Где су страсти, одатле бежи блажени мир, а шаље се тамо где
је бестрашће. Људи обузети страстима никада немају мира, јер се непрестано
колебају и бивају узнемиравани буром својих страсти. Једини најбестраснији и
Свесвети Бог има свесавршени мир. Он
Сам и јесте мир, јер је Он бестрашће. Он
је „кнез мира“ (Ис. 9:6), како рече Исаија, то јест узрок, корен и извор мира.
А пошто је „мир Његов без краја“ (Ис. 9:7), али и Он је неограничен и
бесконачан, онда се Његов мир излива и распростире и на људски род. Његов
Јединородни Син, који је дошао у свет, излио је мир, помирио је приношењем Себе
на жртву, оне који су близу и оне који су далеко, односно два супротстављена
народа, пагански и јеврејски, и помиривши их, здружио је са Богом читав људски
род. Ово, то јест, да је Христос мир наш, веома је јасно показао премудри Павле
у данас прочитаној посланици, поставивши то као увод своје беседе (Еф. 2:14).
Заиста је Христос мир наш, јер је Он дародавац истинског мира, Он је једини и
дао и још увек излива у наша срца велики дар истинског мира. И свет обећава
мир, али другачији је светски мир, а другачији је мир Божији. Овоме нас је
експлицитно поучио Богочовек када је даровао мир Својим ученицима. Јер им је
тада рекао: „не дајем вам га као што свет даје“ (Јн. 14:27). Светски мир није
мир, већ метеж и смућење; није мир већ штета и погибао. Погледајте са коликом
тачношћу је ово показао свепреблаги Бог.
Сиромаштво, говори свет, носи у себи тескобу, носи невоље,
носи жалости, а све ово смућује срце и нарушава спокојство. Ако пак будеш
богат, тада ћеш чинити све што пожелиш, због чега ће твоје срце бити мирно, и
твоја душа спокојна. Ова поука света је слатка, због чега ми, слушајући је,
поверујемо да ћемо у богатству наћи исконски мир и спокој. Али свемилостиви
Бог, да би показао како је обмањиво овакво учење света, представио нам је у
Јеванђељу стање једног богатог човека.
„У једнога богатог човјека“, рече Он, „роди њива“ (Лк. 12:16). Овај човек је био богат, а када му је пристигао род, постао је још богатији. Па шта му је омогућило велико богатство? Да ли му је донело тишину? Не. Произвело је у њему многа размишљања: „И размишљаше“, каже, „у себи“ (Лк. 12:17). Да ли га је успокојило? Не, донело му је велику недоумицу. „Шта да чиним“ говори он, „јер немам у шта сабрати љетину своју?“ Шта да чиним, говори он, као сиромах. Снебивам се и немам, говори, исто као и сиромах. Он је у недоумици од сувишка, као што је сиромашни од недостатка. Збуњен је због умножавања богатства, као сиромах због увећања сиромаштва. Ипак је нашао решење за своју недоумицу: „Ово ћу учинити“, рекао је, „срушићу житнице своје и саградићу веће; и ондје ћу сабрати сва жита моја и добра моја“ (Лк. 12:18). Али рушење и изградња житница, сабирање и стављање у њу жита и других добара, није мир, већ брига, није тишина срца, него смућивање. На крају свега ће тек наћи успокојење и мир. Где заиста? Не у реалним стварима, већ у својој машти. Налази спокојство, не у нашем времену, које је у његовој власти, него у будућем, непознатом и које уопште није у његовој власти. „И казаћу“, говори он, „души својој: Душо; имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се“ (Лк. 12:19). Али када ће бити ово успокојење и весеље? Онда када разори житнице и сагради веће; када тамо сакупи сва жита и добра своја. Да ли је икада дошло време које је очекивао? „Безумниче“, рече му Господ, „ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити?“ (Лк. 12:20). Онај несрећник се никада није наслађивао спокојством и миром који је очекивао од богатства, већ проводећи сав свој живот у бригама, напорима, у смућењу и метежу скончао изненадном смрћу. Тако бива, говорио је Господ, са ониме који тражи богатство да би себе успокојио, и не богати се у Богу, то јест, у врлини. „Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом“ (Лк. 12:21).
Божански пак, апостол Павле, набрајајући невоље у које падају они који се приклањају савету света и желе да се обогате, да би се наслађивали спокојством и одмором, уверава оне који читају његове списе, да је учење света обмањиво: „А који хоће да се богате, упадају у искушење и замку, и у многе луде и погубне жеље, које гурају људе у пропаст и погибао“ (1Тим. 6:9).
Свакодневно нам је пред очима истина и Христових и Павлових речи: видимо богатствољупце, који се богате и никада не насићују, него дан и ноћ размишљају о томе како би могли да саберу богатство и умноже ризнице; видимо их како разарају и своје житнице и своје домове и граде пространије; слушамо их како говоре, када учиним ово и изградим оно и завршим то, тада ћу се смирити и отпочинути. Слушамо их како говоре о спокојству и одмору, а никада то не задобијају, него га одлажу из дана у дан док их смрт, дошавши, не уграби у самим бригама и смутњама, које настају од богатољупства. Колико само њих видимо који због богаћења упадају у искушење расправа, међусобне свађе, ухваћене у мрежу покварености, лажи, обмане, неправде, кривоклетства и који неразумно желе штетне ствари, које их бацају у душевно растројство и погибао? Овакви су плодови учења света, овакав предах и мир доноси богатство онима који у га у њему ишту.
Међутим, уколико се будеш уздржавао, говори свет, противећи се испуњавању твојих жеља, твоје ће се жеље појачати и успламтети, чиме ће ти помутити тишину и уништити спокојство. Наслађуј се сладостима за којима жудиш, да би имао тишину, спокојство и мир. Ово је учење веома примамљиво за тело, зато га многи са радошћу слушају. Ово је најслађи и најпримамљивији мамац, и зато он многе привуче и улови. Али, многомилостиви Бог нам је предочио авантуре у које упада такав човек, који је раскинуо узе уздржања, и збацио узду са својих жеља. То је блудни син. Позната нам је његова прича. Добивши део очевог имања отишао је „у далеку земљу“ (Лк. 15:12-13), да би, као незнанац, слободно могао да испуњава све жеље свога тела. Преједање, опијање, лумповање, певачи, музиканти, блуднице и остало, шта год је зажелела његова телесна жеља, све је то он упражњавао свакодневно, што је потврђено речима: „просу имање своје живећи развратно“ (Лк. 15:13). И какав је спокој у томе нашао? Какву тишину или какав мир? Док је у дому оца свога живео уздржано и целомудрено, био је господар, а када је постао неуздржљив и распустан, тада је постао роб и хранитељ свиња, пошто га је његов господар „послао у поље своје да чува свиње“ (Лк. 15:15). Док је побеђивао своју похоту, имао је довољно свега, што му је било потребно, а када је чинио распусна дела, „жељаше напунити трбух свој рошчићима које свиње јеђаху, и нико му не даваше“ (Лк. 15:16). Зато је стењући говорио: „Колико најамника у оца мога имају хљеба исувише, а ја умирем од глади“ (Лк. 15:17)? Чујте поредак, чујте тишину, чујте мир. Много таквих примера свакодневно видимо. Такав је покој и мир, који даје свет.
Браћо, онај ко иште мира од света, сличан је човеку који жели „брати смокве са трња и грожђе са купине“ (уп. Лк. 6:44). „Свијет сав у злу лежи“ (1Јн. 5:19). Зло је узнемиреност, преплављивање мисли и осећања, метеж, и зато светске ствари не доносе ни мира ни покоја. Једини Бог, господар мира, шаље га по Своме човекољубљу у срца људи. Али на који начин бива ово ниспослање? Да ли преко Анђела, како је објавио мир свој земљи онда када се Његов Јединородни Син родио (Лк. 2:17). Или речју, како га је Христос дао жени грешници, а такође и крвоточивој, рекавши: „иди с миром“ (Лк. 7:50; 8:48)? И Својим светим ученицима, када им је пред страдање рекао „мир вам остављам, мир свој дајем вам“ (Јн. 14:27), а и након васкрсења такође рекавши „мир вам“ (Јн. 20:19)? Или кроз Своје ученике, по обећању, које им је дао, када је рекао: „У коју год кућу уђете најприје кажите: Мир дому овоме!“ (Лк. 10:5)? Или кроз уста њихових наследника, када они говоре: мир свима? Заиста и кроз све њих Бог дарује људима велики дар мира, међутим, открио је и други начин, на који ми примамо мир, начин општији и делотворнији, који је објавио устима светог цара-пророка Давида. „Велик мир“, рекао је, „имају они који љубе закон Твој, и у њих нема спотицања“ (Пс. 118:165). Познато је да ко љуби закон Божији, тај љуби Бога, а Бога љуби онај ко држи Његове заповести. „Ко има заповијести моје и држи их, то је онај који ме љуби“ (Јн. 14:21). Управо ово значе речи светог пророка: велики мир је онима који не греше, него држе закон Божији. У њима нема спотицања, односно, ништа у свету не може смутити или поколебати мирно стање њихове душе. Заиста, док се удаљујемо од нечистоте грехова и чврсто стојимо у чистоти врлина, дотле Божији мир обитава у нашим душама. Када грех оскврни душу, истог тренутка мир нас напушта, и наступа смућење: нестаје спокојство савести и у наше срце улази греховни метеж.
А да би се уверили у ово, узиђите мислено на небо и погледајте на оне свете светлости, друге након исконске светлости Божанства, мислим на Анђеоске чинове: тамо ћете угледати царство мира. Сви они невештаствени духови су спокојни, мирни и посвећени будућем служењу пресуштаственог, јединичног и Триипостасног Божанства, једнодушно, једном мишљу, једним хтењем и гласом поју, узвикују и говоре: „свет, свет, свет Господ Саваот, пуно је небо и земља, славе Његове“ (Ис. 6:3). Тамо заиста царује мир Божији. Али докле? Докле царује безгрешност. Али, о јада: и ту улази, а нико не зна како, грех гордости. Деница се погорђује и говори у уму своме: „Изаћи ћу у висине над облаке, изједначићу се с Вишњим“ (Ис. 14:14). Овај грех је протерао мир и донео смућење и метеж, због чега се од тог тренутка Анђеоске силе деле на два дела: један од њих остаје непоколебив у врлини, а други се поколебао и следи за гордим помислима Денице, због чега се смућује и пада са неба на земљу. „Како паде с неба, звездо данице, кћери зорина? Како се обори на земљу који си газио народе?“ (Ис. 14:12). Паде моментално, као муња: „Видех сатану, како паде са неба као муња“ (Лк. 10:18).
Сада спустите вашу мисао до раја и погледајте на нашег праоца (Адама): он тамо има мир, мир који је далек смућивању страсти, савршени мир са сопственом савешћу, са Богом. Али бива наклоњењ савету прамајке (Еве), која је прелешћена змијом, окуша од забрањеног плода, и преступивши Божију заповест, пада у грех непослушања. Само што су Адам и Ева учинили грех, одмах на њих устаје рат страсти, обузима их стид. „Тада им се отворише очи, и видјеше да су наги; па сплетоше лишћа смокова и начинише себи прегаче“ (Пост. 3:7). Њима овладава страх и најтеже обличење савести. „И зачуше глас Господа Бога, који иђаше по врту кад захлади; и *сакри се Адам и жена му испред Господа Бога међу дрвета у врту“ (Пост. 3:8). Моментално се мир са Богом преобратио у непријатељство, а даље су од овога уследили изагнање из раја, нарастање трња и корова, страх звери, зној лица, све жалости, живот у болестима, смрт и трулеж.
Страдања првостворених, која су била последица преступања заповести, трпимо и ми, када упаднемо у бездан греховни. Када сагрешим, стид прекрива моје лице, у моје срце улази страх, изобличење савести ми растрже душу, мрачна и мучна туга ме обузима. Одмах осећам да сам разљутио Бога и да је благодат Божија одступила од мене. Пошто ме тада напушта мир Божији, онда, иако имам безбројне пријатности и задовољства, нити тишину имам, нити спокој проналазим. Ово о чему говорим потврђују речи Давидове, које је изговорио након што је сагрешио. Он се након сагрешења налазио у царској слави и свим почастима и задовољствима која из ње произилазе, али се међутим није либио да говори: „Јер безакоња моја изађоше врх главе моје, као тешко бреме отежаше ми. Пострадах и скруших се до краја, сав дан постиђен ходих“ (Пс. 37:4-5,7).
Пошто ја, будући непричастан Божанских врлина, не могу да замислим мирног стања врлинских људи, зато призивам праведне да опишу сами себе. Свети људи и Божији пријатељи, хтели би смо да се уверимо да ви поседујете мир првостворених људи, који је био у њима пре преступа. Приповедајте нам, како је смело ваше лице, колико бестрашће обитава у вашем срцу, како су мртве и неделатне страсти у вама, колику тишину има ваша будна савест и колику духовну радост осећа ваша богољубива душа. Јавите нам, о људи свепоштовани, колику сладост и Божанско весеље окушате, када творите дела врлине. Павле апостоле, човече небески, реци и не стидећи се засведочи, да си и у гоњењима за Христа и у највећим опасностима и при најсуровијим мучењима окушао блажени мир Божији, и радујући се срцем, велегласно си ускликивао: „радујем се у страдањима својим“ (Кол. 1:24).
Узалуд, браћо и сестре, лутамо, тражећи мир и спокој који од њега долази у богатству, у задовољствима и почастима и добрима овога света. Исус Христос је миротворац и господар мира. Он мир даје свима, али мир борави само у онима који су њега достојни. Овоме је Сами Господ научио своје ученике, када их је послао на проповед. У који год дом уђете, говорио им је, најпре дајте Мој мир, говорећи: „Мир дому овоме! И ако буде ондје син мира, остаће на њему мир ваш; ако ли не буде, вратиће се вама“ (Лк. 10:5-6). Чујете ли учење и ужасавате ли се? Исус Христос је дароватељ мира, Он Вам устима Својих јереја даје Свој Божански мир, онако како и „Својим сунцем обасјава и зле и добре“ (Мт. 5:45). Међутим, као што сунчева светлост не делује на очи слепих, тако ни мир Божији не борави у срцима злих људи. Дакле, уколико желиш мир, буди син мира, односно, буди богољубив, врлински и достојан таквог небеског мира. Уколико постанеш такав, остаће на теби мир. „И ако буде ондје син мира, остаће на њему мир ваш“. Уколико пак, лежиш у нечистоти греха свога и биваш недостојан примања ове свете благодати, онда не очекуј мир, јер ће он бежати од тебе и остаћеш у смућењу, метежу и колебању страсти својих. Нека тога не би било са вама. „А сам Господ мира нека вам да мир свагда и у свакој прилици. Господ са свима вама!“ (2Сол. 3:16). Амин.
Извор: Манастир Подмаине
#АрхиепископНикифор, #Никифор, #страсти, #мир, #ИсусХристос, #ArhiepiskopNikifor, #Nikifor, #strasti, #mir,
Нема коментара:
Постави коментар