Да би живели у хармонији, треба пре свега као темељ живота
да поставите љубав, ту драгоцену љубав која обитава у духовном благородству, у
пожртвованости, а не у оној лажној, светској, телесној љубaви.
Када постоји љубав, пожртвованост, тада се човек увек ставља у положај оног
другог (оног кога воли), разуме га,састрадава са њим. A када човек свога
ближњега прими у своје састрадално срце,прима у њега и Христа, Онога Који
испуњава неизрецивом радошћу.
Ако су, када то прилике захтевају, људи међу којима постоји љубав, удаљени једно од другог,они су опет близу, јер за љубав Христову не постоји растојање.
Али ако, не дај Боже, међу људима нема љубави, тада ће они, макар били и близу
једно другом, у ствари бити далеко.
Због тога се треба трудити међусобно током читавог живота, чувати љубав према оном другом, приносећи себе на жртву ради њега.
Телесна љубав од споља спаја људе светског настројења, и то само онолико колико у њима трају „светски квалитети“. Када ти квалитети нестану, тада телесна љубав раздељује људе, и они пропадају.
А тамо где је присутна духовна, она права љубав, чак и ако један од људи изгуби своје „светске квалитете“, њих то неће разјединити, него ћеих још више повезати.
(Старац Пајсије Светигорац)
Нема коментара:
Постави коментар