Исто је и у политици. На позорници су „глумци“ (политичари) које народ воли, и који глуме према сценаријима које им одређују „режисери“ (моћни људи у позадини о којима мало ко размишља).
До пре неких сто година постојали су владари који су били, мање или више, независни од утицаја „моћних људи у позадини“, али како је време одмицало дошло се до тога да нема више независних владара и државника – постоје само „глимци“ и „моћни режисери“. Како је до тога дошло и какве су перспективе човечанства?
Последња велика сила која је владала целим (цивилизованим) светом било је Римско царство. Распадом овог царства настало је Западно и Источно римско царство са два центра моћи – Римом и Констатинопољем. Западно Римско царство, са центром у Риму, било је вођено гвозденом руком римског папе који се жестоко обрачунавао са непослушним владарима. Тако је 1076. године папа Гргур VII осудио највећег и најмоћнијег монарха Европе, немачког императора Хенрија VI, и заповедио свим његовим поданицима да не требају да му буду покорни – све док се овај не покаје. Да би сачувао власт, краљ Хенри VI је морао да крене у ходочашће у Каносу – град у Алпима где се налазио папа. Три дана је најмоћнији монарх Европе са босим ногама у снегу чекао да га папа прими и да му опрости.
Године 1570. папа Пије V је написао спис “Онај који влада на небесима” (мислећи на себе) у којем је изјавио да је краљица Енглеске Елизабета I јеретик и да она нема право да влада, и да свим њеним поданицима забрањује послушност.
И док је Западно Римско царство било централизовано, Источно Римско царство је био расцепкано и подељено – и у световном и у духовном смислу. Државе су се сукобљавале између себе, а сваки народ је имао свог патријарха. Римски папа је вребао сваку прилику да православне народе придобије под свој утицај, а сјајна прилика му се указала средином 15. века када су источни владари и патријарси пристали да прихвате папу за врховног владара под условом да овај спречи продор Турака у Европу преко моћних западних држава чије је владаре контролисао. Ово уједињење (тзв. Флорентинска унија) је пропала јер српски патријарх и Марко Ефески из Грчке нису прихватили унију.
Све време у Европи су постојала тајна друштва, од којих је масонерија била најутицајније, која су вребала прилику да преузму власт у државама где су деловали. Они су у земљама под контролом папства били жестоко прогањани, називани „сатанистима“ и били у највећој илегали. Сва масонска литература јасно потврђује да им је Римска црква одувек била највећи непријатељ.
Своју прву велику победу над папством масонерија је остварила Француском револуцијом 1789. године када је преузета власт над „најстаријом католичком ћерком“ – Француском. Широм Француске организоване су скарадне процесије у којима су проститутке ношене на царским столицама као „богиње плодности“, а на трговима су поједини католички свештеници, да би сачували живот, пред великим мноштвом јавно изјављивали да не верују у Бога и да Бог не постоји. Чак је био уведен „десетоднев“ (радна недеља од 10 дана), да би се избрисао сваки траг на Божију седмицу Стварања, али су убрзо све менталне болнице биле препуне, па је морала да буде враћена радна недеља од седам дана.
Француска је ратовала против армија лојалних папи, надјачала их, заробила папу и одвела га у затвор у Авињону, где је папа и умро.
У исто време, стасала је нова моћна масонска империја – Сједињене Америчке Државе (САД), која ће заједно са Енглеском представљати будућу кичму масонерије.
Масонерија је тада била у великом успону. Сви су мислили да је дошао крај папству, али проћиће мање од сто година и ситуација ће се променити. На Првом Ватиканском концилу 1868. године папа је проглашен „непогрешивим“ и припремљен је пут за нови обрачун који ће кулминирати Првим светским ратом.
И док су масони покушавали да овладају што већим бројем држава, римска црква је преко своје „армије“ – језуита, покушавала на „леп начин“ (поткупљувањем, уценама и др) да преузме контролу тамо где голом силом то није било могуће. Историја бележи да су језуити били протеривани из многих држава које су биле под контролом масонерије, баш као што су масони били прогањани тамо где су језуити имали доминацију.
Варница која је изазвала пожар Првог светског рата десила се на Балкану. Крајем 19. века Србијом је владала династија Обреновић која је имала „одличне односе“ са „апостолском (папском) монархијом“ – Аустро-угарском. Супротстављена династија Карађорђевић је била под контролом енглеске масонерије и мајским превратом 1903. године – атентатом на Александра Обреновића, масони преко Карађорђевића преузимају власт у Србији.
Када је језуитска Аустро-угарска монархија покушала да прошири домен свог утицаја на Босну и Херцеговину, група младих српских патриота, финансирана од стране масонског Београда, извршила је атентат на аустријског престолонаследника Фердинанда, што је био повод за објаву рата Србији, чиме је започет Први светски рат.
Овде треба напоменути да су до тада православне земље Европе биле под великим утицајем масонерије, нарочито у Русији, што се лако може видети по списковима министара и утицајних људи у овој земљи. У Србији су чак масонским ложама давали имена по утицајним свештеним лицима која су била масони, као „Ложа митрополит Стратимировић“.
Народи који су била најтежи за конвертовање у римо-католицизам – Јевреји, Срби и Руси, били су нарочит предмет деловања језуита. Преко своје моћне пропаганде језуити су тражили повод за напад на Србију оптужујући је да жели да створи „Велику Србију“, док је Русија оптуживана да је под контролом Јевреја, па је у тој пропаганди објављена књига „Протоколи сионских мудраца“, која је уствари плагијат књиге “Разговори између Макевелија и Монтескјеа на ономе свету” париског адвоката и публицисте Мориса Џолија.
Иако су државе под контролом масонерије однеле победу у Првом светском рату, језуитска страна је такође направила велики продор у државама под контролом масонерије оснивањем комунистичког покрета који је инсталиран првенствено у православним земљама. Најпре је освојена моћна руска империја комунистичком Октобарском револуцијом 1917. године. Збачена је са власти царска породица Романов (после четири века владавине), која је била заштитник Руске православне цркве и свих других православних цркава, нарочито у Европи.
И док су језуити ширили комунизам као пожар по православним земљама, масонерија је покушала, по истом обрасцу, да покрене комунистичке устанке у земљама под контролом језуита, као што је то био случај у Шпанији, али су се језуити жестоко обрачунали са комунистима на свом терену и комунизам није успео да пусти корен у државама под њиховом контролом.
Историја ће показати да је инсталирање комунизма у православним земљама под контролом масонерије био један од најмоћнијих потеза језуитске стране. У другој половини 20. века папа ће се појавити као „избавитељ од комунизма“ и на тај начин православне цркве и народе увући под своје крило кроз пројекат „екуменизма“, а затим и Европске Уније.
Као што смо рекли, иако су масони однели победу у Првом светском рату, језуитска страна није била побеђена. Она је припремала противудар, и то у земљама под њеним највећим утицајем у то време – Немачкој, Аустрији и Италији. Пре појаве Хитлера и фашистичког покрета, једна од најутицајнијих странака у Немачкој била је католичка Странка центра. Када је Хитлер ступио на сцену, римска црква је потписала конкордат са њим и повукла своју странку са политиче сцене Немачке, и тако му отворила пут да у потпуности преузме власт у Немачкој. Заузврат, Римска црква је добила финансирање својих школа и других установа из државног буџета.
Чак су од Хитлера направили писца, тако што је језуитски свештеник Стимфл био ангажован да за Хитлера напише књигу „Моја борба“ која ће му бити од велике користи приликом преузимања Немачке (за више детаља погледати књигу бившег високо рангираног језуитског свештеника др Алберта Ривере „Ватиканске убице“).
Ствари су се делимично отргле контроли јер ни Хитлер, а ни руски комунистички врх, нису желели да верно следе оне који су их довели на власт. Хитлер је хтео апсолутну власт и кренуо је у војне походе не само на државе које су биле под контролом масонерије, већ је прекршио споразум о ненападању са Русијом и кренуо да је заузме.
Иако је фашизам претрпео пораз, а државе под контролом масонерије извојевале победу, језуитска страна је и даље имала снажан утицај у пораженим земљама са већинским католичким живљем, а такође и у православним земљама које су биле под контролом комуниста.
Један од ретких комунистичких лидера, који се отргао контроли језуита и прешао на масонску страну, био је лидер комунистичке Југославије Јосип Броз Тито. Одмах је уследила блокада и претње ратом од стране Стаљина и комунистичке интернационале. Јосип Броз не само да се облачио као масон (са белим рукавицама и карактеристичном одећом), већ је пореметио неке од најмоћнијих планова језуита, као што је онај да се државе Трећег света уједине и окрену против Америке, Енглеске и других држава под контролом масонерије. Тито је успео да се избори да „несврстане земље“ остану неутралне, што је највиши домет који је масонерија могла да оствари у том тренутку.
И масонски и језуитски извори наводе да су након Првог светског рата две сукобљене стране селе за преговарачки сто. Преговори нису уродили плодом јер је дошло до новог, још крвавијег, Другог светског рата, али је тренд преговора настављен после тог рата. Сада су обе стране схватиле да би нови (нуклеарни) рат довео до великих разарања, па се избегавају конфликти ширих размера, иако и једна и друга страна гледају како да преузму примат на терену у некој од држава које сада не контролишу.
И данас имамо да медији са једне стране (масонске) гледају да на све могуће начине компромитују папу и Римску цркву разним аферама, док са друге стране (језуитске) се најмоћнија масонска држава (Америка) приказује као „светски полицајац“, као да језуитска страна не изазива сукобе и ратове (као онај последњи на Балкану).
Банкарски систем
Посебну врсту манипулације народима представља банкарски систем у којем доминирају две најмоћније валуте – евро и долар. Обе валуте немају покриће и представљају моћно средство манипулације обе стране. Дуго времена масонерија је имала примат у манипулацији новцем без покрића, али је онда римска црква средином прошлог века најпре основала „Ватиканску банку“ под именом „Институт за религиозне послове“, да би затим проширила свој утицај на новоформирану Европску централну банку која штампа евро (без покрића) у новој језуитској империји – Европској Унији.
Инсталирањем демократије у скоро свим земљама света, извршена је суптилна окупација читавих држава и народа. Због „мудро“ скројених закона демократије није могуће да држава буде у финансијском плусу, јер су издавања по безбројним основама толико велика да сваки владар може да остане на власти само ако иза себе има моћног „спонзора“ који му стално даје нове позајмице (без покрића, наравно). Свако разуман је свестан да држава на тај начин све дубље тоне у дужничко ропство, али разумних је јако мало. Народу је важно да има „посао, плату и пензију“, а не види да је све то као дрога – приближава се дан када ће дроге (позајмице) нестати и доћи ће до страшне кризе (као у Грчкој, и још много горе). У исто време, владари се боре за голу власт и сматрају да нема другог решења него узимати позајмице и слепо извршавати наређења својих спонзора. Аудиција за нове политичаре и владаре је стално отворена, а утицајне газде из два табора (језуитског и масонског) бирају оне који изгледају најподобнији (да знају добро да глуме и да замајавају заглупљени народ).
Врхунац демократије је потпуни нестанак опозиције са политичке сцене, када избори постају фарса, јер се унапред намештају, а цео изборни циркус служи да се народ замајава да верује да се он као нешто пита и одлучује.
Како то изгледа видели смо на управо завршеним „изборима“ у Србији који су брутално покрадени, а да никоме због тога није пала ни длака са главе. Штавише, домаћи и светски медији су „нормално“ извештавали, као да се ништа није десило, док су једино Двери позивали на протесте – сами против свих. Ниједна утицајна институција их није подржала – ниједан медиј, ниједна странка, нико. На отворене и јавне позиве сви су остали неми.
Познаваоце прилика у свету то није изненадило, јер и у другим земљама света опозиција не постоји – нико не позива на протесте због изборне крађе. Тако, на пример, у Америци народ гласа „електронским путем“ и нема потребе да се пребројавају гласови и врши компликована крађа стварањем неважећих листића, заокруживањем „подобних“ странака, убацивањем додатних листића, манипулацијом са бирачким списковима и др. Тамо се избори намештају компјутерски, лако и безболно – и нико се не буни јер су сви отупели и постали слепи да препознају превару, и тако увек побеђују унапред изабрани глумци истих режисера.
Постоје ретке државе где још увек постоји нека врста опозиције која позива на протесте због изборних крађа, као у Русији и Украјини. Али, ако је владар довољно вешт, снажан и добро манипулише народом, а још има јаку подршку неке од две утицајне стране, мале су шансе да буде смењен.
Можда да наведемо један од најбољих „трикова“ да се владар покаже као „заштитник“ народа – а то је изазивање „терористичких“ напада, као у случају напада на трговински центар у Њу Јорку, или чеченски терористички напади у Русији. У оба случаја, онај који је изазвао пожар појављује се као „ватрогасац“ и тако постаје херој нације.
Актуелна ситуација на терену
Преговори (трговина) између масона и језуита су као на пијаци. Најбољи пример за то су сукоби на Балкану и такозвано „арапско пролеће“.
Након смрти Јосипа Броза Тита језуити су одмах скочили да „приграбе плен“. Организовали су устанке у Хрватској, Словенији, Босни и на Косову. У то време власт у Београду је прешла у руке Слободана Милошевића који је постао масонски штићеник док је радио за Београдску банку у Америци. Америка је у почетку сукоба на Балкану подржавала Милошевића и заједничку државу Југославију, али је после „трговине“ са Ватиканом допустила да Европска Унија преузме контролу над Југославијом, о чему детаљно говори бивши амерички амбасадор у Ватикану (од 1989-1993) Патрик Миледи у својој књизи „Велепосланикова прича“. Пошто армије Европске Уније нису могле да изађу на крај са српским борцима на терену, Америка је била „замољена“ да се и војно умеша, па је сукоб био брзо окончан. Због тих уступака, Америци ће бити допуштено да ровари у другим деловима света.
Посебна прича је Израел. Јевреји су одувек били посебан објекат мржње Римске цркве јер су били најтежи за асимилацију. Историја прогона Јевреја од стране Римске цркве је дуга – од оптуживања да трују бунаре хришћана, до тога да кољу хришћанску децу и од њихове крви праве хлеб за Пасху. Врхунац је био протеривање комплетног јеврејског народа из Шпаније у Средњем веку за време „великог инквизитора“ Торквемаде. Исти сценарио ће касније бити примењен према Србима у Хрватској и на Косову.
И док су у другим народима „интелектуалци“ били присутни на обе стране (и језуитској и масонској), јеврејски „интелектуалци“ су углавном били на масонској страни, због традиционалне мржње Римске цркве према Јеврејима.
Након Другог светског рата и великог погрома Јевреја, масонска страна је успела да издејствује формирање и признавање државе Израел. Језуити су се одмах из све снаге устремили на нову државу под контролом масонерије, поготово што је вековни сан Ватикана био да стави под своју контролу Свету Земљу и „Град Великога Цара“ – Јерусалим. Језуити су агресивно кренули да хушкају околне арапске народе против Израела, а вођено је и неколико крвавих ратова против Израела у којима су језуити претрпели тешке поразе.
Почело се са формирањем арапских терористичких организација које ће радити на рушењу Израела, по истом обрасцу као што су формиране усташе у Хрватској у циљу рата против Југославије, односно Србије, односно ОВК терориста на Косову. Језуити су изабрали Палестинца Јасера Арафата за вођу побуне против Израела и оженили га са „ревном ћерком“ Римске цркве Сухом Тавил, која је била 34 године млађа од њега (он је имао 62, а она 28 година када су се венчали). Суха је „прешла на ислам“ и вођа Палестинске ослободилачке организације је добио свог ментора.
Као и комунистички устанци пре једног века, тако се и недавно „арапско пролеће“ десило у државама које нису под контролом језуита. Умерени арапски владари, који су имали пријатељске односе са Израелом (и очигледно подршку масонерије) збачени су власти, а уместо њих власт су преузеле сестринске организације Хамаса и других арапских терористичких организација.
Врло је могуће да је „арапско пролеће“ сковано за преговарачким столом масона и језуита, на начин да масони препусте језуитима Египат, Тунис и Либију, а да се Израелу и Америци дозволи да се обрачунају са Ираном и Сиријом – својим највећим непријатељима на Блиском Истоку.
Изгледа да су масони заборавили на они стару изреку: „Само започните са Римом, и већ сте преварени.“ Очигледно да се „арапско пролеће“ неће десити у Сирији јер језуитска страна свим силама подржава сиријски режим – љутог непријатеља Израела, као и ирански режим који жели да „збрише Израел са карте света“.
Језуити полако преузимају превласт на свим фронтовима. И као што сада није потребно да се православци убијају, већ могу да остану православни, али да прихвате папу за духовног вођу (и тако постану „унијати“, као на пример Украјинци), тако се сада и масонима нуди да остану масони, али да се учлане у неко од језуитских тајних друштава, као што су Малтешки витезови, Витезови Колумба, Опус Деи и др, и постану „унијати“.
Америка, која је некада била бастион масонерије, полако потпада под контролу језуита. Преко својих људи у врху америчке администрације језуити су успели да издејствују да се велики број католика из Јужне Америке усели у Америку, и тако су променили демографску слику државе. Данас у Америци има више „Шпанаца“ (јужно-американаца који говоре шпанским језиком) него црнаца. Сви они су католици.
Прошле године је Америка била пред банкротом јер је било велико питање да ли ће бити одобрено ново задуживање државе од стране америчке централне банке (Федералних резерви), јер је језуитски лоби ишао на рушење америчког финансијског система. Језуитски уплив у Америци је огроман и питање је дана када ће масони Америке пристати на све језуитске захтеве.
Иако узмиче, масонерија наставља са жестоком борбом. Њихове утицајне банке у Европи полако „заврћу славине“ и Европљани више не могу да живе од позајмица и кредита. Финансијска криза тресе не само Америку, него и Европску Унију, а тиме и цео свет.
Некада моћни супарник Римске цркве – Русија, постала је данас њен главни савезник и буздован у обрачуну са језуитским непријатељима. За време сукоба на Балкану, режимски медији у Русији су агресивно сатанизовали српску страну, а председник Русије Борис Јељцин је прећутно одобравао агресију на српску страну, па чак и одликовао Фрању Туђмана орденом Жукова за борбу против фашизма (подсетимо да је генерал Жуков био вођа руске одбране од фашистичке агресије у Другом светском рату када су Павелићеви добровољци из Хрватске починили најстрашније злочине над руским народом, а Фрањо Туђман је био настављач идеологије Павелића). Када је требало да се стави вето у Савету безбедности, Јељцинови пулени су били уздржани и тако омогућавали агресију на Србију.
Наследник Јељцина, Владимир Путин, наставио је са политиком свог претходника, само на мало суптилнији начин. Одбрана српске православне браће од језуитских напасника своди се на „велике говоре“ и пар камиона хуманитарне помоћи Србима на Косову. У исто време, када су угрожени језуитски интереси у Сирији, Путин шаље наоружање и ратну морнарицу за одбрану постојећег режима, и у исто време нуди помоћ иранском режиму за развој „мирнодопског нуклеарног програма“.
По узору на свог претходника Јељцина, Владимир Путин је одликовао Стипу Месића орденом за борбу против фашизма, иако је Месић имао само десет година за време Другог светског рата. Можда је Путин мислио на Месићеву борбу против Срба.
Да је велики пријатељ (и играч) језуита на Балкану, Путин је потврдио остваривањем сарадње своје странке (Јединствена Русија) са странком Мила Ђукановића, као и безрезервном подршком Борису Тадићу. Такође, за време Путинове владавине Руска православна црква је потпуно скренула на стазу екуменизма и потчињавања Ватикану.
Слична дешавања имамо и у Енглеској. Бивши британски премијер Тони Блер као да је једва дочекао да му истекне мандат и да отвори своје срце – одмах је изразио жељу да пређе у римокатолицизам.
Због свега што се дешава све је већи број рабина који упозоравају Јевреје на опасност од новог холокауста, чији би епицентар овога пута био у Америци где живи преко шест милиона Јевреја. Чињеница је да Израел полако остаје без савезника јер све државе полако стају под заставу „Свете Столице“.
Пар закључака
Водећи масонски ауторитет Алберт Пајк говори истину када каже да само мали број масона, и то оних који су у самом врху, зна праву позадину масонерије. Слично је и са свим осталим људима на овом свету. Ретки су они који виде да је савремено човечанство као воз који великом брзином јури у провалију, а још је мање оних који су спремни да искоче из њега.
Јасно је да свет потпада под контролу једне светске владе и једне уједињене религије. Нема сумње да ће сваки масон добити одговарајуће место у Новом светском поретку под контролом Римске цркве. Уједињење некада љутих противника се увелико одиграва пред нашим очима. Наиван народ верује лажним обећањима да ће Нови светски поредак донети мир и благостање.
Са друге стране, масони без длаке на језику приказују какав ће то „мир и благостање“ бити. Познати београдски масон, глумац и режисер Лазар Ристовски, у свом филму „Кројачева тајна“ верно приказује своју (масонску) визију Србије 2014. године – шокантно и застрашујуће, али у исто време и истинито.
Јасно је да је пред нама „афрички сценарио“. Пре неколико деценија у Африци нико није умирао од глади, а онда су дошле „стране инвестиције“ и демократија. Данас свакога дана 40.000 деце умире од глади у Африци. Људи широм света осећају да глад куца на врата, али сви се надају да је то само „привремено“, баш као што су се и Арфиканци некада надали.
Неко ће се тргнути и пробудити из зимског сна у којем дубоко спава и предузети нешто за своје спасење у овом лудом времену. Оно што наш човек највише може да учини јесте да следи пример својих славних предака који су живели у природном амбијенту, потпуно независни од робовласничког система, сачувавши тако своју душу и своје породице, у ишчекивању тренутка када ће се Бог обрачунати са својим непријатељима. Наши славни преци су дочекали тај дан. Питање је да ли ћемо га ми дочекати на Његовој страни.
Изјавио је за Васељенске новине:
др Мирољуб Петровић
Извор: Вести011
odlican tekst...
ОдговориИзбриши