ИСПОВЕСТ – Монах Димитрије Студенички

ШТА ВРЕДИ ЧОВЕКУ ДА ЗАДОБИЈЕ САВ СВЕТ А ДУШИ СВОЈОЈ НАУДИ

           

  Испричаћу вам како сам ја грешни осетио тај Божији призив, тај зов да оставим све, да кренем путем јачег подвига, путем живота у Христу.

          Ми Новобеограђани смо васпитавани и живели смо потпуно у духу који је од овога света. Ако се Христос и помињао у школи, у породици, помињан је као легендарна личност. Људи који нису знали да објасне разне појаве приписивали су то богу. С друге стране, будући да су били израбљивани од Римљана и других освајача, те да нису имали утеху у времену у коме су живели, измислили су да је тај Христос Бог, да је васкрсао, да ће Он опет доћи и да ће нас тада утешити и да ћемо живети тамо негде, те да према томе то није реалан поглед на живот и свет. Тако сам и ја мислио и тако сам веровао. Тако су ме учили у једном новобеградском блоку који се одликовао екстремним начином живота. Сви примери које сам имао пред собом били су од овога света што значи да им је идеја водиља била: „узми све што ти живот пружа, јер данас си цвет а сутра увела ружа“. И ја сам тако размишљао. Рекао сам себи: „Драгане, ако Бога нема, боље је да проживиш овај век и краће, али га проживи тако, са тим геслом, него да полако приводиш живот крају, да гледаш како се приближава смрт и сваког дана умиреш“. Тако су живели и сви моји другови. За такав живот, екстреман у овом свету, за који смо се потпуно определили, надахњивали су нас и неки веома популарни филмови. Тај новобеоградски блок у коме сам живео познат је и полицији и свима као страшан, као криминално гнездо где се регрутују највећи криминалци и наркодилери који постоје код нас, од којих већина буде убијена или умре као млада.

И кренуо сам, значи тим екстремним криминалним путем потпуно, одвојио сам се од родитеља. Живео сам као у тамници, без икаквог погледа на небо, тражио сам смисао у овоме свету и животу желећи да га исцрпим до краја. Тако сам, заједно са мојим друговима, а били смо читава једна криминална организација, отишао у иностранство, у Берлин, Копенхаген... Тамо смо се бавили криминалним пословима. Трудили смо се да прибавимо што више блага овога света, да приуштимо себи свакојака уживања, да проживимо и искористимо и исцрпимо све до краја. Тако сам се обрео и у Амстердаму, граду који живи максимално за овај свет, који га троши из све снаге.

А Господ који гледа сваку изгубљену овцу, сваку залуталу душу и не оставља је да пропадне него жели да се свак покаје и жив буде, погледао је и на мене грешнога. Највероватније по молитвама моје мајке која је ишла од амбасаде до амбасаде тражећи ме и видела да јој ту од људи нема помоћи. Једнога дана је дошла у цркву, упалила свећу и у молитви се обратила Богу: „Боже, светитељи који сте овде у храму, помозите моме сину јер више нико не може да му помогне“. И на молитве моје мајке погледао ме је Отац наш небески Који не жели да пропадне ни једна душа него да се свак обрати и жив буде. Господ је погледао на мене грешнога пошто ми је претходно допустио да имам све што сам желео. Значи, да имам на овом свету сва блага, да имам толико пара да могу и сеи и друговима све да приуштим, да им кажем: шта хоћете да вам учиним, само реците, све ћу да вам приуштим. Достигли смо да имамо стан у Холандији, у центру Амстердама, да нам се сви покоравају, да будемо као богови, да је цео свет наш. Да проживимо паролу из оног филма: Ево видиш, цео свет је твој!

И управо у том тренутку испуњења свих мојих снова, значи када сам задобио сва та материјална блага, када је цео овај свет био мој, осетио сам једну  велику празнину у мојој души. Ишао сам и гледао тај живот, гледао сам како су ликови које сусрећем наводно срећни, а у ствари сви невероватно, невероватно очајавају и плачу у дубини своје душе, јер немају истинити живот. Све је то лаж и превара и обмана. Било је за мене тако страшно да то уочим. Тако страшно да сам рекао: Боже, ако постојиш, ако Те има, покажи ми прави пут, јави ми се, испуни ме, не треба ми ништа ово. У овоме је лажни смисао. Дај ми живота, поврати ми моју душу јер сам је изгубио. И ето, Бог услиши моју молитву.

Ја сам се чак и физички толико исцрпео таквим начином живота да сам доживео клиничку смрт. Значи, срце није издржало, није могло да прати тај и такав начин живота који је за њега био потпуно ненормалан. Доживео сам инфракт у 21. години живота. Почео сам да се гушим, да губим ваздух и свест. Некако сам се дотетурао до болнице где ми по промислу Божјем није указана прва помоћ. Када сам тражио да ми дају кисеоник, окренули су ми леђа. Јер ја нисам знао добро да се изразим, па сам тражио кисеоник не енглеском језику „кисеонис“ а они су мислили да тражим пољубац од њих, на енгелском „кисс“, па су мислили да сам луд, пијан, и слично. Кажу, ово је један од многих који су тако живели у Амстердаму. Ја сам тада први пут остао сам, остављен од овога света, од медицинских сестара који су ми окренули леђа.

Ја сам тада први пут остао сам са Богом. Нисам знао ни једну молитву и покушавао сам по први пут да се молим јер сам видео да ми је смрт пред очима. Покушао сам да бар умрем поштено, да кажем Оче наш Који си на небесима... и даље нисам знао. Заплакао сам се тада и рекао: Боже, не знам ни једну молитву али, чуј овај мој вапај, погледај на овај бездан у мојој души. Смилуј ми се Господе и услиши ме. Тада сам се потпуно изгубио. Душа је излетела из тела, нисам више имао представу о физичком свету, ушао сам у духовни свет. Господ ми је, за то кратко време показао вечне муке, показао ми да видим где је оно место у вечности које сам ја изабрао својим животом, које ми је припадало. Био сам свестан да сам то заслужио, да је то мој избор. Тако плачући спустио сам се до вечних мука, до царства очајања, где је потпуни мрак, где је како Господ каже: плач и шкргут зуба. Шта то значи? Ту је човек потпуно без наде. Јер, иако се греши та нада као стуб стоји. И она нас подстиче да идемо за Богом и да наставимо свој пут и у највећим искушењима јер постоји та нада. Међутим, тамо у царству очајања, у потпуном мраку је нема (наде), не постоји. Тамо човек доспева тако што се својим животом определио за вечне муке и будући да више нема наде он се избезумљује, почиње да „шкргуће зубима“, да плаче и јеца и мучи себе. То је бескрајно! Није 10 минута колико сам ја био него во вјеки вјеков у паклу, у царству очајања. То царство очајања, то не може да се објасни, нити може да се непријатељу пожели. Могу да пожелим, не знам шта, али то да пожелим, не дај Боже никоме. И у таквом стању, верујем на молитве моје мајке појавила се једна невероватна, неисказана светлост. Господ је погледао на мене грешнога. Ја сам плакао, толико плакао, зато што немам ништа добро да дам Богу, имам само свој грех, своје црнило, сав сам никакав. Молио сам се: Боже, опрости ми, дај ми још једну прилику да Ти покажем дамогу да будем добар, да могу да Те љубим. Јер си ти истинити Бог и немам Бога осим Тебе. И после тих речи покајања следио је глас с неба и ја сам се осетио испуњен том исјтом светлошћу. Као да сам блистао и био сам чудан и самоме себи од лепоте којом ме је Господ даровао. Са таквим стањем сам се обрео у телу.

После сам се вратио кући. Одлазио сам у цркву и убрзо се одлучио за одлазак у манастир. Рекао сам себи: Када си могао да путем безакоња идеш до краја хајде сада, иди и путем добра до краја. Иди за Богом, љуби Га, чезни за Њим. Касније сам отишао на Свету Гору, био сам три ипо године у манастиру Хиландару, и видео да то небо које је горе налази се и у цркви која је доле чак и у нашој души, у нашем срцу. 

Извор: Православни пут , октобар - децембар 2001.године