ЦИЉ СТУДИЈЕ
Од самог зачетка пројекта под именом LHC од стране Европске
организације за нуклеарна истраживања (CERN), постављен је основни циљ
пројекта који се може сажети у следећој реченици: „LHC је саграђен да би
научницима дао одговор на нерешена питања квантне физике“.У даљем објашњењу се наводи која су то конкретна питања на која се очекује одговор, па се између осталог наводи и следеће: „Шта је маса? Од чега је 96% Универзума сачињено? Зашто нема више антиматерије? Каква је била материја у првим секундама живота Универзума? Да ли постоје још неке димензије простора?“ . У потпуности подржавајући природну потребу човека да трага за оним што још није сазнао и за истином о настанку света у коме живи, не можемо а да се не осврнемо на оно што чини полазну тачку његовог истраживања. Наиме, чињеница да су на свом путу за истином научници ЦЕРН-а за почетну тачку узели теорију под називом „Велики прасак“ захтева нашу анализу. Експеримент који је пажљиво планиран дуги низ година требало би да да још један аргумент више у корист теорије о великом праску, која је узета као једина могућа истина о настанку Универзума: „Простор, време, материја... све води порекло из Великог Праска, немерљиво велике експлозије која се десила пре 13,7 билиона година. “
Наш задатак је да се критички осврнемо на ову чињеницу и покушамо да покажемо да је потребно сагледати проблем настанка Универзума из једне шире перспективе, не одбацујући могућност да свет није настао онако како се то наводи у теорији о великом праску. Што се тиче значаја података и сазнања добијених у овом експерименту, сматрамо да су они као такви корисни у смислу бољег разумевања закона који владају у нама познатом свету, али они не могу објаснити нити настанак космоса, нити његово порекло.
„ВЕЛИКИ ПРАСАК“
''Велики прасак'' представља теорију по којој је космос настао из
бесконачно (неограничено) густог језгра, чијом су експанзијом настали
простор и време какве ми данас познајемо. Одговоре на питања о пореклу
језгра и узроку експлозије теорија нам не даје. Њен основ лежи у научној
претпоставци да се васиона непрекидно шири и хлади, која се у највећој
мери заснива на појави под називом „Доплеров ефекат“. Већ у почетку
бисмо могли приметити низ тешкоћа које се јављају приликом оваквог
разумевања „кретања“ васионе. Једна од њих је у томе што већина
галаксија има јасну спиралну структуру, која је у противречности са
законом о очувању момента импулса, јер такве структуре прасак би пре
могао да разори него формира. Можемо претпоставити да тај првобитни
прасак није настао под истим законима које ми данас познајемо, али онда
се са правом поставља питање како су се закони данашњице успоставили. Не
улазећи дубље у остале проблеме који се јављају у разумевању ове
теорије навешћемо само неке од њих. Откривена су тела у космосу чија је
брзина кретања, ако се израчуна уз помоћ Доплеровог ефекта, више пута
већа од брзине светлости. Затим, ако бисмо покушали да уз помоћ Хабловог
закона одредимо масе неких удаљених галаксија, дошли бисмо до разултата
да су оне 50 пута мање масе него што је то неопходно да би се одржала
гравитациона стабилност акумулације . У вези са правилним тумачењем
Доплеровог ефекта и црвеним померањем можемо цитирати Halton C. Arp,
познатог астрофизичара: „Тренутна идеја о великом праску је стандардан
модел већ 60 година. Али, у међувремену, број резултата посматрања која
негирају претпоставку да црвено померање светла удаљених галаксија може
бити објашњено кретањем, се повећава.“ . Ако је свет настао из великог
праска онда би материја требало да је равномерно распоређена у простору,
међутим, свемир се састоји из изузетно неједнаких распореда масе. Ово
наводи на закључак да се можда може пружити једно боље објашњење
настанка Универзума.Многи водећи физичари су противници теорије о великом праску. Тако, на пример, Halton C. Arp каже: „По мом мишљењу резултати посматрања говоре другачијим језиком; она позивају на другачији поглед на Универзум. Сматрам да теорија о великом праску треба да буде замењена, јер то више није валидна теорија.“ Доктор James Trefil, професор физике на Mason University у Вирџинији прихвата модел „великог праска“, али упозорава да се поставља питање зашто свемир уопште постоји: „Не би требало да уопште буде галаксија, а чак и ако има галаксија, оне не би требало да су груписане на начин како јесу. Проблем објашњавања постојања галаксија се показао као најтежи у космологији. Оне свакако не би требало да буду тамо, а опет оне то јесу.“
„ЛХЦ“
Дошло је време када је наука довољно узнапредовала да је постало
могуће начинити прве кораке у покушају доказивања недоказивог. Заправо,
циљ посматрања судара протона је покушај репродукције почетног стања
космоса, неколико тренутака након његовог настанка по теорији ''великог
праска''. Посматрање тог догађаја би, по теоретичарима, требало да
омогући увид у развијање свемира и настанак честица и енергије какве их
данас познајемо и тиме на неки начин потврди исправност теорије.
Међутим, до каквих год закључака да се дође, експеримент неће донети
ништа ново о ''времену'' пре праска, нити о његовим узроцима. Иако са
јаким уверењем да експеримент неће изазвати „крај света“, то не
искључује могућност да ће се нека несрећа догодити.Експеримент ће убрзати трилионе протона до брзине 99,99% брзине светлости. Сваки од зрака ће имати енергију од 7 тераелектронволти, што значи да ће судар одиграти при енергији од 14 TeV. При судару протона створиће се температура 100 000 пута већа од оне која је у средишту Сунца. Другим речима, створиће се услови који никада нису настали ни у једном другом експерименту (истина је да се у природи дешавају такви судари). Које ће честице настати и да ли ће нестати, одговор на то питање нико са сигурношћу не може дати. Ако наставимо да читамо Cern-ову анализу безбедности, видећемо да се у сваком сегменту бар једном позивају на предвиђања ''већине теоретичара''. Тако, у једном делу CERN-ове анализе који се тиче настанка ''вакумских балона'' који би могли у теорији да униште земљу стоји овако: ''Ако LHC може да уради ово, онда могу и судари космичких зрака. Пошто такви вакумски балони нису настали нигде у видљивом универзуму, неће их направити ни LHC''. Да ли то што до сада нису настали, гарантује изван сваке сумње да неће настати сада?
ЗАКЉУЧАК
Чини нам се да постоји довољно аргумената да се ако ништа друго
теорија о великом праску прихвати са одређеном дозом сумње. Са тог
аспекта је немогуће да се експеримент који планира да изведе CERN
посматра из угла доказивања те теорије, тим пре што се сам тренутак
настанка космоса не може поновити у лабораторијским условима. Ово
истраживање у које је уложено много труда сигурно ће донети неке
резултате, али они нам неће казати ништа ново о настанку Универзума.
Одговор на ово питања, као и на питање сврхе настанка света мораћемо да
потражимо на неком другом месту.
Милош Антонијевић
| Документ | Величина |
|---|---|
| Комплетну анализу са критичким апаратом можете преузети овде | 50.5 KB |
Извор:Центру за проучавање и употребу савремених технологија Ариепископије београдско-карловачке
Нема коментара:
Постави коментар