ЧЕТРНАЕСТА ГЛАВА
1. Држите се љубави.
Показавши да је љубав велики дар, у наставку их подстиче да стреме ка њој. Није рекао "тражите љубав", него држите се љубави, захтевајући појачано старање. Она се удаљује од нас, и мораћемо много да трчимо, уколико желимо да је достигнемо.
Старајте се за духовне дарове, а особито да пророкујете.
Да не би помислили да је уздигао љубав с циљем да омаловажи остале дарове, додаје старајте се за духовне дарове, а превасходно за пророштво. Рекао је то, противећи се гордости Коринћана због дара језика.
2. Јер који говори језик, не говори људима него Богу, јер нико не разуме, пошто он духом говори тајне. 3. А који пророкује говори људима за назидање, бодрење и утешење.
Упоређује језике с пророковањем и показује да су они потпуно бескорисни сами по себи, јер не говоре људима него Богу. Другим речима, не говоре оно што је лако разумљиво и схватљиво за људе, него Духом Светим говоре оно што је тајанствено. Као они, који говоре од Духа, они творе велико дело; међутим, како су људима бескорисни, они су ниже од пророштва. И оно је од Духа, али је веома корисно: изграђује колебљиве, саветује и подстиче немарне, теши малодушне. Павле је увек истицао као више оно што је корисније.
4. Који говори језик себе изграђује, а који пророкује Цркву изграђује.
Многи који су говорили језицима нису могли да објасне оно што су сами говорили. Због тога су они били од користи једино самима себи. Онај пак који пророкује, користан је за све слушаоце. Према томе, колико је растојање између користи за једног и користи за Цркву, толико је растојање између језика и пророковања.
5. А хтео бих да сви говорите језике, а особито да пророкујете.
Пошто су међу Коринћанима многи говорили језике, а да не би помислили, како он језике унижава због зависти, каже: Хтео бих да сви говорите језике, а не један или двојица. Међутим, још више бих хтео да пророкујете, јер је то много корисније.
Јер је већи онај који пророкује него онај који говори језике, сем ако и тумачи да се Црква изграђује.
Пророк је, каже, већи, али је већи од онога који само говори језике, а не уме и да протумачи. Ако пак уме и да протумачи, онда је једнак пророку. Објашњавајући оно што језиком нејасно говори, он изграђује Цркву. Тумачење је такође било дар и давало се некима који су говорили језике, а некима не.
6. А сад, браћо, ако дођем к вама говорећи језике, шта ћу вам користити ако вам не будем говорио или у откривењу, или у познању, или у пророштву, или у поуци?
Хоћете ли да знате да су језици без тумачења бескорисни? Нека ја, Павле, ваш учитељ, говорим језике. Ни у том случају неће бити никакве користи за слушаоце, уколико нешто не објасним откривењем, тј. као што обично говоре они који су добили откривење од Бога. И то је такође вид пророштва, кад се у присуству многих откривају помисли свакога.
Или у познању, тј. онако, као што могу да говоре они који имају знање и слушаоцима тумаче тајне Божије.
Или у пророштву, тј. онда кад неко говори о прошлости, садашњости или о будућности. Пророштво је, дакле, опширније него откривење.
Или у поуци, тј. у виду учитељске беседе, када се говори о врлинама или о догмама. И учење бива од користи слушаоцима. Неки су реч откривење разумевали као говорење нечега лако разумљивог, јасног и очигледног, а познање - оно што је речено на такав начин, да се може познати.
7. И бездушне ствари које дају глас, било свирала или гусле, ако не дају разговетне гласове, како ће се разумети шта се свира или гуди?
И зашто, каже, ја говорим да је нејасно бескорисно, а јасно корисно? Ако на бездушним стварима не буде било разговетних Гласова, не може се распознати ни шта свирају, ни да ли се одатле може добити наслада и радост.
8. Јер ако труба да нејасан глас, ко ће се припремити за бој?
Од онога што није неопходно прелази на нужно и каже да и труба испушта складне звукове, тако да једне привлачи у бој а друге одвлачи од њега. Ако буде трубила нејасним и неодређеним звуком, војници се неће припремити, и каква је онда корист од звука?
9. Тако и ви, ако речете језиком неразумљиву реч, како ће се знати шта говорите? Јер ћете говорити у ветар.
Да не би упитали: "Какве то везе има са свиралом и трубом", каже: "Уколико и ви даром језика не будете изговарали разговетне тј. јасне речи, онда ћете говорити узалудно и у ветар, јер вас нико неће разумети". Сва сила је у томе да дар буде од користи, јер зашто би се иначе давао? Зар само због тога, да би од њега имао користи онај који га је добио? Ако жели да буде од користи и другима, требало би да се моли Богу и да кроз чист живот добије и дар тумачења, или пак да се обрати ономе који може да протумачи. Павле и то говори зато што жели да их сједини једне с другима, да не сматрају да су самима себи довољни, него да код себе приме и оне што могу да протумаче, јер ће тада дар бити кориснији.
10. Ма колико да је на свету врста гласова, али ниједан од њих није без значења.
Колико се језика појавило у свету: скитски, индијски, трачки и језици других народа, и сва племена нешто говоре, јер нико од њих није без језика.
11. Ако, дакле, не знам значење гласа, бићу туђин ономе који говори, и онај који говори биће мени туђин.
Ако не будем разумео значење речи, онда ће онај, који говори, мени бити туђин (досл. варварин)[1] тј. онај који неразговетно говори. Таквим ћу се и ја показати њему, али не због слабости беседе, него због нашег неразумевања.
12. Тако и ви, будући да сте ревнитељи духовних дарова, трудите се да изобилујете у онима, који су за изграђивање Цркве.
Неки су после речи тако и ви стављали тачку, и тумачили овако: тако и ви, који неразговетно говорите језицима, слушаоцима изгледате као туђини, а затим поново почињу и читају: ревнитељи духовних дарова...
Међутим, св. Јован Златоусти чита без раздвајања. Како, каже, ревнујете на духовним даровима, и ја то желим и прихватам, као што сам и пре рекао. Ви се пак старајте да се њима обогатите ради изграђивања, тј. ради користи Цркве. Ја не само да вас не спречавам да говорите језицима, него и желим да се обогатите тим даром, али само ако ћете га употребљавати на заједничку корист.
13. Зато, који говори језик, нека се моли Богу да и тумачи.
Указује на начин на који ће тај дар постати користан за многе. Каже: нека се онај који говори језике моли Богу да добије и дар тумачења. Према томе, они су сами криви за то што не добијају дар тумачења, будући да га не траже од Бога.
14. Јер кад се тим језиком молим Богу, мој дух се моли а мој ум је без плода.
У старини су неки, заједно с даром језика, добијали и дар молитве, и изговарали персијске или римске речи, али њихов ум није разумевао оно, што су говорили. Павле зато и каже да се дух мој тј. дар који покреће језик моли, али да ум мој остаје без плода, јер не разуме ништа од онога што се изговара. Погледај како је постепено доказао да је онај који само говори језиком бескористан и за самога себе. Тако ово место тумачи св. Јован. Неки пак разумевају овако: ако ја говорим језиком али не тумачим, дух мој, тј. моја душа сама по себи има користи, а мој ум остаје без плода, јер не доноси корист другима. Они који су овако схватили ту изреку према мом мшпљењу су се уплашили Монтанове заблуде. Он је увео такву јерес, да пророци уопште нису разумевали своје речи. Међутим, будући обузети духом, они су нешто говорили, иако нису разумевали шта говоре. Овде би то пак било неумесно, јер апостол није рекао да пророци не разумеју своје речи, него они са даром језика, и то не сви, него само неки од њих.
15. Шта треба дакле? Молићу се Богу духом, а молићу се и умом; хвалићу Бога духом а хвалићу и умом.
Шта је, каже, корисније? И шта треба тражити од Бога? То да се молимо духом, тј. даром, а такође и умом, тј. мишљу, разабирајући речи молитве. На сличан начин говори и о хвали.
16. Јер ако благосиљаш духом, како ће онај који заузима место обичног верника рећи амин на твоје благодарење, кад не зна шта говориш?
Када, каже, узносиш хвалу, ако будеш благосиљао духом, тј. духовним даром посредством језика, како ће онај који је на месту обичног верника, тј. мирјанин, на твоју молитву рећи амин! Ти си речи у векове векова изговорио нејасно и на њему непознатом језику, који он није разумео, и зато од тога није имао користи.
17. Јер ти добро благодариш, али се други не изграђује.
Да не би помислили како одлучно унижава дар језика, каже: "Ти са своје стране добро благодариш, али како ближњи при том нема користи, и твоје благодарење је бескорисно."
18. Благодарим Богу мојему што говорим језике више од свију вас.
Да не би помислили да он тај дар унижава зато што га он сам нема, каже: Говорим језике више од свију вас.
19. Али у Цркви волим рећи пет речи умом својим, да и друге поучим, неголи хиљаде речи језиком.
Умом својим, тј. разумевајући и схватајући своје речи, и будући у стању да их објасним, како би и други имали користи. Неголи хиљаде речи језиком тј. кад не могу да их протумачим, јер се и у том случају корист ограничава на мене самог. Пет речи изговара сваки учитељ, који прилаже доличан лек за свако од наших пет чула.
20. Браћо, не будите деца умом, него злоћом детињите, а умом будите савршени.
Показавши какво место заузима дар језика, на крају употребљава оштру реч и прекорева их због тога што мудрују као деца. Уистину, деци је својствено да се диве малим стварима јер оне могу да запрепасте, као што то могу и језици, а да при том запоставе оне велике, јер оне не показују ништа ново, као и пророштва. Овде их, дакле, убеђује да се не преузносе, па чак и да не знају шта је злоба, као што то ни деца не знају, али да зато умом буду савршени, тј. да расуђују који су дарови узвишенији и кориснији.
Злоћом детињаст је онај који никоме не чини зло него свима доноси корист, и не само да избегава зло, него достиже и врлину, и самога себе успева да сачува од привремених ствари. Та поука је слична следећој: Будите мудри као змије и безазлени као голубови (Мт. 10; 16).
21. У закону је написано: туђим језицима и туђим уснама говорићу народу овоме, и ни тако ме неће послушати, говори Господ.
Опет пореди пророштво с језицима и показује његово превасходство, а у чему се оно састоји види се из онога што следи. Законом обично назива цео Стари Завет. Зато и овде, о речима које су написане на крају Исаијине књиге, каже да су написане у Закону. Речима ни тако ме неће послушати показује да је чудо могло да их запрепасти али да, ако се нису убедили, онда је то њихова кривица. Бог свагда дела Своје и пројављује Своју промисао, иако зна да се људи неће покорити.
22. Тако су језици не знак верујућим него неверујућим.
Знакови задивљују, али не поучавају и не доносе корист, а често могу и да нашкоде, као језик без тумачења, због чега даље (ст. 23) и каже: неће ли рећи да лудујете? Знакови су при том и дати за неверујуће: верујућима они нису потребни, јер они већ верују.
А пророштво не неверујућим, него верујућим.
Пророштво је, каже, корисно за верујуће, јер их оно поучава. Међутим, зар пророштво не служи и за верне? Како онда каже "ако сви пророкују и уђе неко од неверујућих" (ст. 24)? Следи да је пророштво и за неверујуће. На то се може одговорити: апостол није рекао да је пророштво бескорисно за неверујуће, него да оно не служи као бескорисно знамење, какви су језици. Укратко речено, језици служе као знакови за неверујуће, тј. служе само да би их запрепастили, док је пророштво корисно и верујућим и неверујућим, разобличује их, иако се за њих не назива знаком.
23. Ако се, дакле, скупи сва црква на једно место, па сви узговоре језике, а уђу неупућени или неверујући, неће ли рећи да лудујете!
Прикривено објашњава да дар језика без дара тумачења може да буде и повод за штету. Говори то с циљем да смири њихову гордост. Они су мислили да их дар језика чини предметом дивљења. Павле им, напротив, доказује да их он срамоти, јер даје повод да их сматрају безумнима. Да ти не би помислио да од самог дара зависи да ли ће се они који га имају прекрити срамотом, каже: неразумни говоре да лудујете. Неупућени, каже, или неверујући, какви су били они који су о апостолима говорили да су се напили слатког вина (в. Дела ап. 2; 13). Разборити пак имају користи и од дара језика, као, на пример, они што су били уз апостоле и дивили се што ови говоре о великим делима Божијим (Дела ап. 2; 19).
24. А ако сви пророкују, и уђе какав неверујући или неупућени, бива прекорен од свију и суђен од свију. 25. И тако тајне срца његова бивају откривене, и тада ће пасти ничице и поклонити се Богу, објављујући да је заиста Бог са нама.
Видиш ли како је пророштво корисно? Оно открива тајне срца и приморава неверујућег да призна Бога, да падне ничице и да каже: заиста је с нама Бог. Бог је нешто слично сатворио и са Навуходоносором. Кад му је Данило открио значење сна, он је рекао: Уистину ваш Бог јесте Бог, Који открива тајне (Дан. 2. 47). Познај одатле и значење онога што је претходно речено откривењем (ст. 6). И откривење је један вид пророштва. Запази и то да Дух јесте Бог, јер каже: Уистину је с вама Бог. У пророцима, несумњиво, дејствује Дух, јер је претходно рекао (12; 10-11) да се пророштва дају Духом.
26. Шта дакле, браћо? Кад се сабирате, сваки од вас има псалам, има поуку, има језик, има откривење, има тумачење; све нека буде за изграђивање.
У старини су и псалми састављани према дару, а као дар је давано и учитељство. Откривењем се назива пророштво, које роду даје име врсте. Помиње и дар језика, да не би тај дар сматрали сасвим презреним и мислили да чак и не спада у ред дарова. Нека, каже, све то буде за изграђивање, јер је особито својство хришћанина да изграђује и да доноси корист. Како може да изграђује и да доноси корист онај који има само дар језика? Овако: ако се удружи с оним, који има дар тумачења, и ако у савезу буду пројављивали своје дарове.
27. Ако неко говори језике, онда нека их по двојица, или највише тројица, и то редом, а један нека тумачи.
Не забрањујем да се говори на језицима, али да то не буде без тумачења. И нека њих неколико говори на језицима, да не би дошло до пометње и нереда.
И то редом, тј. узастопно. У сваком случају, мора да постоји тумач.
28. Ако ли не буде тумача, нека ћути у Цркви, а нека говори самоме себи и Богу.
Ако не буде тумача, нека ћути у цркви, да не би изгледало да је странац који изговара оно што је многима непојмљиво и неразумљиво. Ако је толико славољубив, па неће да ћути, нека говори себи и Богу, тј. без гласа и тајно, у себи, тако да његове речи може да чује само Бог, а не људи. Погледај како се чинило да допушта, иако заправо забрањује.
29. И пророци два три нека говоре а остали нека расуђују.
Међу пророцима су се прикривали и чаробњаци. Због тога и каже остали нека расуђују, да се потајно не би прикрио и неки чаробњак. Као што је већ речено, постојао је и дар разликовања духова (12; 10), за распознавање правих и лажних пророка. Заповеда да пророкује двоје или троје, да би се очувала доличност и да се у мноштву не би сакрио и чаробњак (лажни пророк).
30. Ако ли се открије другоме који седи, први нека ућути. 31. Јер можете пророковати сви, један по један, да сви уче и сви да се теше.
Овде их поучава доличности и смиреноумљу. Када, каже, Дух побуди другог, ти, први, ућути. Међутим, ако би Духу било угодно да и ти говориш, можете пророковати сви, један по један. Не жалости се, јер можеш да пророкујеш и ти, и други, појединачно и узастопно. Тај дар није ограничен на једнога, него се даје свима, да би се васцела Црква поучавала и добијала подстицај за врлину.
32. И духови пророчки покоравају се пророцима.
То је за утеху ономе којем је заповеђено да ћути. Те речи имају следеће значење: не приговарај, не противи се. Сам дух, тј. дар који се налази у теби, и дејствовање духа који се налази у теби, повинује се дару другог, подстакнутог да пророкује. И ако се дух повинује, онда утолико пре ти, који си добио духа, не треба да приговараш. Неки су разумевали овако: незнабожачки предсказивачи, кад би их једном обузео демон, нису могли да ућуте чак и кад би то хтели. Код наших светих пророка није тако: од њихове воље зависи хоће ли ћутати или говорити. То и значе речи: духови пророчки, тј. дарови, послушни пророцима. Да онај који има тај дар не би рекао: "Како ја могу да ћутим по твојој заповести, када говорим по подстицају духа", каже да се овај дух који те подстиче теби и повинује, и у твојој је власти хоћеш ли да ћутиш. Према томе, не позивај се узалудно на духа.
33. Јер Бог није Бог нереда него мира. 34. Као по свима црквама светих.
Показује да је Богу тако угодно, да први ућути, јер Бог није Бог пометње и нереда (а неред ће настати уколико нико не ћути него сви пророкују), него Бог мира. Овај мир се одржава у свим црквама светих, тј. верујућих. Постоје цркве јелинске и грчке. Постидите се и ви, уколико се понашате другачије, него као што се понашају у црквама.
Жене ваше у црквама да ћуте; јер њима није допуштено да говоре, него да се покоравају, као што и закон говори.
Указавши на добар поредак у свему што се тицало дара пророковања и језика, односно да само неки пророкују, како одатле не би проистекла пометња и неред, сада забрањује неред који потиче од жена и каже да су оне дужне да ћуте у цркви. Затим говори о нечему већем, односно да њима приличи да буду потчињене. Потчињеност, заправо, означава ћутање услед страха као што је то случај код робиња. Законом назива Књигу Постања, у којој је написано: Воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега, и он ће ти бити господар (3; 16). Ако је жени одређено да буде потчињена мужу, онда утолико пре мора бити потчињена духовним учитељима у цркви.
35. Ако ли хоће што да науче, нека код куће питају своје мужеве.
Да неко не би рекао: "Ако буду ћутале, како ће се научити ономе што не знају?", одговара да су оне дужне да уче код куће, код својих мужева. То их чини скромнима, а мужеве пажљивијима, јер су дужни да оно што слушају у цркви, тачно пренесу својим женама, по њиховим питањима. Запази да женама није дозвољено да у цркви говоре чак ни о неопходним и душекорисним стварима.
Јер је неприлично жени да говори у цркви.
Можда су се одликовале духовним беседама у цркви, а он, напротив, каже да је то за њих срамотно и неславно.
36. Еда ли од вас реч Божија изиђе? Или само до вас дође?
Реч је упућена некоме ко би му могао приговорити. Ви се дакле противите и не сматрате да је добро ако жена ћути у цркви? Да ли је то зато што сте ви учитељи и што је проповед од вас прешла и на друге? Ви сте верујући, али нисте први и нисте једини. Зато сте дужни да радо прихватите оно што је угодно васељени.
37. Ако ко сматра да је пророк или духован, нека разуме шта вам пишем јер су ово Господње заповести.
На крају је изнео оно што је најснажније, односно да тако кроз мене заповеда Бог. То ће, несумњиво признати онај који се међу вама сматра пророком или који има неки други духовни дар, на пример дар знања.
38. Ако ли ко неће да зна, нека не зна.
Ја сам рекао, а ко хоће тај ће и поверовати. Такав тон показује човека који се не труди да испуни своју жељу, него има у виду општу корист. Павле обично поступа тако онда када није нужно да се противуречи. Каква је потреба Павлу да се супротставља и да убеђује да су његове речи заповести Божије, када говори својим ученицима и кад је већ рекао да ће онај који је духован признати њихову божанственост? Очигледно да ће сви пожурити да их назову божанственима да би се показали духовнима.
39. Тако, браћо моја, ревнујте да пророкујете, и језике говорити не забрањујте.
Говорио је о даровима, па је унео и слово о женама, и сада опет говори о даровима. Дару пророковања даје прво место, рекавши ревнујте, док дару језика даје друго место. Није рекао "дозволите", него не забрањујте. Тако обично говоримо о предметима који нису неопходни: нити их допуштамо, нити их забрањујемо.
40. А све нека бива благообразно и уредно.
Као да у једном тренутку све исправља, и оно што се тицало говорења језика, и оно што се тицало жена које су говориле у цркви, и уопште све што је код њих било у нереду. Благообразно и уредно ће бити онда када они што говоре језике буду говорили с тумачима, а не као да лудују, кад пророци буду уступали првенство један другоме и кад жене буду ћутале.
--------------------------------------------------------------------
НАПОМЕНА:
1. Код старих Грка, израз "варварин" се превасходно односио на језик, тако да су они као варваре или "варварофоне" именовали све оне који нису говорили грчким језиком (прим.прев.)
ПЕТНАЕСТА ГЛАВА
1. Али вам напомињем, браћо, еванђеље, које вам проповедах.
Прелази на учење о васкрсењу, које чини темељ наше вере. Ако нема васкрсења, онда ни Христос није васкрсао. Ако није васкрсао, није се ни оваплотио и на тај начин ће сва наша вера ишчезнути. Пошто су таква колебања постојала код Коринћана (јер су спољашњи мудраци били спремни да прихвате све, осим васкрсења), Павле се борио за учење о васкрсењу. Он веома мудро напомиње о томе, да су они то већ прихватили вером. Не говорим вам, каже, ништа чудно, него вам дајем на знање и напомињем да вам је то већ било пренето, али се заборавило. Назвавши их браћом, делимично их је смирио, а делимично подсетио на оно због чега смо постали браћа, односно због Христовог јављања у телу, у које су могли да престану да верују, и због крштења, које служи као образ погребења и васкрсења Господњег.
Које и примисте.
Није рекао "које сте слушали" него које сте примили, јер га нису примили само по слову, него и по делима и чудима. Рекао је то да би их убедио да га одрже као давно примљено.
У коме и стојите, 2. Кроз које се и спасавате...
Иако су се колебали, каже да стоје у њему. Он се намерно представља као неупућен, и предупређује их да не би могли да порекну, чак и ако би то силно пожелели. Каква је корист од тога што стојите у њему? Та што се спасавате.
Ако држише онако, како приповедах...
Као да им каже: "Ништа вам не предајем о томе шта је васкрсење, јер у ту истину нисте ни посумњали. Међутим, можда би требало да знате на који ће се начин десити васкрсење, о којем сам вам благовестио? О томе како ће бити васкрсење ја вам сада и говорим".
Осим ако узалуд не поверовасте.
Да их речима у коме стојите не би учинио немарнима, каже "ако држите", осим ако нисте узалудно поверовали, тј. ако се хришћанима не називате узалудно, јер се суштина хришћанства садржи у учењу о васкрсењу.
3. Јер вам најпре предах што и примих...
Како је учење о васкрсењу веома важно, предао сам га онакво какво сам и примио. Оно је темељ целокупне вере, а ја сам га примио од Христа. Према томе, како га се ја придржавам, и ви сте дужни да га се придржавате. И ако сте га примили на почетку, нисте у праву што сте сада посумњали, макар и привремено.
Да Христос умре за наше грехе, по Писму.
Те речи, очигледно, припадају Самом Христу, Који је говорио кроз Павла. Пошто ће манихејци касније говорити да Павле смрћу назива грехе а васкрсењем ослобађање од њих, Њему је било угодно да их овим речима унапред разобличи. Христос је, дакле, умро. Каквом смрћу? Несумњиво, телесном, а не греховном, јер Он није починио грех. Ако се они не стиде да кажу да је и Он умро греховном смрћу, како је онда речено да је умро за наше грехе? Ако је и Он био грешник, како је умро за наше грехе? Сасвим јасно их побија и овом примедбом - по Писму, јер Писмо свагда приписује Христу телесну смрт. Тако се каже: Прободоше руке Моје и ноге Моје (Пс. 21; 17) и: Погледаше на Онога, кога су проболи (Зах. 12; 10) и: Он би рањен за Грехе наше, за преступе народа мога Он иде на смрт (Иса. 53; 5,8).
4. И да би погребен.
Дакле, Он је имао тело, јер тело се сахрањује. Речи по Писму није додао или зато што је гроб свима био познат, или зато што се речи по Писму односе на све уопште.
И да је устао у трећи дан по Писму.
Где се у Писму каже да је Он васкрсао у трећи дан? У праобразу Јоне, али и у многим другим праобразима. Такође и у Исаијиним речима: Господ хоће да Га очисти од рана, да Му покаже светлост, као и у Давидовим речима: Нећеш оставити душу моју у аду (15; 10).
5. И да се јавио Кифи.[/b
Као првог наводи сведока, који је најверодостојнији од свих. Иако Еванђеље каже да се Господ најпре јавио Марији (Мк. 16; 9), од мушкараца се првом јавио Петру као најбољем од ученика. Требало је да онај који Га је првог исповедио као Христа, први види и васкрсење. Јавио му се првом и због његовог одрицања, да би му показао да није одбачен.
[b]
Затим Дванаесторици.
Након Вазнесења Господњег, Матеј је прибројан уместо Јуде. Како онда да Павле каже дванаесторици? Одговарамо: вероватно да се Он Матеју јавио после Вазнесења, као што се јавио и Павлу, призваном после Вазнесења. Неки кажу да је овде грешка писца. Или је пак Господ унапред знао и провидео да ће Матеј бити прибројан Једанаесторици, па се јавио и њему, да он ни у том погледу не би био нижи од осталих апостола. Нешто слично изражава и Јован, када каже Тома, један од Дванаесторице (Јн. 20; 24). Скоро ће свако рећи да је Он према предзнању прибројао Матеја осталим апостолима, уместо Јуде и након његове издаје и самоубиства.
6. Потом се јавио одједном више од пет стотина браће.
После доказа из Писма, наводи као сведоке апостоле и остале верујуће људе. Реч више (преко, изнад) неки објашњавају као "одозго", са небеса, тј. да се Он са висине и изнад глава људи јавио зато да би их уверио у истину Вазнесења. Неки су пак преводили као "више од" пет стотина браће, итд.
Од којих су већина и сада живи а неки се упокојише.
Ја, каже, имам живих сведока. Изреком упокојише се припрема почетак васкрсења, јер ко спава, он и устаје.
7. Потом се јавио Јакову.
Брату Господњем, којега је Он поставио за првог епископа у Јерусалиму.
Затим свима апостолима.
Јер је било и других апостола, као што су Седамдесеторица ученика.
8. А после свију, као каквом недоношчету, јавио се и мени.
То је слово смиреноумља. Разборито је употребио смиреноумље, да му, када се узвишено изрази о себи ја се потрудих више од осталих, не би отказали поверење као хвалисавцу. Недоношче је дете које жена побацује. Како себе назива недостојним апостолског знања и одбаченим човеком (ст. 9), назвао се и недоношчетом, као незрелим у односу на апостолско достојанство. Неки су под тим називом подразумевали позно рођење, јер је Павле последњи од апостола. Павла, међутим, не унижава то што је последњи видео Господа. Ни Јаков није нижи од осталих пет стотина, због тога што је Господа видео после њих.
9. Јер сам најмањи од апостола, који нисам достојан назвати се апостолом, зашо што гоних Цркву Божију.
Сам о себи износи суд: ја сам, каже, мањи не само од Дванаесторице, него и од свих осталих. Погледај, овде напомиње оне грехове, од којих се избавио кроз крштење, да би показао какву је благодат добио од Бога. Због чега он, као сведок Христовог васкрсења, јер се Он јавио и њему, набраја своје недостатке? Зато да би заслужио веће поверење. Онај који из суште праведности изнесе сопствене недостатке неће узалудно говорити у корист другога.
10. Но благодаћу Божијом јесам што јесам.
Недостатке приписује самоме себи, а савршенства благодати Божијој.
И благодат Његова која је у мени не оста празна, него се потрудих више од свију њих.
И то је рекао са смирењем, јер није рекао: "Постао сам достојан благодати", него: Благодат Божија, која је у мени, не оста празна. Како? Зато што сам се потрудио више од осталих апостола. Није рекао: "Излагао сам се опасностима", него је своју похвалу ограничио на скромно име труда. Говори то за самог себе зато да би се показао достојан вере, јер је учитељ дужан да буде достојан вере.
Али не ја, него благодат Божија која је самном.
И то што сам се потрудио није моје савршенство, него дело благодати Божије.
11. Било дакле ја, било они, тако проповедамо и тако поверовасте.
Да ли сам се више потрудио ја или они, али у проповеди смо, каже, сви сагласни. И није рекао:" Ако мени не верујете, верујте њима", јер би унизио самога себе и показао се као сведок истине који не стоји у вери. Напротив, каже да је и он сам по себи довољан сведок, и да су и они, сами по себи, довољни. Речју проповедамо такође потврђује истинитост својих речи.
12. А ако се Христос проповеда да је устао из мртвих, како неки међу вама говоре да нема васкрсења мртвих?
Прекрасно расуђује. На почетку је доказао да је Христос васкрсао и да тако проповедају и он и остали апостоли. Након тога, Његовим васкрсењем потврђује опште васкрсење, јер за главом следе и остали делови тела. Својом оптужбом не обухвата све, да их не би учинио бестиднима, него каже: Неки међу вама говоре.
13. А ако нема васкрсења мртвих, то ни Христос није устао.
Да не би рекли како, мада је Христос устао, нема општег васкрсења, потврђује ово друго и каже: "Ако нема васкрсења, онда ни Христос није васкрсао, јер једно потврђује друго. Зашто је Он иначе васкрсао, ако не зато, да буде наша првина (првенац)?"
14. А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша па празна и вера ваша.
Ако Он, умревши, није могао да васкрсне, онда ни грех није искорењен, нити је смрт укинута. Најзад, ми смо вам проповедали испразно, и ви сте испразном поверовали.
15. А показујемо се и лажни сведоци Божији што сведочисмо против Бога да васкрсе Христа, Којега не васкрсе, ако, дакле, мртви не устају.
Показујемо се, каже, као неправедни, јер смо лажно сведочили против Бога, говорећи да је васкрсао Онога, Којега није васкрсао. То је оно што следи уколико мртви не васкрсавају. Ако је таква последица бесмислена (досл. неумесна), бесмислено је (неумесно) и не веровати да мртви васкрсавају.
16. Јер ако мртви не устају, то ни Христос није устао. 17. А ако Христос није устао, узалуд вера ваша; још сте у гресима својим.
Опет брани исту тврдњу. Он је васкрсао ради тога, да би сатворио (савршио, устројио) свеопште васкрсење. Ако нема васкрсења, онда ни Он није васкрсао. Ако се то допусти, онда је ваша вера узалудна, што је бесмислено. Још сте у гресима својим. Ако Он није васкрсао, онда није ни умро, ако није умро, ни грех није искоренио, јер је Његова смрт - за истребљење греха, пошто је речено: Гле, Јагње Божије, које на Себе узе Грехе света (Јн. 1; 29). Несумњиво да Га је Јагњетом назвао због заклања. Ако грех није уништен, и ви, наравно, остајете у њему. Како сте онда поверовали да сте избављени од њега?
18. Онда и они који уснуше у Христу пропадоше.
Онда су и они који су за Христа умрли и који су за Њега сведочили пропали, јер нема васкрсења. Уопштено, ако не буде васкрсења, сви који су умрли у вери Христовој, у тескобном и жалосном животу, пропали су, јер су се лишили световних наслада а након тога неће добити никакво благо.
19. И ако се само у овоме животу надамо у Христа, јаднији смо од свију људи.
Ако је, каже, све наше ограничено на овај живот, и ако ми који се уздамо, који се надамо у Христа, постојимо само у њему и ако тамо нема другог живота, онда смо несрећнији од свих, јер нити смо се наслађивали овдашњим добрима, нити ћемо, као што је речено, добити она будућа, пошто, како неки кажу, нећемо васкрснути. Неко ће можда рећи: наслађиваће се само душа. Зашто? Није се трудила само она, него и тело. Где је онда правда ако тело, које је поднело највеће тешкоће, не добије никакво благо и ако буде овенчана само душа?
20. Но заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац, оних који су умрли.
Показавши колико се бесмислица рађа због неверовања у васкрсење, понавља своје речи и као да каже: ево шта следи уколико нема свеопштег васкрсења и ако Христос није васкрсао. Међутим, Христос је васкрсао. Због тога ће и бити свеопштег васкрсења, и те бесмислице се неће догодити. Непрестано понавља из мртвих, да би затворио уста манихејцима. Ако је Он првенац из мртвих, онда, несумњиво, и они морају да васкрсну. Првенац, наиме, има и оне који за њим следе, на пример, кад неко нешто учини и у томе буде први, а остали то наставе.
21. Јер пошто је кроз човека смрт, кроз човека је и васкрсење мртвих. 22. Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживети.
Додаје разлог, којим се потврђује оно што је речено. Било је, каже, неопходно да сама побеђена природа победи и да сам срушени победи. Ко што у Адаму, тј. у Адамовом паду сви умиру, тако ће и у Христу сви оживети. Будући да је Христос био безгрешан и да није био крив смрти, Он је, мада је својевољно умро, васкрсао, јер пропадљивост није могла да задржи Њега, Животоначалника (в. Дела ап. 2; 24). Све је то упућено против манихејаца.
23. Но сваки у своме реду...
Да не би, када чујеш да ће сви васкрснути, помислио да ће се и грешници спасти, додаје: "Што се тиче васкрсења, сви ће оживети, али ће сваки бити у свом реду, тј. у ономе, чега је био достојан".
Првенац Христос, потом, о Његову доласку, они који су Христови. 24. Онда крај.
Христос је постао Првенац и путем васкрсења. После њега ће, пре осталих, васкрснути они који Му припадају, тј. верујући и Њему угодни, кад Он буде сишао с небеса (јер то значе речи: о Његову доласку). Праведно је да праведници имају неку предност и приликом самог васкрсења. Пошто ће они бити узнесени на облацима у сретење Господу (1. Сол. 4; 17), они ће пре васкрснути. Грешници ће, међутим, као осуђени, доле чекати Судију. Затим је крај свега и самог васкрсења, јер ће васкрснути сви уопште. Сада је васкрсао само Христос, док су дела људска остала као и раније. Тада, међутим, неће бити тако, него ће свему бити крај.
Кад преда Царство Богу и Оцу...
Писмо зна за два царства: једно, према усвојењу, а друго према стварању. Према стварању, Он царује над свима, над Јелинима, Јудејцима па чак и над самим демонима и над онима који то не желе. Према усвојењу, Он царује над верујућима и светима, који се добровољно потчињавају. О том Царству је речено: Тражи од Мене и даћу Ти народе у наследство Твоје (Пс. 2; 7) Даде Ми се свака власт (Мт. 28; 18). Њега ће и предати Оцу, тј. устројити и окончати. Замислимо да је неки цар поверио сину да ратује с народима који су се одвојили од њега. Кад син заврши рат и покори те народе, може се рећи да је он рат предао оцу, тј. показао му да је дело, које му је поверио, окончано. Павле, дакле, каже да ће свему бити крај када Син све покори. Христос ће се тада потпуно зацарити над нама, кад више не будемо подељени између Бога и кнеза овога света. Он ће преотети царство које је приграбио тиранин и тако ослобођено предати га Оцу.
Кад укине свако поглаварство и сваку власт и силу.
Тј. кад победи и укроти лукаве силе. Оне сада дејствују веома снажно, а тада ће престати да дејствују.
25. Јер Он треба да царује док не положи све непријатеље под ноге своје. 26. Последњи непријатељ укинуће се - смрт.
Пошто је рекао да ће укинути противничке силе, неко би могао да посумња и каже: "Можда ће Он ослабити и неће моћи све то да учини", додаје да Он неће ослабити, него да ће царевати, тј. бити као Цар и Силни док не покори све непријатеље, као и последњег од њих - смрт. Онај који је покорио ђавола очигледно је покорио и његово дело, тј. смрт. Одакле ће се видети да је она покорена, ако не буде предала тела која је приграбила? Она ће, наиме, бити побеђена управо онда, кад јој плен буде одузет.
Када, дакле чујеш да ће Он укинути свако поглаварство и сваку власт, не страхуј да ће Он ослабити и да неће моћи то да учини. Он ће учинити све, царујући и управљајући ратом, док све не покори. Видиш ли да реч док није постављена због уништавања онога што је после тога, него из разлога из којег је речено? Царство Његово траје и не слаби, док Он све не устроји, а утолико пре ће постојати кад Он све устроји, јер Његовом царству неће бити краја (в. Лк. 1;33). Свети Григорије Богослов каже да се овде царством назива то што нас Он потчињава и ставља под Своју власт. Због тога ће се онда кад се ми покоримо Њему, такво Његово царство, тј. брига и делање на томе да Му будемо потчињени, окончати. И као што се градитељ брине о здању само дотле док не постави кров, а затим прекида дело изградње, тако и Син царује, тј. у нама устројава Своје царство дотле, док ми не постанемо Његови поданици.
27. Јер све покори под ноге Његове. А када каже да Му је све покорено, очигледно, осим Онога Који му покори све.
Пошто је за Сина рекао да ће срушити непријатеље, уплашио се да би Сина могли да сматрају за неко друго, нерођено начело. Због тога све приписује Оцу, говорећи да је Он Сину покорио непријатеље. С обзиром на то да је писао Јелинима, код којих се причало да се Зевс побунио против оца Хроноса, каже да је Сину све покорено осим Оца, јер је управо Он покорио Сину све остало.
28. А кад Му се све покори, онда ће се и Сам Син покорити Ономе Који Му све покори.
Да неко не би рекао да, иако се Отац није покорио Сину, Сина ништа није спречавало да буде силнији од Њега, потпуно руши такву претпоставку и каже да ће се и Син покорити Оцу, показујући потпуно јединомислије са Оцем. Стога знај да је Отац узрок и извор ове силе за Сина и да Син није никаква друга сила, противна Оцу. Нека те не чуди што је употребио израз који више указује на смирење: када жели да нешто у потпуности искорени, Павле користи снажне изразе. На пример, када жели да докаже да верујућа жена, живећи с неверујућим мужем, не трпи никакву штету, он каже да се муж освећује (1. Кор. 7; 14). Он не каже да муж који остаје неверујући постаје свет, него појачаним изразом показује да верујућа жена не трпи никакву штету. Тако и овде, поменувши покоравање, у корену уништава лукаву помисао која би се код некога могла појавити, тј. помисао о томе да је Син, можда, јачи од Оца, ако може да саврши толико дела.
Свети Григорије Богослов каже да Син, присвојивши за Себе све наше, и нашу потчињеност (покорност) сматра Својом. Ми се сада противимо Богу: неверујући тако што Га не признају, а верујући тако што многи служе страстима, због чега Му нисмо покорени. Међутим, кад ови први једном признају Онога Којег сад одбацују а други, тј. ми, одустанемо од страсти у овом животу, тада се, несумњиво, може рећи да се и Син покорио. Прихвативши човечију природу, Он је све наше учинио и Својим (осим греха).
Да буде Бог све у свему.
Односно, да све зависи од Оца и да нико не мисли да постоје два беспочетна и раздвојена начела. Кад непријатељи буду под ногама Сина, а Син се не противи Оцу него се, као што и приличи Сину, Оцу покорава, тада ће, наравно, Бог Отац бити све у свему. Неки кажу да се тиме, тј. покорношћу свега, означава прекидање зла. Наиме, кад не буде греха, очигледно је да ће Бог бити све у свему. Тада они, који у себи немају ништа божанствено, или га имају врло мало, неће моћи да се препусте ниским побудама и страстима, него ћемо сви бити богоподобни и сви ћемо у себи имати Бога и само Њега. Бог ће за нас бити све: и храна, и пиће, и одећа, и мисао, и кретање.
29. Иначе, шта ће чинити они који се крштавају за мртве, ако мртви уопште не васкрсавају? Зашто се и крштавају за мртве?
Кад се јеретицима маркионитима догоди да неко умре без крштења, они онда некога од живих сакрију испод мртвачког одра, прилазе одру и питају умрлога жели ли да се крсти. Онај што се сакрио испод одра одговара оданде да жели и на тај начин њега крштавају уместо умрлога. Када их пак оптуже због тога, онда они у своју одбрану кажу да је апостол тако рекао и наводе, безумници, ову изреку. То, међутим, није тако. Него како?
Онај, који жели да се крсти, изговара Символ вере, а у њему су и следеће речи: Верујем у васкрсење мртвих. Он, дакле, каже: шта да раде они који су поверовали будућем васкрсењу мртвих тела и који су се у тој нади крстили, кад су се обманули? Зашто се, најзад, људи и крсте због васкрсења, тј. у очекивању васкрсења, ако мртви не васкрсавају?
30. Зашто се и ми излажемо опасности сваки час?
Ако као доказ не прихватате оно исповедање речима, које изговарају крштени, имате сведочанство делима. Сви ми, апостоли, стално смо изложени опасностима. Кад не би било васкрсења, зашто бисмо трпели невоље? Ако се некад неко одлучи на невоље због славољубља, он то учини само једном. Међутим, свакодневно трпљење невоља, какво трпимо ми, служи као највећи доказ наше уверености у васкрсење.
31. Сваки дан умирем, тако ми, браћо, ваше похвале, коју имам у Христу Исусу, Господу нашем.
У речима излажемо се опасности указао је на невоље, а овде наводи и нешто више, тј. свакодневно умирање. Како он то умире сваки дан? Својом одлучношћу и спремношћу на то и подношењем невоља које су за собом повлачиле смрт. Тако ми, браћо, ваше похвале (досл. сведочим о томе вашом похвалом...), тј. сведочим вашим успехом, којим се хвалим, јер је успех ученика похвала за учитеља. Затим то приписује Христу и каже: Коју имам у Христу Исусу, Господу нашем, јер је то Његово а не моје дело. Ово им је веома мудро напоменуо: као што се хвалим вашим успехом, тако ћу се и постидети ако до краја будете сумњали и ако не поверујете у васкрсење.
32. Јер ако се по човеку борих са зверовима у Ефесу, каква ми је корист?
Колико је то могуће, каже, борио сам се са зверима. Међутим, каква је корист од тога што ме је Бог избавио од искушења, ако нема васкрсења? Борбом са зверима назива борбу с Јудејцима и са златарем Димитријем (в. Дела ап. 19). По чему су се они разликовали од звери?
Ако мртви не устају - да једемо и пијемо, јер сутра ћемо умрети!
Ако мртви не васкрсавају и ако тамо не буде блаженства, онда ћемо се наслађивати овоземаљским добрима и садашњим животом, јешћемо и пићемо, јер само од тога има користи. Навео је овде речи пророка Исаије (22; 13), подсмевајући се неразумности оних који не признају васкрсење.
33. Не варајте се: зли разговори кваре добре обичаје.
Почиње да их саветује, али их прикривено оптужује због безумља и лакомислености, што изражавају речи не варајте се. Добрим обичајима назива обичаје, који се лако могу искривити обманама. Истовремено показује да их други привлаче таквим расуђивањима.
34. Отрезните се као што треба, и не грешите. Јер неки не познају Бога, на срамоту вам кажем.
Каже им као да су пијани: Отрезните се као што треба, тј. ради своје користи, јер и трезни могу да буду неправедни, на пример у творењу зла. Не грешите, каже. Ви због тога и не верујете у васкрсење. Они који су свесни да су рђави не признају васкрсење због страха од казне. Они који не верују у васкрсење не познају Бога, јер не познају свемогућство Божије. Није рекао "ви не познајете", него не познају, да би олакшао оптужбу. На срамоту вам кажем. Пошто их је довољно дуго разобличавао, сада их теши: "Нисам то рекао због непријатељства или због прекора, него да бих вас постидео и да бих вас, кад се постидите и почнете да расуђујете како доликује, довео до поправљања".
35. Али рећи ће неко: Како ће устати мртви? И у каквом ће телу доћи?
Сумњало се у две ствари: прва је био начин васкрсења, тј. како ће васкрснути тела која су се распала, а друга у каквом ће телу васкрснути, у овом или у неком другом. Примером зрна разрешава обе недоумице.
36. Безумниче, оно што ти сејеш.
Решење преузима од онога што је очигледно и што се свакодневно савршава. Због тога их и назива неразумнима, јер не познају тако очигледно дело. Оно што ти сејеш ти, пропадљиви - како то да сумњаш у Бога? - неће оживети, каже, ако не умре. Употребио је речи које се не примењују на семена, него на тела. Није рекао: "Неће понићи ако не иструли", него: Неће оживети ако не умре. Погледај како је свом слову дао сасвим противан ток: њима је било несхватљиво да ћемо после смрти васкрснути, а он каже да ћемо васкрснути управо зато што ћемо умрети. Другачије не бисмо ни могли да будемо оживотворени, ако не би било смрти.
37. И што сејеш, не сејеш тело које ће нестати, него голо зрно, било пшенично или неко друго.
Као што је речено, постојале су две недоумице: једна - како ћемо васкрснути, а друга - у каквом телу. Прву, тј. како ћемо васкрснути, разрешио је: кроз смрт, као зрно. Сада објашњава у каквом ћемо телу васкрснути и разрешава и другу недоумицу. Каже да ће васкрснути оно исто тело, тј. тело исте суштине, али у блиставијем и славнијем виду. Јеретици кажу да неће васкрснути ово исто тело, јер то, кажу они, говори апостол кад каже: Тело које ће нестати.
Апостол, међутим, не каже то. А шта каже? То да ти не сејеш зрно онакво какво ће бити, не сејеш га светло и славно, него голо, али да клас израста као прекрасан. И он није оно исто што је засејано, јер није посејан клас, тј. није посејан као стабљика него као голо зрно. Он, међутим, није ни у потпуности нешто друго, јер то није клас из другог зрна, него из оног истог, голог.
38. А Бог му даје тело како хоће...
Ако пак Бог даје тело, зашто се распитујеш у каквом ћемо телу васкрснути, и не верујеш васкрсењу, када слушаш о сили и вољи Божијој? Бог ће васкрснути распаднуто тело, само ће га васкрснути као славније и одухотвореније. То се може видети и на семенима, јер поникло семе је боље (лепше) од онога које је бачено у земљу.
И свакоме семену своје тело.
Ове речи беспоговорно затварају уста јеретика који говоре да у васкрсењу неће оживети ово, него неко друго тело. Одавде видиш да се свакоме даје његово сопствено тело.
39. Није свако тело исто тело, него је друго тело човечије, и друго тело животињско, а друго рибље, а друго птичије.
Да не би, слушајући о пшеници, чије је све класје исто, помислио да ће и сва васкрсла тела бити иста, овим показује да ће међу васкрслима бити разлике (што је и раније напоменуо говорећи сваки у своме реду) и каже да није свако тело исто, тј. да неће сви васкрснути у једном истом достојанству, него да ће се најпре праведници разликовати од грешника, као што се разликују небеска од земаљских тела, а затим ће се у великој мери разликовати и тела праведника, као и самих грешника, о чему говори касније. Као што постоји разлика између људског тела и тела звери, као и тела других животиња, тако ће постојати и разлика у кажњавању грешника. Оно што је речено о разлици међу телима речено је о разлици међу грешницима.
40. И постоје телеса небеска и телеса земаљска, али је друга слава небеских а друга земаљских.[/b
И овде, као што је претходно речено, указује на разлику између праведних и грешних. Тела првих назива небеским, а тела других земаљским, и каже да је друга слава праведника а друга грешника, само што то није слава (јер се то не може подразумевати), него живот.
[b]41. Друга је слава сунца, а друга слава месеца, а друга слава звезда, јер се звезда од звезде разликује у слави.
Као што је претходно понешто рекао о телима грешника, почевши од људи и поменувши затим птице, животиње и рибе - јер су и грешници, који су у почетку били људи, пали до уподобљења бесловеснима - тако и сада указује на разлике међу праведницима. Сви су, каже, у слави, али се светлост сунца разликује од светлости месеца или светлости неког другог тела; и звезда се од звезде разликује у слави, тј. у светлости, јер славу звезда чини светлост. Неки су под небеским телима подразумевали анђеле, али ја мислим да то није тачно. Из тога што је поменуо сунце, месец и звезде, очигледно је да је реч о њима.
42. Тако и васкрсење мртвих:
Како? Са много разлика, као што се види из наведених примера.
Сеје се у распадљивости, устаје у нераспадљивости.
Кад је говорио о семенима, употребљавао је речи какве доликују телима. На пример, каже: Неће оживети ако не умре. Сада пак, када говори о телима, употребљава речи које би више приличиле семенима, јер каже: Сеје се у распадљивости. Под сејањем овде не подразумева наше зачеће у утроби, него погребење мртвих тела у земљу и као да каже: мртво тело се у земљу сахрањује у распадљивости, тј. зато, да би иструлело. Добро је рекао устаје, а не "ниче", да ти ово не би сматрао за дело земље.
43. Сеје се у бешчашћу, устаје у слави.
Шта је бешчасније (тј. пониженије) од мртвога? Међутим, васкрснуће у слави непропадљивости, иако неће сви добити исту част.
Сеје се у немоћи, устаје у сили.
Не прође ни пет дана и тело више не може да се супротстави распадању. Међутим, васкрснуће у сили нераспадљивости, и више неће бити подложно никаквој трулежности, иако ће нераспадљивост за грешнике послужити као већа казна.
44. Сеје се тело душевно, устаје тело духовно.
Душевно је оно тело које управља силама душе и над којим душа господари и влада. Духовно је оно које има изобилно дејствовање Духа Светога који њиме управља у свему. Иако Дух и сада дејствује у нама, то није тако и није увек, јер се од оних који греше Дух удаљује. Иако је Дух и сада присутан, телом управља душа. Тада ће пак Дух непрекидно обитавати у телима праведника. Или можда духовним назива непропадљиво тело, само не ваздушно и етарско, тј. оно чија је суштина ваздух и етар, као што говори Ориген. Ако не верујеш нераспадљивости, погледај небеска тела која све до сада нису ни остарила, ни ослабила. Онај Који их је створио таквима учиниће и наше распадљиво тело нераспадљивим.
Постоји тело душевно.
Оно које имамо у овом животу.
Постоји тело духовно.
Оно које ћемо имати у будућем животу, по суштини исто али духовно, нераспадљиво.
45. Тако је и написано: први човек, Адам, постаде душа жива, а последњи Адам дух који оживљује.
Тачно да је прво написано (1. Мојс. 2; 7), док друго није написано. Међутим, како се оно догодило према редоследу догађаја, каже да је написано. И пророк је слично говорио о Јерусалиму (Зах. 8; 3) и рекао да ће се он назвати градом правде, иако није дословно тако назван. Еванђеље је Господа назвало Емануилом. Он се није тако звао, али Му дела дају такво име. Први Адам је, дакле, био душевни човек, тј. имао је тело којим су управљале душевне силе. Последњи Адам, Господ, јесте дух који оживљује. Није рекао да "живи у Духу", него да је дух који оживљује. Господ је имао Духа Светога Који је по суштини својствен само Њему; Њиме је он оживео Своје тело, Њиме и дарује непропадљивост. Дакле, у првом Адаму смо добили залог садашњег пропадљивог живота, а у Христу - залог будућег.
46. Али није прво духовно, него душевно, потом духовно.
Да неко не би упитао зашто сада имамо душевно и лошије тело, док ћемо духовно тек добити, каже: зато што су у том поретку постављени почеци једном и другом. Адам је био пре, а Христос после, а на нама је да свагда идемо ка бољем, и буди уверен да ће се оно што је у теби сада распадљиво и рђаво преобразити у нераспадљиво и боље.
47. Први човек је од земље, земљан; други човек је Господ с неба.
Да не би постали немарни према благочестивом животу, хоће да их убеди да живе богоугодно и каже да је Адам био од земље, због чега је тако и назван, јер име Адам означава оног који је од земље и праха. Првоме даје име по лошијем, а другоме по бољем, не зато што је човек, тј. примљена човечија суштина, наводно дошла с неба - као што је празнословио Аполинарије - него зато што је једно лице у једном Христу. Због тог јединства (две природе) каже се да је Он човек с неба. Из истог разлога, каже се да је Бог распет (1. Кор. 2; 8).
48. Какав је земљани, такви су и земљани.
Тј. тако ће пропасти и умрети. Или: они који су се привезивали за земаљско умреће греховном смрћу.
И какав је небески, такви су и небески.
Тј. биће исто тако бесмртни и славни иако је умирао и други Адам, Он је умирао зато да би уништио смрт. Или: они који су водили богоугодан живот биће прослављени као они што су помишљали на небеско.
49. И као што носимо слику земљанога, тако ћемо носити и слику небескога.
Овде се јасније испољава саветодавни тон његовог слова. Сликом земљаног назива порочна, а сликом небеског - добра дела. И као што смо пре живели у злу, као синови земљаног који мудрују на земаљски начин, тако и сада треба да живимо у врлини, да бисмо сачували образ и подобије небеског. Слика земљаног састоји се у следећем: Прах си, и у прах ћеш се вратити (1. Мојс. 3; 19), а слика небеског - у васкрсењу мртвих и у нераспадљивости. Према томе, ако оно што се говори о васкрсењу не треба да разумемо у вези с начином живота, онда и речи тако ћемо носити и слику небескога треба да схватимо у вези с будућим догађајем, тј. да ћемо је носити.
50. А ово кажем, браћо, да тело (плот, месо) и крв не могу наследити Царства Божијега.
Пошто је рекао слику земљанога, као објашњење каже да су слика земљаног тело (месо, плот) и крв, тј. телесна дела и оно што је својствено масивности (претилости) тела, која не могу да наследе Царство Божије.
Нити распадљивост наслеђује нераспадљивост.
Тј. зло, које уништава племенитост душе, не може наследити ону славу и непропадљива добра. Можеш разумети да све то није речено о начину живота, него о васкрсењу. На пример, речи тело (месо, плот) и крв значе да се у будућем веку неће наслађивати садашње тело, које се састоји од меса и крви, јер тамо нема хране и пића којима се храни садашње тело. Распадљивост, тј. распадљиво тело не наслеђује нераспадљивост. Зато је нужно да наше тело постане духовно и нераспадљиво. Уосталом, знај да је св. Златоуст ове речи апостола схватио као савет за побољшавање живота.
51. Ево вам казујем тајну.
Опет се враћа на учење о васкрсењу и каже да намерава да им каже нешто страшно и скривено. Тиме их подстиче на веће уважавање онога што ће рећи, јер саопштава тајну.
Сви нећемо помрети, а сви ћемо се променити.
Иако каже, неће сви умрети, сви ће се изменити, тј. и они који не буду умрли обући ће се у нераспадљивост. Дакле, када будеш умирао, не плаши се да нећеш васкрснути. Кажем ти да неки неће умрети, али да им то није довољно за васкрсење, ако се не измене и на тај начин не пређу из смртних тела каква су имали у бесмртна. И као што за њих није корисно да не умру, тако ни за нас није штетно да умремо. И за њих ће промена послужити као смрт, јер ће у њима умирати распадљивост, изменивши се у нераспадљивост.
52. Уједанпут, у трен ока, при последњој труби.
За најкраће и најбрже време, у трен ока, савршиће се толика и таква дела. То је веома чудно. Морамо се дивити не само томе што ће васкрснути иструлела тела или томе што ће сваки добити своје сопствено тело, него и томе што ће се све савршити тако брзо да се то не може ни описати.
Речи при последњој труби неки су разумели у смислу оне, о којој се пише у Откровењу (гл. 7,8 и 9) еванђелисте Јована. Он каже да постоји седам труба, од којих ће прве погубити људе, али неће сви заједно умрети, него је то, каже, према устројству Божијем, да би они који остану видели да су први изгинули и да би се покајали. Последња труба ће огласити васкрсење и измену оних који су већ васкрсли, и то ће се догодити у трену ока.
Јер ће затрубити, и мртви ће васкрснути нераспадљиви.
Да неко не би посумњао да ће се та дела савршити у трену ока, веродостојност својих речи потврђује силом Бога, Који то дело савршава. Затрубиће и десиће се, слично као: Он рече, и постадоше (Пс. 32; 9). Труба не означава ништа друго до заповест и знак Божији, који свему претходи.
И ми ћемо се променити.
Не говори то о самоме себи, него о онима који ће тада бити живи.
53. Јер треба ово распадљиво да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно да се обуче у бесмртност.
Да неко не би, када чује да тело (плот, месо) и крв неће наследити Царство Божије и да ће мртви васкрснути као нераспадљиви, помислио да тела неће васкрснути - јер се она сада састоје од меса (плоти) и крви - додаје да ће тела васкрснути, али не она која су месо (плот) и крв, него преображена и нераспадљива Ове су речи изговорене против оних што кажу да ће васкрснути тела, али не ова иста него нека друга. Апостол каже ово распадљиво и ово смртно; не дакле неко друго, него ово. Тело ће бити ово исто (јер се у њега облачимо). Међутим, уништиће се смрт и распадљивост, јер ће се оно обући у нераспадљивост и бесмртност. Између смрти и распадљивости постоји разлика, јер се реч "смрт" користи само за бића која имају душу, док се распадљивост користи за она бића која су без душе. Ми имамо нешто слично неживом (тј. оном без душе), као што нокти или коса, али ће се и то обући у нераспадљивост.
54. А кад се ово распадљиво обуче у нераспадљивост, и ово смртно обуче у бесмртност, онда ће се испунити она реч што је написана: Победа прождре смрт.
Кад се то догоди, испуниће се оно што је написао пророк Осија. Пошто је рекао нешто запрепашћујуће, у истину својих речи уверава сведочењем Писма. Победа, тј. коначно, јер ће се побеђена уништити, и неће јој остати никаква нада да ће било кад вратити снагу.
55. Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, пакле, победа?
Као да је видео да се то и на делу извршило, надахњује се, узвикује и тријумфује, као да је стао на поражену смрт и згазио је. Између ада и смрти можеш да откријеш неку разлику, односно ад задржава душе, а смрт тела, јер су душе бесмртне.
56. А жалац је смрти грех.
Јер је она кроз њега (грех) добила снагу, користећи га као неко оружје или жалац. Као што је и сам шкорпион ситна животиња, али има силу у жаоки, тако је и смрт добила силу кроз грех, јер би иначе била неделотворна. То се види и из примера Самог Господа, јер смрт у Њему није нашла грех, тако да није могла ни да делује на Њега.
А сила је греха закон.
Зашто? Кад не би било закона, ми бисмо грешили у незнању и не бисмо потпадали под тако строгу осуду. Када је закон показао грех, он нас је изложио већој казни, јер ми знамо и грешимо. Он га је учинио силним, не према његовој природи, него услед нашег немара јер закон нисмо користили како је доликовало, односно као лек, о чему је више говорио у Посланици Римљанима. Не сумњај, дакле, човече, у васкрсење. Ти видиш да је уништен грех, који је био оруђе смрти, и да је укинут закон, који је случајно постао сила греха. Кад је смрт разоружана, она, очигледно, нема снаге.
57. А Богу хвала који нам даде победу кроз Господа нашега Исуса Христа.
Подвизавао се (борио се) Господ Исус, а нама је дарована победа, не по заслугама нити по дугу, него по благодати и човекољубљу Бога Оца, Који нас је кроз подвиг Свога Сина учинио победницима.
58. Зато, браћо моја мила, будите чврсти, непоколебиви, напредујте непрестано у делу Господњем.
Пошто знате да ће бити васкрсења и награде и добрима и злима, будите чврсти. Каже то јер су се колебали у погледу учења о васкрсењу. Како се нису трудили на врлинском животу, мислећи да нема васкрсења, каже напредујте непрестано у делу Господњем. Дело Господње, које Господ љуби и захтева од нас, јесте врлина.
Знајући да труд ваш није узалуд у Господу.
Тј. надајте се да ће бити васкрсења и да нећете изгубити ништа од свог труда. Раније нисте веровали васкрсењу и нисте хтели да се узалудно трудите; сада пак знате да никакав ваш труд неће бити узалудан.
У Господу значи или ваш труд који је у Господу, тј. за који сте имали помоћ са висине, или да у Господу ваш труд неће бити узалудан, него да ћете од њега добити награду.
1. Али вам напомињем, браћо, еванђеље, које вам проповедах.
Прелази на учење о васкрсењу, које чини темељ наше вере. Ако нема васкрсења, онда ни Христос није васкрсао. Ако није васкрсао, није се ни оваплотио и на тај начин ће сва наша вера ишчезнути. Пошто су таква колебања постојала код Коринћана (јер су спољашњи мудраци били спремни да прихвате све, осим васкрсења), Павле се борио за учење о васкрсењу. Он веома мудро напомиње о томе, да су они то већ прихватили вером. Не говорим вам, каже, ништа чудно, него вам дајем на знање и напомињем да вам је то већ било пренето, али се заборавило. Назвавши их браћом, делимично их је смирио, а делимично подсетио на оно због чега смо постали браћа, односно због Христовог јављања у телу, у које су могли да престану да верују, и због крштења, које служи као образ погребења и васкрсења Господњег.
Које и примисте.
Није рекао "које сте слушали" него које сте примили, јер га нису примили само по слову, него и по делима и чудима. Рекао је то да би их убедио да га одрже као давно примљено.
У коме и стојите, 2. Кроз које се и спасавате...
Иако су се колебали, каже да стоје у њему. Он се намерно представља као неупућен, и предупређује их да не би могли да порекну, чак и ако би то силно пожелели. Каква је корист од тога што стојите у њему? Та што се спасавате.
Ако држише онако, како приповедах...
Као да им каже: "Ништа вам не предајем о томе шта је васкрсење, јер у ту истину нисте ни посумњали. Међутим, можда би требало да знате на који ће се начин десити васкрсење, о којем сам вам благовестио? О томе како ће бити васкрсење ја вам сада и говорим".
Осим ако узалуд не поверовасте.
Да их речима у коме стојите не би учинио немарнима, каже "ако држите", осим ако нисте узалудно поверовали, тј. ако се хришћанима не називате узалудно, јер се суштина хришћанства садржи у учењу о васкрсењу.
3. Јер вам најпре предах што и примих...
Како је учење о васкрсењу веома важно, предао сам га онакво какво сам и примио. Оно је темељ целокупне вере, а ја сам га примио од Христа. Према томе, како га се ја придржавам, и ви сте дужни да га се придржавате. И ако сте га примили на почетку, нисте у праву што сте сада посумњали, макар и привремено.
Да Христос умре за наше грехе, по Писму.
Те речи, очигледно, припадају Самом Христу, Који је говорио кроз Павла. Пошто ће манихејци касније говорити да Павле смрћу назива грехе а васкрсењем ослобађање од њих, Њему је било угодно да их овим речима унапред разобличи. Христос је, дакле, умро. Каквом смрћу? Несумњиво, телесном, а не греховном, јер Он није починио грех. Ако се они не стиде да кажу да је и Он умро греховном смрћу, како је онда речено да је умро за наше грехе? Ако је и Он био грешник, како је умро за наше грехе? Сасвим јасно их побија и овом примедбом - по Писму, јер Писмо свагда приписује Христу телесну смрт. Тако се каже: Прободоше руке Моје и ноге Моје (Пс. 21; 17) и: Погледаше на Онога, кога су проболи (Зах. 12; 10) и: Он би рањен за Грехе наше, за преступе народа мога Он иде на смрт (Иса. 53; 5,8).
4. И да би погребен.
Дакле, Он је имао тело, јер тело се сахрањује. Речи по Писму није додао или зато што је гроб свима био познат, или зато што се речи по Писму односе на све уопште.
И да је устао у трећи дан по Писму.
Где се у Писму каже да је Он васкрсао у трећи дан? У праобразу Јоне, али и у многим другим праобразима. Такође и у Исаијиним речима: Господ хоће да Га очисти од рана, да Му покаже светлост, као и у Давидовим речима: Нећеш оставити душу моју у аду (15; 10).
5. И да се јавио Кифи.[/b
Као првог наводи сведока, који је најверодостојнији од свих. Иако Еванђеље каже да се Господ најпре јавио Марији (Мк. 16; 9), од мушкараца се првом јавио Петру као најбољем од ученика. Требало је да онај који Га је првог исповедио као Христа, први види и васкрсење. Јавио му се првом и због његовог одрицања, да би му показао да није одбачен.
[b]
Затим Дванаесторици.
Након Вазнесења Господњег, Матеј је прибројан уместо Јуде. Како онда да Павле каже дванаесторици? Одговарамо: вероватно да се Он Матеју јавио после Вазнесења, као што се јавио и Павлу, призваном после Вазнесења. Неки кажу да је овде грешка писца. Или је пак Господ унапред знао и провидео да ће Матеј бити прибројан Једанаесторици, па се јавио и њему, да он ни у том погледу не би био нижи од осталих апостола. Нешто слично изражава и Јован, када каже Тома, један од Дванаесторице (Јн. 20; 24). Скоро ће свако рећи да је Он према предзнању прибројао Матеја осталим апостолима, уместо Јуде и након његове издаје и самоубиства.
6. Потом се јавио одједном више од пет стотина браће.
После доказа из Писма, наводи као сведоке апостоле и остале верујуће људе. Реч више (преко, изнад) неки објашњавају као "одозго", са небеса, тј. да се Он са висине и изнад глава људи јавио зато да би их уверио у истину Вазнесења. Неки су пак преводили као "више од" пет стотина браће, итд.
Од којих су већина и сада живи а неки се упокојише.
Ја, каже, имам живих сведока. Изреком упокојише се припрема почетак васкрсења, јер ко спава, он и устаје.
7. Потом се јавио Јакову.
Брату Господњем, којега је Он поставио за првог епископа у Јерусалиму.
Затим свима апостолима.
Јер је било и других апостола, као што су Седамдесеторица ученика.
8. А после свију, као каквом недоношчету, јавио се и мени.
То је слово смиреноумља. Разборито је употребио смиреноумље, да му, када се узвишено изрази о себи ја се потрудих више од осталих, не би отказали поверење као хвалисавцу. Недоношче је дете које жена побацује. Како себе назива недостојним апостолског знања и одбаченим човеком (ст. 9), назвао се и недоношчетом, као незрелим у односу на апостолско достојанство. Неки су под тим називом подразумевали позно рођење, јер је Павле последњи од апостола. Павла, међутим, не унижава то што је последњи видео Господа. Ни Јаков није нижи од осталих пет стотина, због тога што је Господа видео после њих.
9. Јер сам најмањи од апостола, који нисам достојан назвати се апостолом, зашо што гоних Цркву Божију.
Сам о себи износи суд: ја сам, каже, мањи не само од Дванаесторице, него и од свих осталих. Погледај, овде напомиње оне грехове, од којих се избавио кроз крштење, да би показао какву је благодат добио од Бога. Због чега он, као сведок Христовог васкрсења, јер се Он јавио и њему, набраја своје недостатке? Зато да би заслужио веће поверење. Онај који из суште праведности изнесе сопствене недостатке неће узалудно говорити у корист другога.
10. Но благодаћу Божијом јесам што јесам.
Недостатке приписује самоме себи, а савршенства благодати Божијој.
И благодат Његова која је у мени не оста празна, него се потрудих више од свију њих.
И то је рекао са смирењем, јер није рекао: "Постао сам достојан благодати", него: Благодат Божија, која је у мени, не оста празна. Како? Зато што сам се потрудио више од осталих апостола. Није рекао: "Излагао сам се опасностима", него је своју похвалу ограничио на скромно име труда. Говори то за самог себе зато да би се показао достојан вере, јер је учитељ дужан да буде достојан вере.
Али не ја, него благодат Божија која је самном.
И то што сам се потрудио није моје савршенство, него дело благодати Божије.
11. Било дакле ја, било они, тако проповедамо и тако поверовасте.
Да ли сам се више потрудио ја или они, али у проповеди смо, каже, сви сагласни. И није рекао:" Ако мени не верујете, верујте њима", јер би унизио самога себе и показао се као сведок истине који не стоји у вери. Напротив, каже да је и он сам по себи довољан сведок, и да су и они, сами по себи, довољни. Речју проповедамо такође потврђује истинитост својих речи.
12. А ако се Христос проповеда да је устао из мртвих, како неки међу вама говоре да нема васкрсења мртвих?
Прекрасно расуђује. На почетку је доказао да је Христос васкрсао и да тако проповедају и он и остали апостоли. Након тога, Његовим васкрсењем потврђује опште васкрсење, јер за главом следе и остали делови тела. Својом оптужбом не обухвата све, да их не би учинио бестиднима, него каже: Неки међу вама говоре.
13. А ако нема васкрсења мртвих, то ни Христос није устао.
Да не би рекли како, мада је Христос устао, нема општег васкрсења, потврђује ово друго и каже: "Ако нема васкрсења, онда ни Христос није васкрсао, јер једно потврђује друго. Зашто је Он иначе васкрсао, ако не зато, да буде наша првина (првенац)?"
14. А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша па празна и вера ваша.
Ако Он, умревши, није могао да васкрсне, онда ни грех није искорењен, нити је смрт укинута. Најзад, ми смо вам проповедали испразно, и ви сте испразном поверовали.
15. А показујемо се и лажни сведоци Божији што сведочисмо против Бога да васкрсе Христа, Којега не васкрсе, ако, дакле, мртви не устају.
Показујемо се, каже, као неправедни, јер смо лажно сведочили против Бога, говорећи да је васкрсао Онога, Којега није васкрсао. То је оно што следи уколико мртви не васкрсавају. Ако је таква последица бесмислена (досл. неумесна), бесмислено је (неумесно) и не веровати да мртви васкрсавају.
16. Јер ако мртви не устају, то ни Христос није устао. 17. А ако Христос није устао, узалуд вера ваша; још сте у гресима својим.
Опет брани исту тврдњу. Он је васкрсао ради тога, да би сатворио (савршио, устројио) свеопште васкрсење. Ако нема васкрсења, онда ни Он није васкрсао. Ако се то допусти, онда је ваша вера узалудна, што је бесмислено. Још сте у гресима својим. Ако Он није васкрсао, онда није ни умро, ако није умро, ни грех није искоренио, јер је Његова смрт - за истребљење греха, пошто је речено: Гле, Јагње Божије, које на Себе узе Грехе света (Јн. 1; 29). Несумњиво да Га је Јагњетом назвао због заклања. Ако грех није уништен, и ви, наравно, остајете у њему. Како сте онда поверовали да сте избављени од њега?
18. Онда и они који уснуше у Христу пропадоше.
Онда су и они који су за Христа умрли и који су за Њега сведочили пропали, јер нема васкрсења. Уопштено, ако не буде васкрсења, сви који су умрли у вери Христовој, у тескобном и жалосном животу, пропали су, јер су се лишили световних наслада а након тога неће добити никакво благо.
19. И ако се само у овоме животу надамо у Христа, јаднији смо од свију људи.
Ако је, каже, све наше ограничено на овај живот, и ако ми који се уздамо, који се надамо у Христа, постојимо само у њему и ако тамо нема другог живота, онда смо несрећнији од свих, јер нити смо се наслађивали овдашњим добрима, нити ћемо, као што је речено, добити она будућа, пошто, како неки кажу, нећемо васкрснути. Неко ће можда рећи: наслађиваће се само душа. Зашто? Није се трудила само она, него и тело. Где је онда правда ако тело, које је поднело највеће тешкоће, не добије никакво благо и ако буде овенчана само душа?
20. Но заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац, оних који су умрли.
Показавши колико се бесмислица рађа због неверовања у васкрсење, понавља своје речи и као да каже: ево шта следи уколико нема свеопштег васкрсења и ако Христос није васкрсао. Међутим, Христос је васкрсао. Због тога ће и бити свеопштег васкрсења, и те бесмислице се неће догодити. Непрестано понавља из мртвих, да би затворио уста манихејцима. Ако је Он првенац из мртвих, онда, несумњиво, и они морају да васкрсну. Првенац, наиме, има и оне који за њим следе, на пример, кад неко нешто учини и у томе буде први, а остали то наставе.
21. Јер пошто је кроз човека смрт, кроз човека је и васкрсење мртвих. 22. Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживети.
Додаје разлог, којим се потврђује оно што је речено. Било је, каже, неопходно да сама побеђена природа победи и да сам срушени победи. Ко што у Адаму, тј. у Адамовом паду сви умиру, тако ће и у Христу сви оживети. Будући да је Христос био безгрешан и да није био крив смрти, Он је, мада је својевољно умро, васкрсао, јер пропадљивост није могла да задржи Њега, Животоначалника (в. Дела ап. 2; 24). Све је то упућено против манихејаца.
23. Но сваки у своме реду...
Да не би, када чујеш да ће сви васкрснути, помислио да ће се и грешници спасти, додаје: "Што се тиче васкрсења, сви ће оживети, али ће сваки бити у свом реду, тј. у ономе, чега је био достојан".
Првенац Христос, потом, о Његову доласку, они који су Христови. 24. Онда крај.
Христос је постао Првенац и путем васкрсења. После њега ће, пре осталих, васкрснути они који Му припадају, тј. верујући и Њему угодни, кад Он буде сишао с небеса (јер то значе речи: о Његову доласку). Праведно је да праведници имају неку предност и приликом самог васкрсења. Пошто ће они бити узнесени на облацима у сретење Господу (1. Сол. 4; 17), они ће пре васкрснути. Грешници ће, међутим, као осуђени, доле чекати Судију. Затим је крај свега и самог васкрсења, јер ће васкрснути сви уопште. Сада је васкрсао само Христос, док су дела људска остала као и раније. Тада, међутим, неће бити тако, него ће свему бити крај.
Кад преда Царство Богу и Оцу...
Писмо зна за два царства: једно, према усвојењу, а друго према стварању. Према стварању, Он царује над свима, над Јелинима, Јудејцима па чак и над самим демонима и над онима који то не желе. Према усвојењу, Он царује над верујућима и светима, који се добровољно потчињавају. О том Царству је речено: Тражи од Мене и даћу Ти народе у наследство Твоје (Пс. 2; 7) Даде Ми се свака власт (Мт. 28; 18). Њега ће и предати Оцу, тј. устројити и окончати. Замислимо да је неки цар поверио сину да ратује с народима који су се одвојили од њега. Кад син заврши рат и покори те народе, може се рећи да је он рат предао оцу, тј. показао му да је дело, које му је поверио, окончано. Павле, дакле, каже да ће свему бити крај када Син све покори. Христос ће се тада потпуно зацарити над нама, кад више не будемо подељени између Бога и кнеза овога света. Он ће преотети царство које је приграбио тиранин и тако ослобођено предати га Оцу.
Кад укине свако поглаварство и сваку власт и силу.
Тј. кад победи и укроти лукаве силе. Оне сада дејствују веома снажно, а тада ће престати да дејствују.
25. Јер Он треба да царује док не положи све непријатеље под ноге своје. 26. Последњи непријатељ укинуће се - смрт.
Пошто је рекао да ће укинути противничке силе, неко би могао да посумња и каже: "Можда ће Он ослабити и неће моћи све то да учини", додаје да Он неће ослабити, него да ће царевати, тј. бити као Цар и Силни док не покори све непријатеље, као и последњег од њих - смрт. Онај који је покорио ђавола очигледно је покорио и његово дело, тј. смрт. Одакле ће се видети да је она покорена, ако не буде предала тела која је приграбила? Она ће, наиме, бити побеђена управо онда, кад јој плен буде одузет.
Када, дакле чујеш да ће Он укинути свако поглаварство и сваку власт, не страхуј да ће Он ослабити и да неће моћи то да учини. Он ће учинити све, царујући и управљајући ратом, док све не покори. Видиш ли да реч док није постављена због уништавања онога што је после тога, него из разлога из којег је речено? Царство Његово траје и не слаби, док Он све не устроји, а утолико пре ће постојати кад Он све устроји, јер Његовом царству неће бити краја (в. Лк. 1;33). Свети Григорије Богослов каже да се овде царством назива то што нас Он потчињава и ставља под Своју власт. Због тога ће се онда кад се ми покоримо Њему, такво Његово царство, тј. брига и делање на томе да Му будемо потчињени, окончати. И као што се градитељ брине о здању само дотле док не постави кров, а затим прекида дело изградње, тако и Син царује, тј. у нама устројава Своје царство дотле, док ми не постанемо Његови поданици.
27. Јер све покори под ноге Његове. А када каже да Му је све покорено, очигледно, осим Онога Који му покори све.
Пошто је за Сина рекао да ће срушити непријатеље, уплашио се да би Сина могли да сматрају за неко друго, нерођено начело. Због тога све приписује Оцу, говорећи да је Он Сину покорио непријатеље. С обзиром на то да је писао Јелинима, код којих се причало да се Зевс побунио против оца Хроноса, каже да је Сину све покорено осим Оца, јер је управо Он покорио Сину све остало.
28. А кад Му се све покори, онда ће се и Сам Син покорити Ономе Који Му све покори.
Да неко не би рекао да, иако се Отац није покорио Сину, Сина ништа није спречавало да буде силнији од Њега, потпуно руши такву претпоставку и каже да ће се и Син покорити Оцу, показујући потпуно јединомислије са Оцем. Стога знај да је Отац узрок и извор ове силе за Сина и да Син није никаква друга сила, противна Оцу. Нека те не чуди што је употребио израз који више указује на смирење: када жели да нешто у потпуности искорени, Павле користи снажне изразе. На пример, када жели да докаже да верујућа жена, живећи с неверујућим мужем, не трпи никакву штету, он каже да се муж освећује (1. Кор. 7; 14). Он не каже да муж који остаје неверујући постаје свет, него појачаним изразом показује да верујућа жена не трпи никакву штету. Тако и овде, поменувши покоравање, у корену уништава лукаву помисао која би се код некога могла појавити, тј. помисао о томе да је Син, можда, јачи од Оца, ако може да саврши толико дела.
Свети Григорије Богослов каже да Син, присвојивши за Себе све наше, и нашу потчињеност (покорност) сматра Својом. Ми се сада противимо Богу: неверујући тако што Га не признају, а верујући тако што многи служе страстима, због чега Му нисмо покорени. Међутим, кад ови први једном признају Онога Којег сад одбацују а други, тј. ми, одустанемо од страсти у овом животу, тада се, несумњиво, може рећи да се и Син покорио. Прихвативши човечију природу, Он је све наше учинио и Својим (осим греха).
Да буде Бог све у свему.
Односно, да све зависи од Оца и да нико не мисли да постоје два беспочетна и раздвојена начела. Кад непријатељи буду под ногама Сина, а Син се не противи Оцу него се, као што и приличи Сину, Оцу покорава, тада ће, наравно, Бог Отац бити све у свему. Неки кажу да се тиме, тј. покорношћу свега, означава прекидање зла. Наиме, кад не буде греха, очигледно је да ће Бог бити све у свему. Тада они, који у себи немају ништа божанствено, или га имају врло мало, неће моћи да се препусте ниским побудама и страстима, него ћемо сви бити богоподобни и сви ћемо у себи имати Бога и само Њега. Бог ће за нас бити све: и храна, и пиће, и одећа, и мисао, и кретање.
29. Иначе, шта ће чинити они који се крштавају за мртве, ако мртви уопште не васкрсавају? Зашто се и крштавају за мртве?
Кад се јеретицима маркионитима догоди да неко умре без крштења, они онда некога од живих сакрију испод мртвачког одра, прилазе одру и питају умрлога жели ли да се крсти. Онај што се сакрио испод одра одговара оданде да жели и на тај начин њега крштавају уместо умрлога. Када их пак оптуже због тога, онда они у своју одбрану кажу да је апостол тако рекао и наводе, безумници, ову изреку. То, међутим, није тако. Него како?
Онај, који жели да се крсти, изговара Символ вере, а у њему су и следеће речи: Верујем у васкрсење мртвих. Он, дакле, каже: шта да раде они који су поверовали будућем васкрсењу мртвих тела и који су се у тој нади крстили, кад су се обманули? Зашто се, најзад, људи и крсте због васкрсења, тј. у очекивању васкрсења, ако мртви не васкрсавају?
30. Зашто се и ми излажемо опасности сваки час?
Ако као доказ не прихватате оно исповедање речима, које изговарају крштени, имате сведочанство делима. Сви ми, апостоли, стално смо изложени опасностима. Кад не би било васкрсења, зашто бисмо трпели невоље? Ако се некад неко одлучи на невоље због славољубља, он то учини само једном. Међутим, свакодневно трпљење невоља, какво трпимо ми, служи као највећи доказ наше уверености у васкрсење.
31. Сваки дан умирем, тако ми, браћо, ваше похвале, коју имам у Христу Исусу, Господу нашем.
У речима излажемо се опасности указао је на невоље, а овде наводи и нешто више, тј. свакодневно умирање. Како он то умире сваки дан? Својом одлучношћу и спремношћу на то и подношењем невоља које су за собом повлачиле смрт. Тако ми, браћо, ваше похвале (досл. сведочим о томе вашом похвалом...), тј. сведочим вашим успехом, којим се хвалим, јер је успех ученика похвала за учитеља. Затим то приписује Христу и каже: Коју имам у Христу Исусу, Господу нашем, јер је то Његово а не моје дело. Ово им је веома мудро напоменуо: као што се хвалим вашим успехом, тако ћу се и постидети ако до краја будете сумњали и ако не поверујете у васкрсење.
32. Јер ако се по човеку борих са зверовима у Ефесу, каква ми је корист?
Колико је то могуће, каже, борио сам се са зверима. Међутим, каква је корист од тога што ме је Бог избавио од искушења, ако нема васкрсења? Борбом са зверима назива борбу с Јудејцима и са златарем Димитријем (в. Дела ап. 19). По чему су се они разликовали од звери?
Ако мртви не устају - да једемо и пијемо, јер сутра ћемо умрети!
Ако мртви не васкрсавају и ако тамо не буде блаженства, онда ћемо се наслађивати овоземаљским добрима и садашњим животом, јешћемо и пићемо, јер само од тога има користи. Навео је овде речи пророка Исаије (22; 13), подсмевајући се неразумности оних који не признају васкрсење.
33. Не варајте се: зли разговори кваре добре обичаје.
Почиње да их саветује, али их прикривено оптужује због безумља и лакомислености, што изражавају речи не варајте се. Добрим обичајима назива обичаје, који се лако могу искривити обманама. Истовремено показује да их други привлаче таквим расуђивањима.
34. Отрезните се као што треба, и не грешите. Јер неки не познају Бога, на срамоту вам кажем.
Каже им као да су пијани: Отрезните се као што треба, тј. ради своје користи, јер и трезни могу да буду неправедни, на пример у творењу зла. Не грешите, каже. Ви због тога и не верујете у васкрсење. Они који су свесни да су рђави не признају васкрсење због страха од казне. Они који не верују у васкрсење не познају Бога, јер не познају свемогућство Божије. Није рекао "ви не познајете", него не познају, да би олакшао оптужбу. На срамоту вам кажем. Пошто их је довољно дуго разобличавао, сада их теши: "Нисам то рекао због непријатељства или због прекора, него да бих вас постидео и да бих вас, кад се постидите и почнете да расуђујете како доликује, довео до поправљања".
35. Али рећи ће неко: Како ће устати мртви? И у каквом ће телу доћи?
Сумњало се у две ствари: прва је био начин васкрсења, тј. како ће васкрснути тела која су се распала, а друга у каквом ће телу васкрснути, у овом или у неком другом. Примером зрна разрешава обе недоумице.
36. Безумниче, оно што ти сејеш.
Решење преузима од онога што је очигледно и што се свакодневно савршава. Због тога их и назива неразумнима, јер не познају тако очигледно дело. Оно што ти сејеш ти, пропадљиви - како то да сумњаш у Бога? - неће оживети, каже, ако не умре. Употребио је речи које се не примењују на семена, него на тела. Није рекао: "Неће понићи ако не иструли", него: Неће оживети ако не умре. Погледај како је свом слову дао сасвим противан ток: њима је било несхватљиво да ћемо после смрти васкрснути, а он каже да ћемо васкрснути управо зато што ћемо умрети. Другачије не бисмо ни могли да будемо оживотворени, ако не би било смрти.
37. И што сејеш, не сејеш тело које ће нестати, него голо зрно, било пшенично или неко друго.
Као што је речено, постојале су две недоумице: једна - како ћемо васкрснути, а друга - у каквом телу. Прву, тј. како ћемо васкрснути, разрешио је: кроз смрт, као зрно. Сада објашњава у каквом ћемо телу васкрснути и разрешава и другу недоумицу. Каже да ће васкрснути оно исто тело, тј. тело исте суштине, али у блиставијем и славнијем виду. Јеретици кажу да неће васкрснути ово исто тело, јер то, кажу они, говори апостол кад каже: Тело које ће нестати.
Апостол, међутим, не каже то. А шта каже? То да ти не сејеш зрно онакво какво ће бити, не сејеш га светло и славно, него голо, али да клас израста као прекрасан. И он није оно исто што је засејано, јер није посејан клас, тј. није посејан као стабљика него као голо зрно. Он, међутим, није ни у потпуности нешто друго, јер то није клас из другог зрна, него из оног истог, голог.
38. А Бог му даје тело како хоће...
Ако пак Бог даје тело, зашто се распитујеш у каквом ћемо телу васкрснути, и не верујеш васкрсењу, када слушаш о сили и вољи Божијој? Бог ће васкрснути распаднуто тело, само ће га васкрснути као славније и одухотвореније. То се може видети и на семенима, јер поникло семе је боље (лепше) од онога које је бачено у земљу.
И свакоме семену своје тело.
Ове речи беспоговорно затварају уста јеретика који говоре да у васкрсењу неће оживети ово, него неко друго тело. Одавде видиш да се свакоме даје његово сопствено тело.
39. Није свако тело исто тело, него је друго тело човечије, и друго тело животињско, а друго рибље, а друго птичије.
Да не би, слушајући о пшеници, чије је све класје исто, помислио да ће и сва васкрсла тела бити иста, овим показује да ће међу васкрслима бити разлике (што је и раније напоменуо говорећи сваки у своме реду) и каже да није свако тело исто, тј. да неће сви васкрснути у једном истом достојанству, него да ће се најпре праведници разликовати од грешника, као што се разликују небеска од земаљских тела, а затим ће се у великој мери разликовати и тела праведника, као и самих грешника, о чему говори касније. Као што постоји разлика између људског тела и тела звери, као и тела других животиња, тако ће постојати и разлика у кажњавању грешника. Оно што је речено о разлици међу телима речено је о разлици међу грешницима.
40. И постоје телеса небеска и телеса земаљска, али је друга слава небеских а друга земаљских.[/b
И овде, као што је претходно речено, указује на разлику између праведних и грешних. Тела првих назива небеским, а тела других земаљским, и каже да је друга слава праведника а друга грешника, само што то није слава (јер се то не може подразумевати), него живот.
[b]41. Друга је слава сунца, а друга слава месеца, а друга слава звезда, јер се звезда од звезде разликује у слави.
Као што је претходно понешто рекао о телима грешника, почевши од људи и поменувши затим птице, животиње и рибе - јер су и грешници, који су у почетку били људи, пали до уподобљења бесловеснима - тако и сада указује на разлике међу праведницима. Сви су, каже, у слави, али се светлост сунца разликује од светлости месеца или светлости неког другог тела; и звезда се од звезде разликује у слави, тј. у светлости, јер славу звезда чини светлост. Неки су под небеским телима подразумевали анђеле, али ја мислим да то није тачно. Из тога што је поменуо сунце, месец и звезде, очигледно је да је реч о њима.
42. Тако и васкрсење мртвих:
Како? Са много разлика, као што се види из наведених примера.
Сеје се у распадљивости, устаје у нераспадљивости.
Кад је говорио о семенима, употребљавао је речи какве доликују телима. На пример, каже: Неће оживети ако не умре. Сада пак, када говори о телима, употребљава речи које би више приличиле семенима, јер каже: Сеје се у распадљивости. Под сејањем овде не подразумева наше зачеће у утроби, него погребење мртвих тела у земљу и као да каже: мртво тело се у земљу сахрањује у распадљивости, тј. зато, да би иструлело. Добро је рекао устаје, а не "ниче", да ти ово не би сматрао за дело земље.
43. Сеје се у бешчашћу, устаје у слави.
Шта је бешчасније (тј. пониженије) од мртвога? Међутим, васкрснуће у слави непропадљивости, иако неће сви добити исту част.
Сеје се у немоћи, устаје у сили.
Не прође ни пет дана и тело више не може да се супротстави распадању. Међутим, васкрснуће у сили нераспадљивости, и више неће бити подложно никаквој трулежности, иако ће нераспадљивост за грешнике послужити као већа казна.
44. Сеје се тело душевно, устаје тело духовно.
Душевно је оно тело које управља силама душе и над којим душа господари и влада. Духовно је оно које има изобилно дејствовање Духа Светога који њиме управља у свему. Иако Дух и сада дејствује у нама, то није тако и није увек, јер се од оних који греше Дух удаљује. Иако је Дух и сада присутан, телом управља душа. Тада ће пак Дух непрекидно обитавати у телима праведника. Или можда духовним назива непропадљиво тело, само не ваздушно и етарско, тј. оно чија је суштина ваздух и етар, као што говори Ориген. Ако не верујеш нераспадљивости, погледај небеска тела која све до сада нису ни остарила, ни ослабила. Онај Који их је створио таквима учиниће и наше распадљиво тело нераспадљивим.
Постоји тело душевно.
Оно које имамо у овом животу.
Постоји тело духовно.
Оно које ћемо имати у будућем животу, по суштини исто али духовно, нераспадљиво.
45. Тако је и написано: први човек, Адам, постаде душа жива, а последњи Адам дух који оживљује.
Тачно да је прво написано (1. Мојс. 2; 7), док друго није написано. Међутим, како се оно догодило према редоследу догађаја, каже да је написано. И пророк је слично говорио о Јерусалиму (Зах. 8; 3) и рекао да ће се он назвати градом правде, иако није дословно тако назван. Еванђеље је Господа назвало Емануилом. Он се није тако звао, али Му дела дају такво име. Први Адам је, дакле, био душевни човек, тј. имао је тело којим су управљале душевне силе. Последњи Адам, Господ, јесте дух који оживљује. Није рекао да "живи у Духу", него да је дух који оживљује. Господ је имао Духа Светога Који је по суштини својствен само Њему; Њиме је он оживео Своје тело, Њиме и дарује непропадљивост. Дакле, у првом Адаму смо добили залог садашњег пропадљивог живота, а у Христу - залог будућег.
46. Али није прво духовно, него душевно, потом духовно.
Да неко не би упитао зашто сада имамо душевно и лошије тело, док ћемо духовно тек добити, каже: зато што су у том поретку постављени почеци једном и другом. Адам је био пре, а Христос после, а на нама је да свагда идемо ка бољем, и буди уверен да ће се оно што је у теби сада распадљиво и рђаво преобразити у нераспадљиво и боље.
47. Први човек је од земље, земљан; други човек је Господ с неба.
Да не би постали немарни према благочестивом животу, хоће да их убеди да живе богоугодно и каже да је Адам био од земље, због чега је тако и назван, јер име Адам означава оног који је од земље и праха. Првоме даје име по лошијем, а другоме по бољем, не зато што је човек, тј. примљена човечија суштина, наводно дошла с неба - као што је празнословио Аполинарије - него зато што је једно лице у једном Христу. Због тог јединства (две природе) каже се да је Он човек с неба. Из истог разлога, каже се да је Бог распет (1. Кор. 2; 8).
48. Какав је земљани, такви су и земљани.
Тј. тако ће пропасти и умрети. Или: они који су се привезивали за земаљско умреће греховном смрћу.
И какав је небески, такви су и небески.
Тј. биће исто тако бесмртни и славни иако је умирао и други Адам, Он је умирао зато да би уништио смрт. Или: они који су водили богоугодан живот биће прослављени као они што су помишљали на небеско.
49. И као што носимо слику земљанога, тако ћемо носити и слику небескога.
Овде се јасније испољава саветодавни тон његовог слова. Сликом земљаног назива порочна, а сликом небеског - добра дела. И као што смо пре живели у злу, као синови земљаног који мудрују на земаљски начин, тако и сада треба да живимо у врлини, да бисмо сачували образ и подобије небеског. Слика земљаног састоји се у следећем: Прах си, и у прах ћеш се вратити (1. Мојс. 3; 19), а слика небеског - у васкрсењу мртвих и у нераспадљивости. Према томе, ако оно што се говори о васкрсењу не треба да разумемо у вези с начином живота, онда и речи тако ћемо носити и слику небескога треба да схватимо у вези с будућим догађајем, тј. да ћемо је носити.
50. А ово кажем, браћо, да тело (плот, месо) и крв не могу наследити Царства Божијега.
Пошто је рекао слику земљанога, као објашњење каже да су слика земљаног тело (месо, плот) и крв, тј. телесна дела и оно што је својствено масивности (претилости) тела, која не могу да наследе Царство Божије.
Нити распадљивост наслеђује нераспадљивост.
Тј. зло, које уништава племенитост душе, не може наследити ону славу и непропадљива добра. Можеш разумети да све то није речено о начину живота, него о васкрсењу. На пример, речи тело (месо, плот) и крв значе да се у будућем веку неће наслађивати садашње тело, које се састоји од меса и крви, јер тамо нема хране и пића којима се храни садашње тело. Распадљивост, тј. распадљиво тело не наслеђује нераспадљивост. Зато је нужно да наше тело постане духовно и нераспадљиво. Уосталом, знај да је св. Златоуст ове речи апостола схватио као савет за побољшавање живота.
51. Ево вам казујем тајну.
Опет се враћа на учење о васкрсењу и каже да намерава да им каже нешто страшно и скривено. Тиме их подстиче на веће уважавање онога што ће рећи, јер саопштава тајну.
Сви нећемо помрети, а сви ћемо се променити.
Иако каже, неће сви умрети, сви ће се изменити, тј. и они који не буду умрли обући ће се у нераспадљивост. Дакле, када будеш умирао, не плаши се да нећеш васкрснути. Кажем ти да неки неће умрети, али да им то није довољно за васкрсење, ако се не измене и на тај начин не пређу из смртних тела каква су имали у бесмртна. И као што за њих није корисно да не умру, тако ни за нас није штетно да умремо. И за њих ће промена послужити као смрт, јер ће у њима умирати распадљивост, изменивши се у нераспадљивост.
52. Уједанпут, у трен ока, при последњој труби.
За најкраће и најбрже време, у трен ока, савршиће се толика и таква дела. То је веома чудно. Морамо се дивити не само томе што ће васкрснути иструлела тела или томе што ће сваки добити своје сопствено тело, него и томе што ће се све савршити тако брзо да се то не може ни описати.
Речи при последњој труби неки су разумели у смислу оне, о којој се пише у Откровењу (гл. 7,8 и 9) еванђелисте Јована. Он каже да постоји седам труба, од којих ће прве погубити људе, али неће сви заједно умрети, него је то, каже, према устројству Божијем, да би они који остану видели да су први изгинули и да би се покајали. Последња труба ће огласити васкрсење и измену оних који су већ васкрсли, и то ће се догодити у трену ока.
Јер ће затрубити, и мртви ће васкрснути нераспадљиви.
Да неко не би посумњао да ће се та дела савршити у трену ока, веродостојност својих речи потврђује силом Бога, Који то дело савршава. Затрубиће и десиће се, слично као: Он рече, и постадоше (Пс. 32; 9). Труба не означава ништа друго до заповест и знак Божији, који свему претходи.
И ми ћемо се променити.
Не говори то о самоме себи, него о онима који ће тада бити живи.
53. Јер треба ово распадљиво да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно да се обуче у бесмртност.
Да неко не би, када чује да тело (плот, месо) и крв неће наследити Царство Божије и да ће мртви васкрснути као нераспадљиви, помислио да тела неће васкрснути - јер се она сада састоје од меса (плоти) и крви - додаје да ће тела васкрснути, али не она која су месо (плот) и крв, него преображена и нераспадљива Ове су речи изговорене против оних што кажу да ће васкрснути тела, али не ова иста него нека друга. Апостол каже ово распадљиво и ово смртно; не дакле неко друго, него ово. Тело ће бити ово исто (јер се у њега облачимо). Међутим, уништиће се смрт и распадљивост, јер ће се оно обући у нераспадљивост и бесмртност. Између смрти и распадљивости постоји разлика, јер се реч "смрт" користи само за бића која имају душу, док се распадљивост користи за она бића која су без душе. Ми имамо нешто слично неживом (тј. оном без душе), као што нокти или коса, али ће се и то обући у нераспадљивост.
54. А кад се ово распадљиво обуче у нераспадљивост, и ово смртно обуче у бесмртност, онда ће се испунити она реч што је написана: Победа прождре смрт.
Кад се то догоди, испуниће се оно што је написао пророк Осија. Пошто је рекао нешто запрепашћујуће, у истину својих речи уверава сведочењем Писма. Победа, тј. коначно, јер ће се побеђена уништити, и неће јој остати никаква нада да ће било кад вратити снагу.
55. Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, пакле, победа?
Као да је видео да се то и на делу извршило, надахњује се, узвикује и тријумфује, као да је стао на поражену смрт и згазио је. Између ада и смрти можеш да откријеш неку разлику, односно ад задржава душе, а смрт тела, јер су душе бесмртне.
56. А жалац је смрти грех.
Јер је она кроз њега (грех) добила снагу, користећи га као неко оружје или жалац. Као што је и сам шкорпион ситна животиња, али има силу у жаоки, тако је и смрт добила силу кроз грех, јер би иначе била неделотворна. То се види и из примера Самог Господа, јер смрт у Њему није нашла грех, тако да није могла ни да делује на Њега.
А сила је греха закон.
Зашто? Кад не би било закона, ми бисмо грешили у незнању и не бисмо потпадали под тако строгу осуду. Када је закон показао грех, он нас је изложио већој казни, јер ми знамо и грешимо. Он га је учинио силним, не према његовој природи, него услед нашег немара јер закон нисмо користили како је доликовало, односно као лек, о чему је више говорио у Посланици Римљанима. Не сумњај, дакле, човече, у васкрсење. Ти видиш да је уништен грех, који је био оруђе смрти, и да је укинут закон, који је случајно постао сила греха. Кад је смрт разоружана, она, очигледно, нема снаге.
57. А Богу хвала који нам даде победу кроз Господа нашега Исуса Христа.
Подвизавао се (борио се) Господ Исус, а нама је дарована победа, не по заслугама нити по дугу, него по благодати и човекољубљу Бога Оца, Који нас је кроз подвиг Свога Сина учинио победницима.
58. Зато, браћо моја мила, будите чврсти, непоколебиви, напредујте непрестано у делу Господњем.
Пошто знате да ће бити васкрсења и награде и добрима и злима, будите чврсти. Каже то јер су се колебали у погледу учења о васкрсењу. Како се нису трудили на врлинском животу, мислећи да нема васкрсења, каже напредујте непрестано у делу Господњем. Дело Господње, које Господ љуби и захтева од нас, јесте врлина.
Знајући да труд ваш није узалуд у Господу.
Тј. надајте се да ће бити васкрсења и да нећете изгубити ништа од свог труда. Раније нисте веровали васкрсењу и нисте хтели да се узалудно трудите; сада пак знате да никакав ваш труд неће бити узалудан.
У Господу значи или ваш труд који је у Господу, тј. за који сте имали помоћ са висине, или да у Господу ваш труд неће бити узалудан, него да ћете од њега добити награду.
ШЕСНАЕСТА ГЛАВА
1. А што се тиче милостиње за свете, као што уредих по црквама Галатијским, тако чините и ви.
Окончавши догматско учење, прешао је на поглавље о врлини и милостињи. Милостињом назива сабирање (сакупљање) онога што ће олакшати дело на самом његовом почетку. Оно што се сабирало од многих за свакога је било лако. Зато их подстиче на надметање, приповедајући о ономе што су други учинили и како су то, каже, учинили Галати. Није рекао "предложио сам", него уредио (досл. установио), да би ти знао да је то царско установљење и да га не би запостављао.
2. Сваког првог дана недеље, нека сваки од вас оставља код себе сакупљајући колико може...
Првим даном недеље назива дан Господњи. И самим тим даном приклања их милостињи, подсећајући их на св. Тајне које се савршавају на тај дан. Веома разборито саветује свакоме да сабира колико може, тј. шта му Бог пошаље и шта буде имао код себе. Није рекао "одмах донеси", да не би постидео некога ко има мало, него нека оставља код себе, а кад дође време, тада и донеси.
Да не бивају прикупљања онда када дођем.
Да не сакупљате онда, каже, када треба да дате. Речима када дођем наводи их да буду усрднији према сабирању (сакупљању), јер ће прилози бити пред његовим очима.
3. А када дођем, оне које изаберете послаћу са писмима у Јерусалим да однесу вашу милостињу.
Добро је рекао оне које изаберете, да би се избегла свака саблазан, да не би посумњали како нешто од сакупљенога хоће да присвоји за себе. Каже послаћу са писмима, тако да ћу им се и сам придружити, и својим писмима учествовати у том служењу. То дело, тј. прилоге, назвао је милостињом (дословно: благодаћу) да би показао да извршавају нешто велико, и да извршавају без жаљења и принуде, јер је таква природа благодати.
4. А ако буде вредно да и ја идем, поћи ће са мном.
Ако, каже, оно што саберете буде толико, да захтева и моје служење, поћи ћу и ја. Тиме их такође подстиче на великодушност. Осим тога, жели да има сведоке да ништа неће узети за себе. Зато и каже поћи ће са мном.
5. А вама ћу доћи кад прођем Македонију; јер ћу проћи кроз Македонију. 6. А код вас можда ћу се задржати или и презимити, да ме отпратите куда пођем. 7. Јер нећу да вас видим сада узгредно, него се надам да неко време останем код вас, ако допусти Господ.
Није рекао "кад пођем у Македонију", да не би рекли: "Нама претпостављаш Македонце", него је рекао да ће проћи кроз Македонију, тј. да ће накратко и узгредно посетити Македонце, а да ће се код њих задржати. Тиме показује да их као најискреније и најдостојније ученике претпоставља Македонцима, јер је коринтска црква била велика. Речима можда ћу се задржати застрашује оне који су сагрешили. Због неизвесности додаје ако допусти Господ, јер није знао хоће ли му то Дух дозволити или неће. Дух га је водио куда је Он хтео. Налазећи се у Ефесу, намеравао је да одатле отпутује у Македонију, да прође тим крајем и да дође код њих. На много места доказује своју благонаклоност према њима, између осталог и тиме што неће само узгредно да их посети, и тиме што жели да га они отпрате.
8. А у Ефесу ћу остати до Педесетнице.
И то је знак велике љубави, јер им говори где ће бити и колико ће тамо остати. Затим додаје разлог и наставља:
9. Јер ми се отворише велика врата за рад, и противника је много.
Много је оних који желе да приступе вери и мени су се отворила велика врата да уђем к њима, јер су дозрели за служење у вери. Учитељ је стешњен кад ученици нису ревносни. Међутим, кад су ученици спремни, за њега постоји широко поље. Самим тим, противника је много, јер када ђаво види да га лишавају његових слугу још више се узнемирује и подстиче противнике.
10. А ако дође Тимотеј, гледајте да буде код вас без страха...
Било је вероватно да ће Тимотеј, ако дође, разобличавати оне што су грешили и да ће их прекоревати. Зато их опомиње да богати мудраци не устану против њега, не зато што Тимотеј није имао одважности и што би могао да падне, него зато што би они сами били оштећени. Он је пак био сасвим спреман за опасност. Добро је рекао код вас. Не говорите ми о Јелинима, кад од вас тражим оно што је потребно.
Јер он ради дело Господње као и ја.
Проповеда и учи, и то као ја, што представља велику похвалу за Тимотеја. Пошто је такав, нека га нико не унижава. Он је био млад и сам, а било му је поверено да се побрине за многе, и то надмене. Такође је вероватно да су га ниподаштавали.
11. Зато нико да га не презре. Испратите га с миром да дође к мени, јер га чекам с браћом.
Он им говори још више: Нико да га не презре. С миром, што значи безбедно, без расправа и борбе, са сваком покорношћу. Речју чекам хоће да их застраши, да знају да ће Тимотеј о свему говорити Павлу и да га ничим не ражалосте. Истовремено им показује да је достојан поштовања, јер га сматра толико неопходним да га чека.
12. А што се тиче брата Апола, много га молих да дође к вама са браћом; и свакако не беше воља да сада дође...
Аполос је био старији од Тимотеја и веома красноречив. Да се не би питали зашто им није послао њега уместо Тимотеја, каже: Много га молих. И није рекао: "Он ми се успротивио", него га ослобађа прекора и каже: Не беше воља да сада дође, тј. није било угодно Богу. Да не би рекли да је то само правдање и изговор, наставља:
Али ће доћи кад буде прилика.
Истовремено штити и њега и њих који желе да га виде, тешећи их надом у његов долазак.
13. Бдите...
Указује им да се не смеју у свему ослањати на учитеље, него да је потребан и њихов лични труд.
Стојте у вери...
А не у спољашњој мудрости, јер у њој не можете да се утврдите, него само да лебдите. Рекао је то зато, што су они били колебљиви.
Мушки се држите, снажите се.
Зато што постоје лоши саветници. Каже то стога што су клонули духом.
14. Све да вам бива у љубави.
Говори против оних који су изазивали пометњу и подривали Цркву. Било да неко учи, било да некога уче, било да некога разобличују - све нека буде с љубављу, јер посредством љубави неће бити ни гордости ни подела.
15. Молим вас пак, браћо...
Требало би преместити уз следећи стих: Да се и ви покоравате таквима.
Знате за дом Стефанинов даје првенац из Ахаје.
Знате и нема потребе да вам ја говорим. Стефанинов дом назива првенцем Ахаје или зато што су први поверовали, или зато што су водили благочестив живот. Првенац (првина) свагда треба да има првенство над оним чему служи као почетак. Ахајом назива Јеладу.
И да себе посветише служењу светима.
Они су одлучили да прихвате верујуће сиромахе и да им служе, не зато што их је неко присилио, него по својој слободној вољи.
16. Да се и ви покоравате таквима, и свакоме који помаже и труди се.
Тј. да учествујете и ви у новчаним трошковима и у телесном служењу. Није рекао само "учествујте", него да се покоравате, заповедајући им послушност. Да не би помислили да истиче само Стефанина, додаје: Свакоме који помаже и труди се. У чему? У служењу светима, јер су сви такви достојни поштовања. У том случају ће и они одважније подносити свој подвиг.
17. А радујем се доласку Стефанина и Фортуната и Ахајика, јер ми они попунише ваше одсуство.
Они су обавестили Павла о поделама и о осталим грешкама, које су се појавиле у Коринту. Можда су га управо преко њих обавестили Хлојини (1. Кор. 1; 11). Пошто је било природно да се Коринћани разјаре против њих, каже: Они ми попунише ваше одсуство, тј. дошли су уместо свих вас, и ради свих вас су и предузели тај пут.
18. Јер умирише дух мој и ваш.
Обзнањује да је његово спокојство и њихово спокојство. Како су они мене успокојили, онда је моје спокојство корисно и за вас, и нека са ваше стране не буде изречено ништа што би било непријатно њима самима.
Уважавајте, дакле, такве.
Тј. поштујте их.
19. Поздрављају вас цркве азијске.
Према свом свагдашњем обичају, кроз поздрав сједињује све чланове Цркве Христове.
Поздрављају вас много у Господу Акила и Прискила са домаћом својом црквом.
Код њих је боравио, пошто су се и они бавили израдом шатора (в. Дела ап. 18; 1-3). Запази њихову врлину у томе што су свој дом претворили у цркву, уређујући у њему окупљања верујућих.
20. Поздрављају вас сва браћа. Поздравите се међусобно целивом светим.
Само је овде поменуо свети целив, јер је било много подела. Како их је много наговарао на јединство, на крају их сједињује светим целивом, тј. искреним а не лицемерним.
21. Поздрав је мојом руком, Павловом.
Својом руком је дописао поздрав, да би им показао како велики значај придаје овој посланици.
22. Ако неко не љуби Господа Исуса Христа, нека је анатема. Маран ата (Господе, дођи, тј. Господ дође)!
Једном речју је застрашио све: и блуднике, и оне што су узроковали поделе, и оне који су јели од идолских жртава, и оне који нису веровали у васкрсење, и све који су изазивали несугласице међу њима и понашали се несагласно с његовим учењем и предањем. Маран ата (Господ дође). Рекао је то делимично зато да би утврдио учење о икономији а кроз то и о васкрсењу, а делимично и због тога да би их постидео: Господ је због нас све прихватио на Себе, а ви Га гневите, тако да се неки називају по именима људи, а неки се порочно понашају. Није употребио грчки израз, него јеврејски, тј арамејски. Говорио је Коринћанима, који су велику важност придавали спољашњој мудрости и лепоти грчког језика, чиме им показује да њему то ни најмање није потребно, него да се хвали простотом и да говори грубим језиком.
23. Благодат Господа нашега Исуса Христа с вама.
Дужност учитеља није само да убеђује, него и да се моли. Он им на тај начин двоструко помаже: како поукама, тако и низвођењем вишње помоћи посредством својих молитава.
24. Љубав моја са свима вама. Амин.
Пошто је просторно био далеко од њих, као да их обухвата рукама љубави и каже: Љубав моја са свима вама тј. ја сам са свима вама, иако сам на другом месту. Тиме показује да, иако оно што је написао показује његову жалост, није написано због гнева или јарости, него због љубави и бриге. Да не би помислили да некоме жели да ласка, додаје у Исусу Христу, тј. у мојој љубави нема ничега човечијег или телесног, него је духовна и у Христу.
И ми ћемо се молити да, љубећи једне друге у Христу, не уносимо у себе ништа од световне (мирјанске) љубави, која је непријатељска према Богу. На тај начин удостојићемо се и обитељи Божијих за којима чезнемо, у Христу Исусу Господу нашем Који нас љуби и Којем нека је слава у векове векова.
Амин.
1. А што се тиче милостиње за свете, као што уредих по црквама Галатијским, тако чините и ви.
Окончавши догматско учење, прешао је на поглавље о врлини и милостињи. Милостињом назива сабирање (сакупљање) онога што ће олакшати дело на самом његовом почетку. Оно што се сабирало од многих за свакога је било лако. Зато их подстиче на надметање, приповедајући о ономе што су други учинили и како су то, каже, учинили Галати. Није рекао "предложио сам", него уредио (досл. установио), да би ти знао да је то царско установљење и да га не би запостављао.
2. Сваког првог дана недеље, нека сваки од вас оставља код себе сакупљајући колико може...
Првим даном недеље назива дан Господњи. И самим тим даном приклања их милостињи, подсећајући их на св. Тајне које се савршавају на тај дан. Веома разборито саветује свакоме да сабира колико може, тј. шта му Бог пошаље и шта буде имао код себе. Није рекао "одмах донеси", да не би постидео некога ко има мало, него нека оставља код себе, а кад дође време, тада и донеси.
Да не бивају прикупљања онда када дођем.
Да не сакупљате онда, каже, када треба да дате. Речима када дођем наводи их да буду усрднији према сабирању (сакупљању), јер ће прилози бити пред његовим очима.
3. А када дођем, оне које изаберете послаћу са писмима у Јерусалим да однесу вашу милостињу.
Добро је рекао оне које изаберете, да би се избегла свака саблазан, да не би посумњали како нешто од сакупљенога хоће да присвоји за себе. Каже послаћу са писмима, тако да ћу им се и сам придружити, и својим писмима учествовати у том служењу. То дело, тј. прилоге, назвао је милостињом (дословно: благодаћу) да би показао да извршавају нешто велико, и да извршавају без жаљења и принуде, јер је таква природа благодати.
4. А ако буде вредно да и ја идем, поћи ће са мном.
Ако, каже, оно што саберете буде толико, да захтева и моје служење, поћи ћу и ја. Тиме их такође подстиче на великодушност. Осим тога, жели да има сведоке да ништа неће узети за себе. Зато и каже поћи ће са мном.
5. А вама ћу доћи кад прођем Македонију; јер ћу проћи кроз Македонију. 6. А код вас можда ћу се задржати или и презимити, да ме отпратите куда пођем. 7. Јер нећу да вас видим сада узгредно, него се надам да неко време останем код вас, ако допусти Господ.
Није рекао "кад пођем у Македонију", да не би рекли: "Нама претпостављаш Македонце", него је рекао да ће проћи кроз Македонију, тј. да ће накратко и узгредно посетити Македонце, а да ће се код њих задржати. Тиме показује да их као најискреније и најдостојније ученике претпоставља Македонцима, јер је коринтска црква била велика. Речима можда ћу се задржати застрашује оне који су сагрешили. Због неизвесности додаје ако допусти Господ, јер није знао хоће ли му то Дух дозволити или неће. Дух га је водио куда је Он хтео. Налазећи се у Ефесу, намеравао је да одатле отпутује у Македонију, да прође тим крајем и да дође код њих. На много места доказује своју благонаклоност према њима, између осталог и тиме што неће само узгредно да их посети, и тиме што жели да га они отпрате.
8. А у Ефесу ћу остати до Педесетнице.
И то је знак велике љубави, јер им говори где ће бити и колико ће тамо остати. Затим додаје разлог и наставља:
9. Јер ми се отворише велика врата за рад, и противника је много.
Много је оних који желе да приступе вери и мени су се отворила велика врата да уђем к њима, јер су дозрели за служење у вери. Учитељ је стешњен кад ученици нису ревносни. Међутим, кад су ученици спремни, за њега постоји широко поље. Самим тим, противника је много, јер када ђаво види да га лишавају његових слугу још више се узнемирује и подстиче противнике.
10. А ако дође Тимотеј, гледајте да буде код вас без страха...
Било је вероватно да ће Тимотеј, ако дође, разобличавати оне што су грешили и да ће их прекоревати. Зато их опомиње да богати мудраци не устану против њега, не зато што Тимотеј није имао одважности и што би могао да падне, него зато што би они сами били оштећени. Он је пак био сасвим спреман за опасност. Добро је рекао код вас. Не говорите ми о Јелинима, кад од вас тражим оно што је потребно.
Јер он ради дело Господње као и ја.
Проповеда и учи, и то као ја, што представља велику похвалу за Тимотеја. Пошто је такав, нека га нико не унижава. Он је био млад и сам, а било му је поверено да се побрине за многе, и то надмене. Такође је вероватно да су га ниподаштавали.
11. Зато нико да га не презре. Испратите га с миром да дође к мени, јер га чекам с браћом.
Он им говори још више: Нико да га не презре. С миром, што значи безбедно, без расправа и борбе, са сваком покорношћу. Речју чекам хоће да их застраши, да знају да ће Тимотеј о свему говорити Павлу и да га ничим не ражалосте. Истовремено им показује да је достојан поштовања, јер га сматра толико неопходним да га чека.
12. А што се тиче брата Апола, много га молих да дође к вама са браћом; и свакако не беше воља да сада дође...
Аполос је био старији од Тимотеја и веома красноречив. Да се не би питали зашто им није послао њега уместо Тимотеја, каже: Много га молих. И није рекао: "Он ми се успротивио", него га ослобађа прекора и каже: Не беше воља да сада дође, тј. није било угодно Богу. Да не би рекли да је то само правдање и изговор, наставља:
Али ће доћи кад буде прилика.
Истовремено штити и њега и њих који желе да га виде, тешећи их надом у његов долазак.
13. Бдите...
Указује им да се не смеју у свему ослањати на учитеље, него да је потребан и њихов лични труд.
Стојте у вери...
А не у спољашњој мудрости, јер у њој не можете да се утврдите, него само да лебдите. Рекао је то зато, што су они били колебљиви.
Мушки се држите, снажите се.
Зато што постоје лоши саветници. Каже то стога што су клонули духом.
14. Све да вам бива у љубави.
Говори против оних који су изазивали пометњу и подривали Цркву. Било да неко учи, било да некога уче, било да некога разобличују - све нека буде с љубављу, јер посредством љубави неће бити ни гордости ни подела.
15. Молим вас пак, браћо...
Требало би преместити уз следећи стих: Да се и ви покоравате таквима.
Знате за дом Стефанинов даје првенац из Ахаје.
Знате и нема потребе да вам ја говорим. Стефанинов дом назива првенцем Ахаје или зато што су први поверовали, или зато што су водили благочестив живот. Првенац (првина) свагда треба да има првенство над оним чему служи као почетак. Ахајом назива Јеладу.
И да себе посветише служењу светима.
Они су одлучили да прихвате верујуће сиромахе и да им служе, не зато што их је неко присилио, него по својој слободној вољи.
16. Да се и ви покоравате таквима, и свакоме који помаже и труди се.
Тј. да учествујете и ви у новчаним трошковима и у телесном служењу. Није рекао само "учествујте", него да се покоравате, заповедајући им послушност. Да не би помислили да истиче само Стефанина, додаје: Свакоме који помаже и труди се. У чему? У служењу светима, јер су сви такви достојни поштовања. У том случају ће и они одважније подносити свој подвиг.
17. А радујем се доласку Стефанина и Фортуната и Ахајика, јер ми они попунише ваше одсуство.
Они су обавестили Павла о поделама и о осталим грешкама, које су се појавиле у Коринту. Можда су га управо преко њих обавестили Хлојини (1. Кор. 1; 11). Пошто је било природно да се Коринћани разјаре против њих, каже: Они ми попунише ваше одсуство, тј. дошли су уместо свих вас, и ради свих вас су и предузели тај пут.
18. Јер умирише дух мој и ваш.
Обзнањује да је његово спокојство и њихово спокојство. Како су они мене успокојили, онда је моје спокојство корисно и за вас, и нека са ваше стране не буде изречено ништа што би било непријатно њима самима.
Уважавајте, дакле, такве.
Тј. поштујте их.
19. Поздрављају вас цркве азијске.
Према свом свагдашњем обичају, кроз поздрав сједињује све чланове Цркве Христове.
Поздрављају вас много у Господу Акила и Прискила са домаћом својом црквом.
Код њих је боравио, пошто су се и они бавили израдом шатора (в. Дела ап. 18; 1-3). Запази њихову врлину у томе што су свој дом претворили у цркву, уређујући у њему окупљања верујућих.
20. Поздрављају вас сва браћа. Поздравите се међусобно целивом светим.
Само је овде поменуо свети целив, јер је било много подела. Како их је много наговарао на јединство, на крају их сједињује светим целивом, тј. искреним а не лицемерним.
21. Поздрав је мојом руком, Павловом.
Својом руком је дописао поздрав, да би им показао како велики значај придаје овој посланици.
22. Ако неко не љуби Господа Исуса Христа, нека је анатема. Маран ата (Господе, дођи, тј. Господ дође)!
Једном речју је застрашио све: и блуднике, и оне што су узроковали поделе, и оне који су јели од идолских жртава, и оне који нису веровали у васкрсење, и све који су изазивали несугласице међу њима и понашали се несагласно с његовим учењем и предањем. Маран ата (Господ дође). Рекао је то делимично зато да би утврдио учење о икономији а кроз то и о васкрсењу, а делимично и због тога да би их постидео: Господ је због нас све прихватио на Себе, а ви Га гневите, тако да се неки називају по именима људи, а неки се порочно понашају. Није употребио грчки израз, него јеврејски, тј арамејски. Говорио је Коринћанима, који су велику важност придавали спољашњој мудрости и лепоти грчког језика, чиме им показује да њему то ни најмање није потребно, него да се хвали простотом и да говори грубим језиком.
23. Благодат Господа нашега Исуса Христа с вама.
Дужност учитеља није само да убеђује, него и да се моли. Он им на тај начин двоструко помаже: како поукама, тако и низвођењем вишње помоћи посредством својих молитава.
24. Љубав моја са свима вама. Амин.
Пошто је просторно био далеко од њих, као да их обухвата рукама љубави и каже: Љубав моја са свима вама тј. ја сам са свима вама, иако сам на другом месту. Тиме показује да, иако оно што је написао показује његову жалост, није написано због гнева или јарости, него због љубави и бриге. Да не би помислили да некоме жели да ласка, додаје у Исусу Христу, тј. у мојој љубави нема ничега човечијег или телесног, него је духовна и у Христу.
И ми ћемо се молити да, љубећи једне друге у Христу, не уносимо у себе ништа од световне (мирјанске) љубави, која је непријатељска према Богу. На тај начин удостојићемо се и обитељи Божијих за којима чезнемо, у Христу Исусу Господу нашем Који нас љуби и Којем нека је слава у векове векова.
Амин.
-----------------------------------------------------------------------------
ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА - (СВЕТИ ТЕОФИЛАКТ ОХРИДСКИ) 1 део
ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА - (СВЕТИ ТЕОФИЛАКТ ОХРИДСКИ) 2 део
ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА - (СВЕТИ ТЕОФИЛАКТ ОХРИДСКИ) 3 део
ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА - (СВЕТИ ТЕОФИЛАКТ ОХРИДСКИ) 2 део
ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА - (СВЕТИ ТЕОФИЛАКТ ОХРИДСКИ) 3 део
#Теофлактохридски, #СветоПисмо, #АпостолПавле, #посланицакоринћанима, #Teofilaktohridski, #SvetoPismo, #ApostolPavle, #poslanicakorincanima
Нема коментара:
Постави коментар