Иза блиставих архијерејских риза, раскошног
богослужења и спољашње уређеног живота крије се много туге
и тешкоћа. Управо то је крст – свакодневног умирања
за паству, - који се приликом хиротоније даје архијереју,
- рекао је пре годину дана Његова Светост Патријарх Кирил
обраћајући се новом епископу Руске Цркве. Владика
Пахомије, који је дошао на чело тек основане Покровске и
Николајевске епархије ове речи је заувек
запамтио.
„Моја епархија је једна од оних у којима преовладава степа,“
– каже преосвећени епископ Покровски и Николајевски Пахомије. Између парохија
његове младе епархије, која се протеже дуж југоисточних граница наше домовине и
Казахстана који одише врелином и сушом, удаљености су велике: епископ мора
много да путује кроз степу. „Путујем и сећам се песме „степа, степа је свуд
унаоколо“,“ – прича владика о прошлој зими. Она је била толико оштра да су
јединице МВС пробијале тунеле у снегу како би дошле до села, које су снежне
падавине одвојиле од целог света. „Али што су тежи услови, тим су људи бољи и
добродушнији,“ – каже владика за своју паству.
„Дубок траг је овде оставило совјетско време, али је било упадљивих особености и у животу пре револуције у Саратовској губернији,“ – владика говори о једном од центара руског старог обреда, који се некад налазио тамо где се данас налази друга катедра његове епархије – у Николајевску.
„До средине XIX века, кад су скитови или прешли у једноверје, или били затворени, огроман број припадника старог обреда је живео на обалама реке Иргиз. Било је веома развијено монаштво старог обреда, али не само то – многи трговци и индустријалци су потицали из средине старог обреда. Таква је била специфика овог краја пре револуције.“
„У мноштву села, чије становништво сад броји највише хиљаду становника (што уопште није много по овдашњим мерама) пре револуције је живело и по десет, и по двадесет, и по 25 хиљада људи. На бази ових села у грађанском рату су формиране читаве дивизије, - на пример, у селу Мали Узењ. А још је и Василије Иванович Чапајев родом из нашег краја,“ – осмехује се владика у далеком Покровску.
Чапајевска дивизија која је 1918. године формирана у Николајевску, 1919. године је кренула из Прековолжја ка Уралу, - грађански рат се померао не исток. А две године касније, 1921., овде је наступила страшна глад.
„Милиони су погинули. Ко је могао, одлазио је, - каже владика. – И колективизација и уништавање кулака, - све невоље које су задесиле наш народ у ХХ веку као гвоздени ватрени точак су прошле и кроз саратовско Прековоложје.“
Точак је спалио некад насељене степе, где су се као оазе налазила села с великим бројем становника, и она су опустела. „После свих перипетија ХХ века овај крај су практично поново населили људи који су долазили у Прековолжје из целог Совјетског Савеза – на ледину, на комсмомолску градњу. Зато су људи у огромној већини изгубили корен и обичаје.“
Вековну традицију је заменила совјетска свакодневница. Знамо кад је све почело да се мења – 90-их, али много тога и сад подсећа на недавну прошлост.
– Маркс, Енгелс, Пугачов... Имамо и Црвенопартизански рејон, имамо Совјетски... Моја титула је епископ Покровски и Николајевски, а ако употребим савремене географске називе, испашће Енгелски и Пугачовски. И рукоположен сам у Ђержинском, - смеје се владика, - тако да ме наслеђе из совјетске прошлости прати на мом архијерејском путу.
– Има ли наде да се промене имена ових градова и рејона? И код нас у Москви људи се секирају због назива метро станице, на пример, Војковске – иако већ мало ко у њој чује презиме једног од организатора убиства царске породице.
– То што људи не чују говори само о једном – данас често не знају своју историју. Не размишљају о њој. „Хлеб наш насушни дај нам данас,“ – многи од ових речи праве своје животно гесло и нажалост, траже само насушни хлеб.
Наравно, и моји помоћници и ја радимо на томе да на неки начин променимо ситуацију и вратимо историјске називе, али је то врло дуг и сложен процес. Иако ми се чини да људи почињу да мењају мишљење: још пре десет година за време референдума на нивоу града већина се изјаснила против промене назива – желели су да град остане Енгелс, - а данас се становници називају Покровчанима.
– Све зависи од свештеника. По мом мишљењу данас је главни принцип развоја црквеног живота, мисионарења у најразноврснијим облицима његовог испољавања – развој парохијског живота. Тамо где је свештеник добар све се сређује. Гради се. Појављује се омладина. Наравно, то није питање године дана, две, па чак ни пет година – то је питање дугог низа година. Ипак, резултат се види. Често људи питају – да ли код вас у провинцији има антицрквених расположења, превирања?
– Да, и ми смо хтели исто то да питамо.
– Што се иде даље у дубину, мање је таквих појава, - људи се овде не баве глупостима. Свештеник је у провинцији, у селу, у рејонском центру – први савезник, и за обичног човека, и за интелигенцију, и за оне који су на власти. Стваралачко начело. Центар привлачности.
У рејонским центрима имамо много тешкоћа, много проблема, али свуда је клир тражен, и свуда свештеници имају добре односе с људима. Наравно, совјетска прошлост се не може заборавити: искорењена је, уништена је традиција, не само религиозна, већ читав начин живота. Данас људи као слепци покушавају на нешто да се ослоне, а тле им као живо блато, измиче под ногама и то је веома тешко. И кад се на таквом месту појави добар пастир, око њега се окупљају људи којима је потребан. Зато се конфликти, превирања и колебања у провинцији не осећају.
– Да, рукоположен сам деветнаестог децембра, на Никољдан.
– За време богослужења се испод ногу архијереја простиру орлеци – теписи с приказом орла који лебди. Шта симболизује овај приказ?
– То је слика духовности, лета. Духовног служења архијереја. Тога да он не сме да буде одвојен од својих свакодневних људских трагања и брига. Треба да летећи у духовном смислу изнад своје пастве, врло будно бди над оним што се дешава – и притом да сам буде духован човек. Па, у крајњу руку, тако треба да буде.
– У једном од интервјуа сте говорили о виђењу које је имао старац Алексије Мечов у „одговор на његова размишљања о томе шта је свештенство. Пење се узбрдо и губећи снагу вуче за собом на конопу гомилу људи. Ови људи не желе да се пењу, гурају се, вичу, отимају се, неко у страну, неко надоле. Снага га напушта и он се котрља низ падину. И осећа како му ови људи, удруживши своје снаге, не дозвољавају да падне, гурају га нагоре. Тако је и у храму, и у парохијском животу. Свештенику бива тешко, умара се, губи снагу – и одједном осећа да га парохијани, због којих се трудио, подржавају и вуку нагоре.“ А шта је епископство? Многи сматрају да је архијереј нека врста... руководећег радника.
– У овоме има одређене истине.
„Епископ“ је надзорник у преводу с грчког. Односно, онај ко надзире црквени живот. Међутим, архијереј је пре свега пастир, који надзире духовни живот.
Виђење старца Алексија Мечова се у извесној мери може применити и на архијерејско служење, али ће овде више одговарати поука коју ми је дао Његова Светост Патријарха рекавши дивне речи, - и мислим да се оне већ остварују и да ће се остваривати у току мог даљег живота.
Иза блиставих риза које облачи архијереј, рекао је Свјатејши, иза раскошног богослужења и спољашње уређености живота крије се много туга и тешкоћа, које нико, чак ни један човек, макар био и најближи, не може ни да схвати, ни да подели сим. Овај крст је свакодневно умирање за паству, - који се на хиротонији даје архијереју.
И данас на основу искуства схватам да и јесте тако, - иако, с друге стране, има много и радости: можеш да радиш оно што је Цркви на корист – и то је права утеха. Уопште, велика је срећа то што ми је Бог дао могућност да служим Цркви. Некоме такву могућност не даје и сматрам да сам срећан човек. Сав мој животни пут – то што сам својевремено постао монах, што сам живео у општежитељном манастиру, што сам касније, нашавши се у Саратовској области, служио као парохијски свештеник, а сад служим као архијереј – говори о томе.
Архијерејско служење се веома много разликује од онога што сам имао прилике да искусим раније, али доноси велику утеху – радиш то ради Христа, радиш то за своју Цркву.
– Код нас у Русији је некако уобичајено да људи грде власт – тако се историјски десило. Архијереј је такође у извесној мери начелник, - мора да руководи, да управља, а понекад некога и да приморава. Јасно је да се може десити да се људи опиру, да буду нечим незадовољни, могу да се увреде, али је вероватно најтеже кад не наилази на разумевања у свом служењу. То причињава бол. Иако се, наравно, ништа не може променити на брзину. Потребно је време да те људи схвате. Да стасају помоћници, истомишљеници, они који ће сложно с тобом радити оно због чега живиш.
– Владико, многе занима – како се моле архијереји? Које је Ваше правило?
(смеје се) Обично монашко правило. Управо оно које ми је духовник дао на постригу. Трудим се да га држим, - наравно, то ми не успева увек у потпуности, јер је и распоред богослужења другачији, и све друго – али се трудим да га испуњавам колико имам снаге и могућности. Наше традиционално монашко руско правило: три канона с акатистом, катизма, Јеванђеље, Апостол, јутарње и вечерње молитве – али то се подразумева, - и Исусова молитва. Оно како живе сви монаси.
– У току је Божићни пост – дајте нам архијерејску поуку. Данас су у моди разговори о томе да је важан духовни, а не телесни пост – и све некако води према смањењу телесног.
– Рећи ћу вам следеће – кад сам као младић дошао у Цркву, уопште ме није надахнула, запалила и за собом повела раслабљеност, лакоћа и приступачност, већ монашки живот: видео сам да људи посте, како се моле...
Старији човек због здравственог стања заиста може да ублажи пост – све га боли, треба да једе млечне производе, - ја сам још као свештеник давао таквим људима благослов да ублаже пост.
Али млади људи треба да прођу кроз подвиг. Ако погледамо животопис подвижника наше Цркве, посебно монаха, видимо с коликом ревношћу су се подвизавали младићи кад су одлазили у манастир и чак тек док су се спремали за монашки живот. И не само монаси – да ли знате да је у руској војсци пост укинут тек за време Петра I? Војници који су одлазили у рат су постили – то је традиција руског живота.
Сматрам да је за човека у снази, посебно младог, то веома корисно – и добро молитвено правило, и пост.
На крају крајева, постоји устав поста – за кога је писан? Људи кажу – „ми нисмо монаси, не желимо да читамо ове књиге“. Међутим, свети оци нису делили људе на монахе и немонахе. Источна Црква, наше православље је дубоко укорењено у монашку традицију. Наша вера од човека захтева унутрашњи духовни рад.
Монашки начин живота је уопште карактеристичан за Русију. И ова особеност руског духовног живота је увек надахњивала људе других православних традиција – на пример, Грке, Бугаре или Румуне.
Чини ми се да човек треба мало себе да примора на нешто. Ако се човек ограничи Бог ће му сто пута више узвратити за то, - даће му и снагу, и чврстину, и здравље. Кад човек има вере, кад има поверења у Бога, Бог му узвраћа стоструко.
Сећам се како сам још као младић почео да долазим у храм. Дешавало се да свештеник каже с амвона – „браћо и сестре, треба помоћи“ – и почиње таква гунгула да људи дохвате метлу или крпу! А данас свештеници само што не морају да играју да намоле своје парохијане да почисте после службе. И никога не налазе. То већ говори о многом. Заправо, то је врло лоша тенденција.
– Мислим, са свеопштом раслабљеношћу живота. С његовом материјализацијом. С тим што на прво место избија тражење личне користи. У великим градовима се појавила читава нова врста недељног одмора – шопинг. Да је неко то испричао нашим бакама и декама они вероватно не би схватили. А и наши родитељи би на то чудно гледали. А данас храмови постају супермаркети.
Из живота нестаје пожртвованост. То је врло опасна појава: Рус без пожртвованости једноставно не може да живи. Барем Црква треба да буде жариште у којем ћемо о томе говорити. Трудимо се да васпитавамо у својој деци пожртвовано служење. Међутим, вероватно је да и сами треба да умемо нешто да жртвујемо.
Архиерейское богослужение. Поездка в Николаевское благочиние, январь 2012 г. Фото: А. Яновский
Народ Божий встречает владыку. Фото: А.Яновский
Сва
историја Русије се на посебан начин урезала у монотони
рељеф прековолшких степа, где празничност хоризонтале
мало-мало просече у висине устремљена окосница огромне
немачке цркве која стоји насред напуштеног насеља.
Некад је овде била читава немачка република, -
аутономија је створена после револуције, а у августу
1941. године, због бојазни да ће волшки Немци прећи на
страну непријатеља они су на брзину депортовани. Сећам
се, једна старица која је за време рата евакуисана с
децом из Црвеног Кута, причала је о ешалону поволшких
Немаца који су бомбардери десетковали – људи из
колоне су истакли белу заставу и махали су њом испред
авиона који је пикирао, али то није помогло. Старица се
стално сећала убијене Немице с разбарушеном дугом
киком.
„Дубок траг је овде оставило совјетско време, али је било упадљивих особености и у животу пре револуције у Саратовској губернији,“ – владика говори о једном од центара руског старог обреда, који се некад налазио тамо где се данас налази друга катедра његове епархије – у Николајевску.
„До средине XIX века, кад су скитови или прешли у једноверје, или били затворени, огроман број припадника старог обреда је живео на обалама реке Иргиз. Било је веома развијено монаштво старог обреда, али не само то – многи трговци и индустријалци су потицали из средине старог обреда. Таква је била специфика овог краја пре револуције.“
Владыка по время поездки в Краснокутское благочиние, октябрь 2012. Фото: А. Яновский
Таласи
историје су запљускивали један други, спирајући у
незнане бездане људе и подижући на врх нове. Посебну
страницу представљају револуција и грађански рат, као и
позната глад у Поволжју која је уследила.
„У мноштву села, чије становништво сад броји највише хиљаду становника (што уопште није много по овдашњим мерама) пре револуције је живело и по десет, и по двадесет, и по 25 хиљада људи. На бази ових села у грађанском рату су формиране читаве дивизије, - на пример, у селу Мали Узењ. А још је и Василије Иванович Чапајев родом из нашег краја,“ – осмехује се владика у далеком Покровску.
Чапајевска дивизија која је 1918. године формирана у Николајевску, 1919. године је кренула из Прековолжја ка Уралу, - грађански рат се померао не исток. А две године касније, 1921., овде је наступила страшна глад.
„Милиони су погинули. Ко је могао, одлазио је, - каже владика. – И колективизација и уништавање кулака, - све невоље које су задесиле наш народ у ХХ веку као гвоздени ватрени точак су прошле и кроз саратовско Прековоложје.“
Точак је спалио некад насељене степе, где су се као оазе налазила села с великим бројем становника, и она су опустела. „После свих перипетија ХХ века овај крај су практично поново населили људи који су долазили у Прековолжје из целог Совјетског Савеза – на ледину, на комсмомолску градњу. Зато су људи у огромној већини изгубили корен и обичаје.“
Вековну традицију је заменила совјетска свакодневница. Знамо кад је све почело да се мења – 90-их, али много тога и сад подсећа на недавну прошлост.
Хиротония архимандрита Пахомия (Брускова) во епископа
Покровского и Николаевского, Дзержинск, Николо-Угрешский монастырь, 19
декабря 2011 г. Фото: С. Власов, К. Новотарский
–
На територији Ваше епархије има запањујуће
много места са совјетским називима.
– Маркс, Енгелс, Пугачов... Имамо и Црвенопартизански рејон, имамо Совјетски... Моја титула је епископ Покровски и Николајевски, а ако употребим савремене географске називе, испашће Енгелски и Пугачовски. И рукоположен сам у Ђержинском, - смеје се владика, - тако да ме наслеђе из совјетске прошлости прати на мом архијерејском путу.
– Има ли наде да се промене имена ових градова и рејона? И код нас у Москви људи се секирају због назива метро станице, на пример, Војковске – иако већ мало ко у њој чује презиме једног од организатора убиства царске породице.
– То што људи не чују говори само о једном – данас често не знају своју историју. Не размишљају о њој. „Хлеб наш насушни дај нам данас,“ – многи од ових речи праве своје животно гесло и нажалост, траже само насушни хлеб.
Наравно, и моји помоћници и ја радимо на томе да на неки начин променимо ситуацију и вратимо историјске називе, али је то врло дуг и сложен процес. Иако ми се чини да људи почињу да мењају мишљење: још пре десет година за време референдума на нивоу града већина се изјаснила против промене назива – желели су да град остане Енгелс, - а данас се становници називају Покровчанима.
В Балаковском благочинии. Июль, 2012 г. Фото: А.Яновский
–
Ко данас долази у храм, има ли омладине?
– Све зависи од свештеника. По мом мишљењу данас је главни принцип развоја црквеног живота, мисионарења у најразноврснијим облицима његовог испољавања – развој парохијског живота. Тамо где је свештеник добар све се сређује. Гради се. Појављује се омладина. Наравно, то није питање године дана, две, па чак ни пет година – то је питање дугог низа година. Ипак, резултат се види. Често људи питају – да ли код вас у провинцији има антицрквених расположења, превирања?
– Да, и ми смо хтели исто то да питамо.
– Што се иде даље у дубину, мање је таквих појава, - људи се овде не баве глупостима. Свештеник је у провинцији, у селу, у рејонском центру – први савезник, и за обичног човека, и за интелигенцију, и за оне који су на власти. Стваралачко начело. Центар привлачности.
У рејонским центрима имамо много тешкоћа, много проблема, али свуда је клир тражен, и свуда свештеници имају добре односе с људима. Наравно, совјетска прошлост се не може заборавити: искорењена је, уништена је традиција, не само религиозна, већ читав начин живота. Данас људи као слепци покушавају на нешто да се ослоне, а тле им као живо блато, измиче под ногама и то је веома тешко. И кад се на таквом месту појави добар пастир, око њега се окупљају људи којима је потребан. Зато се конфликти, превирања и колебања у провинцији не осећају.
–
Владико, навршава се годину дана откако је
основана Покровска и Николајевска епархија и откако
сте дошли на ову катедру.
– Да, рукоположен сам деветнаестог децембра, на Никољдан.
– За време богослужења се испод ногу архијереја простиру орлеци – теписи с приказом орла који лебди. Шта симболизује овај приказ?
– То је слика духовности, лета. Духовног служења архијереја. Тога да он не сме да буде одвојен од својих свакодневних људских трагања и брига. Треба да летећи у духовном смислу изнад своје пастве, врло будно бди над оним што се дешава – и притом да сам буде духован човек. Па, у крајњу руку, тако треба да буде.
– У једном од интервјуа сте говорили о виђењу које је имао старац Алексије Мечов у „одговор на његова размишљања о томе шта је свештенство. Пење се узбрдо и губећи снагу вуче за собом на конопу гомилу људи. Ови људи не желе да се пењу, гурају се, вичу, отимају се, неко у страну, неко надоле. Снага га напушта и он се котрља низ падину. И осећа како му ови људи, удруживши своје снаге, не дозвољавају да падне, гурају га нагоре. Тако је и у храму, и у парохијском животу. Свештенику бива тешко, умара се, губи снагу – и одједном осећа да га парохијани, због којих се трудио, подржавају и вуку нагоре.“ А шта је епископство? Многи сматрају да је архијереј нека врста... руководећег радника.
– У овоме има одређене истине.
„Епископ“ је надзорник у преводу с грчког. Односно, онај ко надзире црквени живот. Међутим, архијереј је пре свега пастир, који надзире духовни живот.
Виђење старца Алексија Мечова се у извесној мери може применити и на архијерејско служење, али ће овде више одговарати поука коју ми је дао Његова Светост Патријарха рекавши дивне речи, - и мислим да се оне већ остварују и да ће се остваривати у току мог даљег живота.
Иза блиставих риза које облачи архијереј, рекао је Свјатејши, иза раскошног богослужења и спољашње уређености живота крије се много туга и тешкоћа, које нико, чак ни један човек, макар био и најближи, не може ни да схвати, ни да подели сим. Овај крст је свакодневно умирање за паству, - који се на хиротонији даје архијереју.
И данас на основу искуства схватам да и јесте тако, - иако, с друге стране, има много и радости: можеш да радиш оно што је Цркви на корист – и то је права утеха. Уопште, велика је срећа то што ми је Бог дао могућност да служим Цркви. Некоме такву могућност не даје и сматрам да сам срећан човек. Сав мој животни пут – то што сам својевремено постао монах, што сам живео у општежитељном манастиру, што сам касније, нашавши се у Саратовској области, служио као парохијски свештеник, а сад служим као архијереј – говори о томе.
Архијерејско служење се веома много разликује од онога што сам имао прилике да искусим раније, али доноси велику утеху – радиш то ради Христа, радиш то за своју Цркву.
Владыка благословляет народ. Балаковское благочиние, Июль, 2012 г. Фото: А.Яновский
–
А шта је најтеже у Вашем служењу?
– Код нас у Русији је некако уобичајено да људи грде власт – тако се историјски десило. Архијереј је такође у извесној мери начелник, - мора да руководи, да управља, а понекад некога и да приморава. Јасно је да се може десити да се људи опиру, да буду нечим незадовољни, могу да се увреде, али је вероватно најтеже кад не наилази на разумевања у свом служењу. То причињава бол. Иако се, наравно, ништа не може променити на брзину. Потребно је време да те људи схвате. Да стасају помоћници, истомишљеници, они који ће сложно с тобом радити оно због чега живиш.
– Владико, многе занима – како се моле архијереји? Које је Ваше правило?
(смеје се) Обично монашко правило. Управо оно које ми је духовник дао на постригу. Трудим се да га држим, - наравно, то ми не успева увек у потпуности, јер је и распоред богослужења другачији, и све друго – али се трудим да га испуњавам колико имам снаге и могућности. Наше традиционално монашко руско правило: три канона с акатистом, катизма, Јеванђеље, Апостол, јутарње и вечерње молитве – али то се подразумева, - и Исусова молитва. Оно како живе сви монаси.
– У току је Божићни пост – дајте нам архијерејску поуку. Данас су у моди разговори о томе да је важан духовни, а не телесни пост – и све некако води према смањењу телесног.
– Рећи ћу вам следеће – кад сам као младић дошао у Цркву, уопште ме није надахнула, запалила и за собом повела раслабљеност, лакоћа и приступачност, већ монашки живот: видео сам да људи посте, како се моле...
Старији човек због здравственог стања заиста може да ублажи пост – све га боли, треба да једе млечне производе, - ја сам још као свештеник давао таквим људима благослов да ублаже пост.
Али млади људи треба да прођу кроз подвиг. Ако погледамо животопис подвижника наше Цркве, посебно монаха, видимо с коликом ревношћу су се подвизавали младићи кад су одлазили у манастир и чак тек док су се спремали за монашки живот. И не само монаси – да ли знате да је у руској војсци пост укинут тек за време Петра I? Војници који су одлазили у рат су постили – то је традиција руског живота.
Сматрам да је за човека у снази, посебно младог, то веома корисно – и добро молитвено правило, и пост.
На крају крајева, постоји устав поста – за кога је писан? Људи кажу – „ми нисмо монаси, не желимо да читамо ове књиге“. Међутим, свети оци нису делили људе на монахе и немонахе. Источна Црква, наше православље је дубоко укорењено у монашку традицију. Наша вера од човека захтева унутрашњи духовни рад.
Монашки начин живота је уопште карактеристичан за Русију. И ова особеност руског духовног живота је увек надахњивала људе других православних традиција – на пример, Грке, Бугаре или Румуне.
Чини ми се да човек треба мало себе да примора на нешто. Ако се човек ограничи Бог ће му сто пута више узвратити за то, - даће му и снагу, и чврстину, и здравље. Кад човек има вере, кад има поверења у Бога, Бог му узвраћа стоструко.
Сећам се како сам још као младић почео да долазим у храм. Дешавало се да свештеник каже с амвона – „браћо и сестре, треба помоћи“ – и почиње таква гунгула да људи дохвате метлу или крпу! А данас свештеници само што не морају да играју да намоле своје парохијане да почисте после службе. И никога не налазе. То већ говори о многом. Заправо, то је врло лоша тенденција.
В строящемся храме. Новоузенское благочиние, декабрь 2012. Фото: Е. Ульянова, Д. Аввакумов
–
А с чим је повезана?
– Мислим, са свеопштом раслабљеношћу живота. С његовом материјализацијом. С тим што на прво место избија тражење личне користи. У великим градовима се појавила читава нова врста недељног одмора – шопинг. Да је неко то испричао нашим бакама и декама они вероватно не би схватили. А и наши родитељи би на то чудно гледали. А данас храмови постају супермаркети.
Из живота нестаје пожртвованост. То је врло опасна појава: Рус без пожртвованости једноставно не може да живи. Барем Црква треба да буде жариште у којем ћемо о томе говорити. Трудимо се да васпитавамо у својој деци пожртвовано служење. Међутим, вероватно је да и сами треба да умемо нешто да жртвујемо.
Анастасиjа Рахлина
28 / 12 / 2012
Извор:
Православие.ру
Нема коментара:
Постави коментар