Она не доцни. Поставши свјестан тога, схватио сам да није довољно само рационално размишљати, већ да треба озбиљно да посматрам будућност.

Учествовали сте у покрету ''Неопаљива Купина''. Шта је он давао људима у то вријеме? Какве је плодове донио?

            Смисамо наше дјелатности би је не само да разговарамо о вјери и Богу, већ испуњавање заповијести. Сам Господ нам говори о томе: Није довољно само говорити наглас: ''Боже, Боже'', већ испуњавати заповијести. Тај покрет за обнову духовног живота сабрао је најразноврсније људе.

            Новој власти се очито није свидјело наше постојање, али нас нису  могли аргументовано затворити. Зато сунас ослудили као организацију, која подрива темеље нове власти. Истрага је била неподношљива и трајала је три мјесеца. На крају сам осуђен на четрдесет годиназатвора, углавном за учешће у покрету ''Неопаљива Купина''.

Због вјере четрнаест година сте били у затвору. Шта сте изнијели отуда?

            Господ ми је дао мисао водиљу, коју треба да испуним: небо моје, прими и мене у себе. Вријеме је највећи дар, који нам је Бог дао. Па, свако од нас пред смрт моли: остави ми, Боже, и данашњи дан. Необично је било то искуство затвора, отуда смо изашли умудрени. Затвор је велики подвиг. Он те је смиравао, јер је Сам Господ чувао твоју душу. Но, знао си да страдаш ради велике Истине, а њихов циа је био да различитим методама униште твоју душу и искриве твоје идеје. И како у тој ситуацији опстојати и побиједити? Једини начин био је - не примати њихове идеје. Говорећи: ''Ѓосподине, ја то не примам'', могао си да постанеш велики јунак. То те стоји живота.

            Кад сам био у Ајуди, један пуковник ме је лично испитивао. И иако сам носио осуђеничку одјећу, видио сам да има посебан однос према мени, као према свештенику и монаху. И мене тако смиреног, макар по одјећи, пита тај пуковник како могу да објасним постојање Бога. Ја му одговарам: ''Господине пуковниче, па то доказује само постојање наше, наше дисање, дух, интелект, разум''. Испричао сам му затим да је Велики Творац створио сав свијет и све у њему и да људи нису створени случајно. И објаснио сам му још зашто је Христос дошао у свијет, дао Себе на Распеће и васкрсао. И питао га накрају зашто не вјерује у то. Питати њега о томе - било је врло смјело са моје стране. Али сам своју Правду морао да браним. Казао ми је да га је рат у Русији, у име крста, увјерио да Бога нема. Ја сам тада увикнуо: ''Шта?! Ради каквог крста, господине пуковниче?! То је луди Хитлер хтио да освоји Русију мислећи да ће му Руси то дозволити''! И тада сам га упитао следеће: ''Добро али зашто нисте вјеровали прије овог рата''? Одговорио ми је питањем: који је мој задњи аргумент? рекао сам му да сам спреман да умрем за своју Истину, али видим да немам с ким, мислећи на њега. Тад је почео да виче да ме одведу.

Које су најстрашније духовне болести на које данас наилазимо у друштву?

           Заборављање Бога. Треба стално имати на уму да је Господ сваког трена међу нама. Он 

нас не присиљава ни на какве подвиге, већ једноставно жели да смо свјесни његовог присуства, да имамо свијест пред Ким ходимо. Ми ћемо бити испитивани и за то што једни друге нисмо вољели, заборављајући њега. Имамо мало времена, заот треба брзо да дођемо себи, да схватимо шта нам је чинити.

Имате на хиљаде духовних чеда. Чиме вас је Господ обдарио да бисте те душе водили ка спасењу?

            Својим постојаним присуством у мом срцу. Свијешћу да срце не смије да ''скреће налијево''. Ми можемо ићи кроз огањ и кроз воду, али срце наше треба да припада Господу. сваки човјек зна, за себе лчно, шта му је потребно да би се спасао. Ми имамо Крст као символ спасења, који нас учи... шта је тамо даље било? Отац Викторин нас је прекинуо, Бог му дао здравља...

           Свом душом својом поклањајте се богу. Не треба се формално осјењивати крсним знаком. Када се крстите, преживљавајте тај тренутак. Господ те неће испитивати за оно што ниси знао. Питаће те зашто оно што си знао, ниси испуњавао.

            Људи су раније одлазили у манастир, да би били сами са Богом. данас одлазе у манастире као у лијечилишта, да на своја болесна срца и душе прилијепе фластер, и да удишу чисти ваздух.

Шта препоручујете за почетак онима који желе да напредују у духовном животу?

            Неопходно је бити у стању унутарњег срдачног весеља, у коме се може пребивати кроз непрестану молитву. То је истинско весеље, ослобођено од животних и других проблема. На сваки начин треба се старати да будемо у том стању, зато што, имајући тугу, ми ''лежемо''ђавоља јаја. Треба бити слободан од помрачења. Ако човјек када умире није био у духовном подвигу не носећи барјак истините вјере, тада страда сва творевина. Ми живимо у тијесној узајамној свези, јер је сва творевина Божија једно. Ми себе понижавамо, ако се одвајамо од тог свеопштег јединства. Зато ја препоручујем да се носе духовни подвизи. И свјетску трагедију морамо оплакивати као наше сопствене гријехе. Стење молитве означава стање присуства пред Богом. Као духовни отац, свакодневно разговарајући са људима, који желе да право ходе пред Господом, не препоручујем никакве прекомјерне подвиге. Препоручујем стање постајаног присуства, јер тиме признајемо постојање благих сила, које су у свакоме од нас.

Испричајте нам како се рађа и проналази то стање пребивања у присуству Божијем?

            На то питање тешко је дати потпун одговор. Људи скривају свој живот. Сједио сам са разним људима. Са оцем Думитру Станилоје био је сам у добрим односима наравно, чувајући дистанцу, јер сам у односу на њега био врло млад. И он и ја били смо учесници покрета ''Неопаљива Купина''. Током ислеђивања и суђења, он се колебао. Али, у затвору је сусрео велике подвижнике, који су тамо провели и по 20 година и знали напамет Нови Завјет. То је на њега оставило јак утисак.

            За учешће у покрету ''Неопаљива Купина'' Ваилије Војкулеску, Думитру Станилоје, Александру Миронеску и сви остали добили су по 15 година затвора, а мени су дали четрдесет. У почетку ми је било смијешно, јер су се свуда односили према мени као према страшном убици. Питао ме је један капетан у Жилави, када ми је скидао одјећу и шишао ме: ''А, због чега си ти''? ''Низашто'' - одговорио сам. ''Чуј, да ништа ниси учинио, одбио би 10 до 15, а не 40 година''. Показало се, све и да ништа нисам учинио, смјестили би ме у затвор 10 до 15 година. Ето, са ким смо ми имали посла. Али баш ту, гдје си био окружен онима који ти свлаче одјећу, који те убијају, важна је била свијест да си у Божијем присуству.

            Смјестили су ме у хладну самицу, вјероватно са циљем да ме убију. Али сам преживио. Они су рачунали да ћу након три дана умријети. Нисам умро после три дана. Потом су ми дали пет дана, па седам. Свеједно нисам умро. Бог није хтио. Али је било веома тешко. Важно је да на мјесту на коме се налазиш, будеш у Божијем присуству! Па нека буде шта буде. Човјек сам, а не сламка на вјетру. Смрти се нисам бојао, јер је она за мене била спасење! Човјек има луч живота, дух који се не предаје. И наш једини идеал био је да нас како Бог удостоји те среће да мученички страдамо ради те искре Истине, коју смо знали и ради које смо били готови да се боримо против сила таме - не на живот, него на смрт. То је девиза сваког хришћанина.

           Кад сам био млад, једино сам ја из нашег села ишао у цркву. Ни бакице, ни дједови нису ишли - само ја. Једном сам чуо свештеника како говори: ''Има само један који долази на службу у храм, али ни он не остаје до краја''. Ја тада нисам успио потпуно да разумијем значење његових ријечи. Био сам дијете, зато сам и мислио да се све већ завршило. Будући да сам био мали, нисам знао шта је Литургија. Али послије тих ријечи, више нисам излазио из храма док не изађе и свештеник. Тако сам био сигуран да се служба завршила.

            Никаво образовање и ништа друго не формира у теби стање непрестаног пребивања у присуству Господњем, као тамница и страдања. Онај ко игнорише страдања, чини велику грешку. Спаситељ је на Генисаретском језеру казао ученицима: ''Пођимо на другу обалу''. И тек што су отпловили, таласи су почели да се подижу. Ученици су се узнемирили, јер Спаситељеве јасне ријечи да иду на другу обалу, нису биле довољне да их успокоје. Јесу ли се могли избјећи таласи који символишу искушења и колебања? Не, јер само у испитивањима, ми своје срце предајемо Богу.

Шта сте најважније стекли у току више од шездесет година монашког живота?

            Кад сам ступио на монашки пут, осјећао сам се мајушним и незнатним, али са приливом храбрости постајо сам свјестан важности овог посвећења. Осјетио сам огромну важност тог огња који се запалио када сам рођен као монах. То је мирјнаима немогоће доживјети и познати, зато што у свијету нема таквог златног крста, као што је одсијецање своје воље.

            Многе човејекове немоћи пројављују се у монашком животу и тада осјећаш да је неопходно да будеш понизан, покоран. То је главни покретач духовног формирања лчности новог човјека - монаха. Божјим даром, у монаштву се ум бруси и смирује се срце, и ти не знаш како су ти познате ствари које су раније биле скривене. Овдје ти знаш да смирени човјек не види себе смиреним. И сваки смирени има своју мјеру самопонижења, која није ништа друго до велико оружје у заштити против злих духова и то је заслуга Господа твога, Који ти је дао те дарове. у манастиру нам се откривају бесконачне могућности да живимо чистим животом. Једна од њих је душом осјећати да ''Бог хоће да ти да боље од онога што молиш и иштеш''. Како је блажени Августин говорио: ''Осјећаш порив за већу наду'' и Соломон: '' Ко се надао на Господа, није постидео''.

            Но, најблагодарнији сам Господу на Његовој бесконачној доброти што нам је дао да познамо Покров и заступништво Мајке Божије - савршене Заштитнице грешника. Да бисмо измијенили живот, потребна нам је само снажна воља и велико повјерење у милост Богородице и Њену свемогућу помоћ. Стекавши повјерење у молитве Мајке Божије, велике Заступнице нас слабих, запалио сам огањ радости у својој души.

Из поука оца Арсенија

           Хтио бих да разговарам са вамо о ономе, што би вас гануло. Треба летјети само увис са оба крила, без и најмањег одсутапња. Ради жртве коју је Господ поднио за нас, не дозвољава се ни најмање скретање. Али, ако нам се десило скретање без наше воље, треба трчати духовнику да нам се опрости. Зато што ниједна напаст није страшна, она није ништа, само ако вјера остане на ногама. Највећа сатанина замка је наша обесхрабреност послије неког пада или немоћи. Мили моји, велка растојања се друкчије не могу прећи до корак по корак. Не питам вас да ли сте слушали о паклу. Слушали сте, али не знате га? Од овог тренутка трудите се да упознате рај. Ви себе само знате по пасошу, али своје срце, своје могућности не знате.

Малога гријеха нема

            Један човјек ми је рекао да је његов гријех мали. Али, ја знам гријех, који је мањи од његовог. Адам није ништа учинио, осим што је окусио јабуку. Адам није био Божији противник, није сумњао у постојање Божанске силе, али он није послушао. И преврнуо је и небо и земљу. Нема малог гријеха. Морао је Христос да дође да спаси човјечију природу. Адам нас је погубио, а Христос нам је донио нешто велико. Христос нам је дао могућност обожења. Ми, мало биће, имамо божанске силе! Има животињског у нама, али гдје оно престаје, почиње човјек. Запитајмо се, докле ћемо животињском давати слободу да дјелује у нама?

Бог нас је стовио само за Себе

           Мили моји, човејек је виши од све творевине. Човјечанство је изнад ангела. Бог је ангелима дао велику мисију. Пошто су чисти, они могу много. нас је Бог само за себе створио. Ни у ком случају за некога другога! Створио нас је да са Њим пребивамо у вјекове вјекова, ради тога нас учинио слободним и дао нам англеа чувара, кога сте ви заборавили!. Но, ако сте осјетили да вам је нечастиви за леђима, тада можете разумјети колико је против њега важан ангео чувар. Кажу да је немогуће остати жив, ако видиш ангела у његовој истинској свјетлости. Ангео има величанствену и важну мисију. Све ваше мисли и ријечи упућене Богу, ангео Му предаје.

Смрт не долази да бисмо јој кафу скували

            Био сам у прилици да будем поред многих умирућих људи. Видјевши демоне и своје гријехе, испуштали су страшне крике - ето, како нам се отварају очи у задњим тренуцима!. Али нису се могли спасити, зато штшо смрт не долази да бисмо јој кафу скували! Она долази да те одведе и односи те тамо гдје су само чињенице, а не разговори. И сви ти људи хтјели су да проживе још један дан. Кажете да је то врло кратко, али видите, кад дах престаје, колико је тај тренутак важан Божију правду наткриљује велика Божанска љубав и опрашта нам због једног вапаја, уздаха. То ме је побудило на ријечи да трен може имати своје трајање и да један уздах може битии и молитва. А један је велики казао да више вриједи тај моменат, него крчаг суза. Не требају Богу хиљаде молитава, Он хоће наше срце. Вријеме је оно најдрагоцијеније што нам је Бог дао. Бог нам га је дао да бисмо се спасили. Он нај је трпио, чека нас: можда ћемо устати?! то нас милост Божија држи цијелог живота. Ако бисмо оне који се на небу, могли упитати: како сте се удостојили такве среће, одговор би био: ''Временом. Кратким временом које смо добро проживјели''. Бог нас је створио слободнима да бисмо војевали, јер милост Божија не долази неком ко је јадо, него јунак.

            Ако не можете да волите своје непријатеље, макар их немојте мрзети.

            Заповијест, а не савјет је да волимо своје непријатеље! Осјећао сам, разговарајући са многим људима, да желе да ми кажу: ''Оче, не могу! Чините што хоћете, дајте ми хиљаду метанија на дан, али немојте ми говорити, да волим своје непријатеље''. Видите канџе нечастивога, у које сви упадају. Ако не можеш да волиш своје непријатеље, потребно је да их макар не мрзиш - и тад више ниси у блату, него на степеници. хајде да то мало измјеримо попут трговаца. Ми смо криви што не умијемо да волимо и цијенимо те људе, нису они криви! Шта смо ми учинили за овај свијет, ако говоримо о појединостима пута, који води ка спасењу? Шта смо учинили за свијет, е то ћеми бити испитивани. Нису духовници, или свештеници у циљу религиозног васпитања и да би нас страшили, измислили адски огањ. Он је реалност. Пакао је страшна реалност! И ако не будеш опраштао, у вјечни огањ ћеш ићи. Тај огањ је хиљаду пута јачи, него овај овдје, и он је без свјетлости. Никога не можеш видјети! И тамо остајеш не извјесно вријеме, него заувијек! Потрудите се да схватите како је то ужасно! Зато што не трпиш само физички бол, него те мичи и сазнање да си од Божије љубави отргнут занавијек. Браћо моја, таква вјечност ужасава!

Четрдесет година - то је вријеме, а не вјечност

            Једном човјеку су се открила адска страдања: видио је човјека, који је у огњу од чланака и страшно виче. Упитао га је зашто тако виче. И зачуо је: ''Зато што ћу вјечно бити у овом огњу''. Идући даље, видио је другога, који је до до грла у огњу, али се с времена на вијеме радује. ''У огњу сам много више од других, али се радујем. Када неко од мојих сродника постане свештеник, кроз четрдесет година ће ме извући одавде''. Видите, четрдесет година је вријеме, није вјечност. Био је срећан, јер је имао наду. Браћо, на Суду Божијем питаће нас: зашто нисте вољели? Зашто смо били у непријатељству, зашто смо осуђивали, зашто смо убијали?! Борите се! Зашто не желите да тражите Божију благодат? Када наиђу различите саблазни, вапите Христу: Господе Исусе, Господе Исусе! Немојте да стојите као кипови, преживљавајте сваки тренутак. тешко је, али Бог разумије и хоће да вам помогне. Он је са нама, зато што воли. Хајде да се и ми волимо.

Не осјењуј се крсним знаком као да свираш балалајку

            Ми се поклањамо Светој Тројици, кад се осјењујемо крсним знаком. Када подигнете руку према челу, то је та висина - Отац, потом сва дубина - Син, и прелазиш на рамена, на сву ширину - то је Свети дух. Зато нечастиви бјежи од крста! Али ако ви умјесто тога, чините тако као да свирате на балалајци, ја не знам како демони могу побјећи - прије ћеш их тиме охрабрити.

Велика љубав према Богу захтијева непрестану пожртвованост

            Заједница и цијела нација живе кроз оне који себе присиљавају на добро, који пребивају на крсту не предајући се. Велика љубав захтијева непрестану пожртвованост. Ми никада нећемо живјети без проблема и без мачева, који су у на уперени! Па за не памтите шта нас је Христос учио: ''Не мсилите да сам дошао да мир донесем на земљу; нисам дошао да донесем мир, него мач... Непријатељи човјеку постаће домаћи његови''. Али не треба никога обесхрабривати ни на који начин. Чак и ако човјек страда од тих невоља, несрећа, не треба да се предаје. Не. Богу је позната твоја мука; та страдања те челиче, прекаљују, помажу ти да заслужиш вијенце од Бога, јер Он то жели. Ми не можемо ни замислити човјека, који је спасен без заслуга. Откуд му заслуге? Од борбе у стррадањима. А борбе без жртве нема! Крст је спасио људски род! не Божија правда, не Његова чуда, већ Крст! Тек када је исус распет, сатана је побијеђен. Спаситељ је тријумфовавао на Крсту, а сатана је био побијеђен. Тако, мили моји, ни један хришћанин - ни у ком случају - није ослобођен од свог крста. то му је дар од Бога! то није обавезно казна. Али, чак и казна као таква, означава могућност да се вратимо добру.

Немојте чинити добра дјела из обавезе

            Ако имате ту срећу да учините добра дјела, није добро да их чините само зато што осјећате да вам је то обавеза, зато што тада насупате формалистички. Чинимо их у свим случајевима из љубави и онолико колико можемо. Не држи нас Бог на земљи зато што смо ми врло достојни, него зато што је Он јако милостив. Отуда и сва наша милост. На примјер: ако је неко у непријатељству са неким, не осуђујте га, мада он у суштини чини оно што је неправилно и није свјестан тога. У случају да га осуђујете, није пријатно ни вама, ни другима. Али, шта би Бог одговорио човјеку, ако би га питао о тој ситуацији: ''Мили мој, ја њега волим таквога какав јесте. Управо зато га и држим у животу. Пређи на моју страну, и престану убудуће да му будеш непријатељ. Ја сам Бог и тебе. Ја дрижим. Колико пута ти гријешиш, и Ја твоје гријехе не узимам у обзир''. То је интимни разговор са смирењем. Поступајте тако, и ви који сте сигурни у себе. И на разне начине исходи љубав, без које је немогуће ишта учнити. Чак и ако покренете горе, чак и ако дате тијело на мучење, или да спаљено буде ради Христа, све је без љубави ништа. Доброчиниство, па није то да нешто ставиш у торбу. Милосрђе је када примаш човјека, дозволиш му да буде са тобом, не изгонећи га из својих мисли. Ако је код вас неко ко је у невољи, треба знати како га утјешити, како уклонити боре са његовог чела. Можеш се кратко помолити за онога ко је у биједи: ''Господе, помилуј га!'', у случају да му не можеш нешто дати, зато што, на примјер, ти једеш у трамвају, а он стоји на тротоару. Овако треба поставити питање: како се наше срце односи према страдањима која су око нас? Најважнија ствар за кују ће нас питати на Суду Божијем је  - зашто нисмо више пажње поклањали нашим блићњим.

Бити милосрдан значи бии са Христом

            Очигледно је да си са Христом, ако си милосрдан према једноме, према другоме. А ти и не знаш да тај коме помажеш може бити Христос.

            Он не пружа руку да ти Њему даш, него је пружа да би Он теби дао Царство Небеско. А ти то не примјећујеш. И обично људи дају најмању пару из свог новчаника.

            Браћо моја, схватите да су ништи библијске личности! А ти си тако лако прошао мимо свог спасења! И још је страшније то што се ти према томе убогом односиш са презрењем. Убоги никада не пропадају. Они се сакупљају заједно на крају пута и дијеле оно што су добили, говорећи: '''Ово је од тога - поменига, Господе, у Царству Своме''! И то је значајно Спаситељ, да би нас одушевио, рекао је: ''Добићете стоструко''! Желите да се обогатите? Дајте све што имате и добићете строструко! то нису моје ријечи.

            Устрашили бисте се кад бисте знали житије светог Јована Милостивог! Када је дошао у архепископију, свети Јован је питао: ''Колико је злата у архепископији''? Одговорили су му колико има. ''Дајте убогима'' - рекао им је. Чувши то, економи су казали да ће осиромашити. Али им се од онога шт је светитељ дао вратило строструко. Опет је давао, опет је долазило стоструко, а економи су стално јадиковали.

            Видите: човјек не примјећује када добија, него прмјећује када он даје. Али, стизало је тачно сто пута толико. Тако је речено у Светом Писму. Ја немам права да ријечима Божијим противурјечим. Навикавајте се да ријечи Светог Писма буду ауторитет за вас. Свете Тајне Цркве засноване су на ријечима Светог писма.

С архимандритом Арсенијем Папачоком разговарао Игор Зибин

Превод: сестринство манастира Рустово