Од када су људи први пут чули приповјест о Самарјанину који “милост учини“ припаднику непријатељског народа, прихватили су је многи, и вјерници и агностици, као образац човјекољубља, па би, врло често, сваки израз милосрђа према непознатом човјеку завриједио епитет “самарићанског геста“.
У овим данима – сагледавања немоћи земаљске и људске правде, када је митрополит Амфилохије у подгоричком суду добио “опомену“, а хрватски генерали пред Хашким судом – ни толико; када је тај митрополит од једног овдашњег медија оптужен за “говор мржње“ и од истог истовремено чашћен квалификативом “гнусни шовинизам“!?! (или можда “говор мржње“ практиковати – од “говора мржње“ се бранећи – ту “говора мржње“ нема никаквога??? ?…..али онда на почетку цијеле приче стоје “лимене конзерве“ као израз за цркве, против кога је владика управо устао у свом божићном говору); у таквим данима, када нас политички и морални реформатори Црне Горе “умивају“ од идеолошког насљеђа покојног Слободана Милошевића, а истовремено нам, у сред Подгорице, као почасни грађанин “боде очи“ г. Стјепан Месић (онај господин који је политичку каријеру започео задовољством због свог личног учешћа у нестанку Југославије, а завршио га заговарањем новог рата у пост-дејтонској БИХ ); … у данима када је Србима у Црној Гори сугерисана политичка идеја да не гласају за оне Србе који улазе у каоалицију са “освједоченим сепаратистима“, ето баш у таквим данима ова нам новозавјетна порука дође отрежњујућа и поучна, управо у правцу сагледања људских моћи, њихових ограничења, односно њихових неслућених могућности.
Наше моћи да спознамо ко нам је близак – а ко није, у свијетлу ове приче, заиста се показују релативне, недовољне. Јер Јудејци и Самарјани потичу од истог човјека, праоца Јакова, и гледано крвно – генетски, они су браћа. Они су браћа и ако гледамо са културног и духовног аспекта, јер припадају етничком и религиозном стаблу са кога су се разгранали послије 500 и више година заједничког живота, заједничке историје, заједничког егзистенцијалног почетка. Па ипак, у Христово вријеме та браћа се мрзе мржњом која је снажнија од било које нама данас савремене на Балкану. Та братска мржња је видљива и у оној другој новозавјетној причи са сличном тематиком, када се Самарјанка чуди како јој Христос, будући Јудејац, тражи воде да пије.
Опет, управо у контексту те евидентне мржње, наше моћи да нешто правилно и потпуно сагледамо остају недовољне – јер, гле чуда, угроженом човјеку из приче о Самарјанину, нико од његових ближњих не жели да помогне (ни његов свештеник, ни левит), него управо припадник омраженог и непријатељског народа. Наше моћи сагледања су мале. Наше моћи љубави и покајања су велике.
Феликс Баумгартнер је невиђеном храброшћу и ријетко виђеним новцем задивио свијет и показао да су људске границе помјерљиве. Ако буде здравља и напретка, у будућем времену видјећемо већа чуда и храбрије потезе од скока са 40 километара висине. Људска историја и људска природа су просто такве. Не трпе ограничења. И то је, мислим, оно Божије у нама. Наравно, то је исто оно што се да злоупотребити, управо против Бога. А кад смо код оног Божијег у нама, вјерујем да, иако је Феликсов подухват достојан дивљења, “скок“ који је начинио Самарјанин, заслужује веће похвале. Јер у том скоку прескочена је висина коју ни један метар не може измјерити. Висина вјековне мржње, висина сталних сукоба и међусобних оптужби двије групе људи.
Тај скок је у темељу хришћанског идентитета, а висина међусобне нетрпељивости у Црној Гори, свакодневно се умножава и изазива нас да је прескочимо…
Извор: ИН4С
Преузето са: Радио Светигора
Нема коментара:
Постави коментар