Нови Сад – Одлука Уставног суда Србије да прогласи неуставним поједине одредбе и делове одредаба чланова Закона о утврђивању надлежности АП Војводине, изазвала је јуче прави политички земљотрес у Новом Саду, где су одржане две седнице Скупштине Војводине: прва на којој је довршено конституисање и донета одлука о покрајинској управи, а одмах потом и друга на којој је изабрана нова покрајинска влада са Бојаном Пајтићем на челу.
Водеће опозиционе странке СНС и ДСС затражиле су да седница Скупштине Војводине буде одложена, јер се на њеном дневном реду налазио избор покрајинских секретара, чије су неке од надлежности проглашене неуставним. Штавише, шеф посланичке групе СНС-а Игор Мировић истакао је да би после одлуке Уставног суда требало расписати нове покрајинске изборе:
„Пошто је Закон о надлежностима виши акт од Статута АП Војводине, то значи да и статут нема легалитет. А није имао легитимитет ни у процесу усвајања, зато што иза њега нису стајале све политичке снаге у Војводини, већ само владајућа већина. Једини излаз наша странка види у новим изборима у покрајини, јер само нови избори могу створити легитимитет за доношење новог статута”.
Он је нагласио да је „велико питање како ће нова влада Војводине функционисати, када је као неуставан оцењен Закон о надлежностима, а тиме и статут, али и многе друге одлуке које су проистекле из ова два акта”.
Председник Покрајинског одбора ДСС-а Бранислав Ристивојевић рекао је да његова странка, која је покренула уставну иницијативу, није злурада због тога што јој је Уставни суд дао за право, јер су због бахатости владајуће већине грађани Војводине неповратно изгубили три године.
„Не смемо више изгубити ни дан. Позивам посланике владајуће већине да откажу своје летње аранжмане и да се што пре окупимо и дамо предлог новог статута и закона о надлежностима Војводине, али да овог пута то буде у складу са Уставом Србије“, рекао је Ристивојевић.
Он је упозорио да неизвршавање судских одлука повлачи одговорност по кривичном законику, за што је предвиђена казна од три месеца до три године затвора.
„Статут Војводине није противуставан, већ је Устав Србије антивојвођански. Након одлуке Уставног суда поставља се питање сврхе постојања покрајинске администрације, која се на тај начин своди на пуки проточни бојлер принадлежности, што би могла да обавља и обична месна заједница“, навела је шефица посланичког клуба ЛСВ-а Маја Седларевић.
Она је истакла да су канцеларија АП Војводине у Бриселу идефиниција Новог Сада као главног града сметалепредседнику Томиславу Николићу приликом расправе о закону о надлежностима у републичком парламенту новембра 2009. године и оценила да је „одлука Уставног суда Србије политичка, а да се Војводина налази у крајње ванредној правној ситуацији”.
У паузи између две седнице, новинарима се обратио и нови председник Скупштине Војводине Иштван Пастор, који је рекао да је одлука Уставног суда веома рестриктивна и да би се могла тумачити као противна аутономији Војводине.
„За нас је неприхватљиво да АП Војводина не може да има своју канцеларију у Бриселу, а да Ниш и Крагујевац то могу. Не разумем ни тумачење да Војводина не може да има главни град Нови Сад, нити зашто не можемо да спроводимо додатне мере у циљу развоја аграра, ловства и шумарства, да формирамо јавно предузеће за управљање Националним парком Фрушка гора, или да ближе одређујемо питања употребе језика и писма националних заједница“, навео је Пастор.
Председник војвођанског парламента рекао је да се приликом доношења Закона о утврђивању надлежности и статута покрајине руководило начелом „да је дозвољено све што није забрањено”, али и да је за њега одлука Уставног суда нешто што се мора поштовати, те да се морају пронаћи целисходна решења која ће бити у оквиру Устава и закона.
Иштван Пастор је нагласио да је Скупштина Србије донела Закон о утврђивању надлежности, и да је прва која о томе треба да одлучује после прекјучерашње одлуке Уставног суда. Исто, према његовим речима, важи и за питање уставности Статута Војводине, јер га је она потврдила на предлог покрајине.
Уставни суд образложио одлуку о Војводини
Уставни суд Србије је установио да су поједине одредбе Закона у утврђивању надлежности АП Војводине неуставне полазећи од тога да је децентрализација државне власти један од основних принципа прокламованих Уставом, као и да је једино уставотворац овлашћен да одреди границе децентрализације.
„То значи да закон којим се уређује надлежност аутономне покрајине, као недржавног нивоа власти, мора бити у складу са границама које поставља Устав“, истакнуто је у образложењу одлуке која је данас објављена на сајту Уставног суда.
Уставни суд је, након три припремне седнице и две јавне расправе, на седници од 10. јула утврдио да поједине одредбе, односно делови одредби укупно 20 чланова Закона о утврдјивању надлежности Аутономне покрајине Војводине нису у сагласности с Уставом, а одбио је предлог за утврдјивање неуставности одредби 13 чланова тог закона.
У образложењу ове одлуке Суда је истакнуто да је „важећи Устав таксативно набројао области у којима аутономна покрајина може имати сопствене надлежности и истовремено је утврдио да ће се законом одредити која су то питања у овим областима од покрајинског значаја.“
Полазећи од од оваквог концепта Устава, Уставни суд је утврдио да су неуставне оне одредбе Закона којима се АП Војводини преносе надлежности у областима које нису предвиђене Уставом.
Према образложењу то су: наука и технолошки развој, енергетика, локална самоуправа и организација судске власти у Републици, а такође и одредбе којима се Покрајини препушта уређивање читаве области, а не само оних питања у тој области која су по својој природи, од покрајинског значаја (водопривредна делтаност, шумарство, лов, риболов, заштита животне средине).
Поред тога, како законодавна власт према Уставу припада искључиво Народној скупштини и њено вршење, укључујући и право предлагања закона, не може бити ничим ограничено или условљено, осим самим Уставом, Уставни суд је утврдио да нису у сагласности са Уставом оне законске одредбе које обавезују Народну скупштину да приликом доношења или измена било ког закона убудуће „води рачуна о достигнутом нивоу права градјана на покрајинску аутономију, а сваког предлагача закона (…) да претходно затражи мишљење надлежног органа аутономне покрајине о предложеном закону.“
Уставни суд је притом оценио да се право градјана на покрајинску аутономију не може сматрати индивидуалним или колективним људским правом, чији се достигнути ниво гарантује Уставом, већ је реч о уставној гаранцији децентрализације као руководног принципа уставног поретка.
Суд је, такође, оценио да су појединим одредбама Закона, аутономној покрајини пренете надлежности које могу бити искључиво у ингеренцији Владе као носиоца изврсне власти – вођење политике у одређеној области друштвеног живота, доношење прописа за извршавање закона уместо надлежног републичког органа, те је с тога утврдјена неуставност и ових одредаба.
За Уставни суд је била спорна и одредба по којој АП Војводина може основати представништва у регионима Европе и у Бриселу, јер је право представљања у другим државама искључиво право државе која једина има медјународно правни субјективитет те се преко представништва државе заступају политички, економски, културни и други интереси сваког њеног појединог дела, па и аутономне јединице.
Међу одредбама Закона, за које је Уставни суд нашао да су неуставне, јесте и одредба према којој град Нови Сад није само административни центар АП Војводине, већ је и њен главни град, јер је појам главног града израз државности коју аутономна покрајина нема, те зато према Уставу у Републици може постојати само један главни град.
Како су, према важећим законима, јединице локалне самоуправе на којима традиционално живе припадници националних мањина, надлежне да уведу равноправну службену употребу језика и писма националне мањине, то је Уставни суд оценио неуставном одредбу Закона према којој се АП Војводини даје надлежност не само да уреди који језици националних мањина су у службеној употреби у раду њених органа, већ и да уместо јединице локалне самоуправе прописује да ли ће и који језици националних мањина бити у службеној употреби у свакој појединој општини и граду на територији Покрајине.
С друге стране, Уставни суд је оценио да није противна Уставу одредба Закона о томе да АП Војводина може закључивати међурегионалне споразуме о сарадњи, под условом да ови споразуми имају оно значење које им је дао Уставни суд у образложењу своје Одлуке, јер они представљају инструмент Уставом допуштене сарадње аутономне покрајине са одговарајућим територијалним заједницама других држава.
Према оцени Уставног суда, није неуставна ни одредба према којој АП Војводина може обезбедити образовање на матерњем језику, на свим нивоима образовања, јер је реч о Уставом допуштеном обезбедјивању додатних права националниих мањина, која се у том случају обезбедјују из средстава аутономне покрајине.
Суд је, такође, нашао да нису спорне ни одредбе о надлежности Покрајине у области просторног планирања и развоја, Националног инвестиционог плана, одредба о својини АП Војводине, њено право на остваривање сарадње са одговарајући, територијалним заједницама других држава, надлежност да врши контролу и заштиту природних ресурса и добара на својој територији, да уређује употребу назива АП Војводине, као и да врши надзор над обављањем послова које повери јединицама локалне самоуправе на својој територији.
Извор: ВасељенскаТВ
Нема коментара:
Постави коментар