Свештеницима забрањено да захтевају новац од верника

Само неке епархије СПЦ-а имају прописан годишњи разрез који дају верници, Римокатоличка црква има таксовник за верске обреде, а исламска заједница чланарину

Увођење парохијала би вероватно онемогућило да верници за исте обреде плаћају различите цене (Фото Бета)

Свештеници живе од прилога верника, они чине највећи и готово искључиви део њихових примања, али забрањено им је да обављање одређеног верског обреда условљавају ценом, као и да од верника захтевају новац, што треба да оставе њиховим материјалним могућностима.
Наши саговорници из Српске православне цркве објашњавају да не постоји јединствени званични ценовник којим је утврђено колики износ треба да се плати за обављање одређених верских обреда. Храмови су једино у обавези да пропишу таксе за крштења, венчања оних који не припадају њиховој парохији, али њихова висина, опет, зависи од храма до храма. Нека врста незваничног ценовника за верске обреде, међутим, постоји: то је уобичајена цена коју верници дају за свећење водице или крштење, на пример. Та незванична „тарифа”, међутим, никако није и услов да верски обред буде извршен: може се дати и мање и више од тога.
„Онај ко нема новца, не мора уопште да плати, али верници треба да буду свесни да свештеници живе готово искључиво од новца који добијају од њих за различите обреде”, напомињу наши саговорници из СПЦ-а.
У већини епархија свештеник нема месечну плату, већ му примања зависе од броја парохијана, броја извршених обреда у току месеца, висине прилога који верници дају. Мали је број епархија, попут Бачке, на пример, у којима се плаћа парохијал, годишњи разрез који верници издвајају за цркву и где постоји могућност да свештеник, захваљујући томе добија „редовну плату”. Домаћинство које плати парохијал не мора да даје новац за било који верски обред, а свештенику је строго забрањено да од парохијана тражи да му плате свећење водице или сечење колача. У бројним епархијама СПЦ-а у иностранству, верници плаћају парохијал, с тим што у неким западним земљама његову висину одређује држава.
„Вероватно да би увођење парохијала у приличној мери средило стање, односно да се не би дешавало да верници за исте верске обреде плаћају различите цене или да се онима који живе у сиромашнијим срединама практично намеће да дају велики новац, јер и њихове комшије дају толико. У другој половини 19. века и у време пре Другог светског рата постојали су некакви званични ценовници, али је било и много злоупотреба, па се то није показало као добро решење”, наводи један од наших саговорника из редова свештенства СПЦ-а.
Како сазнајемо, у Бачкој епархији висина парохијала износи један одсто годишњих примања члана породице који га плаћа, то издвајање није обавезујуће за вернике, већ добровољно, а традиција му сеже још из времена Карловачке митрополије. Захваљујући приходима од парохијала, бачки свештеници добијају месечну плату чија висина зависи од тога колико деце имају. Постоји још један извор свештеничких прихода: од корване, прилога који верници остављају на централној икони у цркви, а која се дели између свих који служе у том храму. Будући да свештеник, практично, нема других прихода осим прилога верника, црква не забрањује свештеницима да узимају новац за верске услуге, како православна, тако и католичка. Београдска надбискупија, тако има званични таксовник, прописане црквене таксе за одређене обреде, али је свештеницима дозвољено да примају и прилог од верника.
– Сви такви прилози су, међутим, на добровољној бази и свештенику је забрањено да тражи било какав новац за обред. Званичне таксе за верске обреде утврђује сваке године наш Ординаријат, за венчање такса је 2.000 динара, за сахрану 4.000 динара, док се крштење не плаћа – објашњава отац Милутин Новаковић, секретар Београдске надбискупије.
Он додаје да у свештеничке приходе улази и новац који верници плаћају за мисне накане. Верници плаћају свештенику да за њих, односно њихове ближње, слави свету мису у Београдској надбискупији. За тај обред прописана је такса од 800 динара, али свештеник не сме да прими више од једне мисне накане дневно.
– Ми имамо мало верника, па је и ових прихода мало. Имамо жупе у којима је било двадесетак мисних накана годишње. Дешава се, међутим, да друге бискупије на територији Србије добију већи број мисних накана од верника, а будући да свештеник не сме да служи више од једне дневно, они разлику дају нама. Тако се сналазимо да бисмо допунили приходе који су, иначе, врло скромни – наводи отац Милутин Новаковић.
Месечна примања верских службеника Исламске заједнице Србије исплаћују се из централне касе у коју се сливају приходи ове верске заједнице. И они се, највећим делом, издржавају прилозима верних: од новца који добијају за неке мање верске услуге, чланарина и донација.
„За смртне случајеве постоји утврђен ценовник, али вршење осталих верских обреда, попут рођења, надевања имена, венчања, не спада у обавезна давања верника, односно он може да издвоји онолико новца колико хоће и може. Чланарину плаћају сви исламски верници и она износи између 10 и 20 евра годишње”, објашњавају у Исламској заједници Србије.

Јелена Чалија

објављено: 09.12.2011.

Извор: Политика