Свештеник Павел Островски, син угледног протојереја
Константина Островског и брат Епископа зарајског Константина, постао је
надалеко познат захваљујући телевизијској емисији „Одговор
свештеника – уживо“
и интернет пројекту „Свештеник онлајн“. Настојатељ је цркве која се налази у
Нахабину. Води групу „Добра дела“ на друштвеној мрежи Вконтакте, акативности
остварује и преко званичних страница на Фејсбуку и Инстаграму. На Инстаграму
оца Павла прати преко пола милиона пратилаца. Његови кратки одговори које даје
на сторијима Инстаграма, често испуњени хумором или сарказмом, директни и
животно реални, многе су привукли вјери.
- У којој мјери су млади данас спремни да чују јеванђелску поруку: „дођи и види“? Колико је то данас могуће младом човјеку?
О. ПАВЕЛ: Мислим да је наше вријеме једно од најпогоднијих за проповијед. Раније се много говорило о Богу, до те мјере да је младима понекад бивало досадно. Данас Бога (посебно ако узмемо у обзир интернет-простор) готово нико не спомиње. Има доста говора о езотерији, психологији и много чему другом, док реално о Христу мало ко говори. У том информативном вакууму, ако се аудиторијуму обраћамо без осуђивања и надмености, има много оних који ће чути, из разлога што је основа за примање ријечи о Богу већ спремна. Људи желе нешто изнад свакодневице. Млади нису глупи, они виде куда иде „просвећени“, либерални свијет, те је стога важно показати им алтернативу и још важније то потврдити личним примјером.
- Шта сматрате најважнијим када је у питању рад са младима?
О. ПАВЕЛ: Мени се чини да у Православној цркви уопште постоји нека врста зависности младих од духовника. Када је у питању богослужење, ја то сасвим подржавам. Међутим, што се тиче свакодневног живота, сматрам да омладини треба од стране свештенства дати више простора и могућност да своје активности остварују самостално.
Постоји једна неприродна појава међу вјернима: недјељом се сабирамо у храм, заједно се молимо, послије богослужења заједно попијемо чај или кафу и попричамо, а затим одлазимо и током седмице наш духовни живот престаје. Зато сматрам да што се омладина чешће среће ван богослужења, то боље. При том, потребно им је прво показати свој лични примјер, а затим их пустити да сами остварују овај задатак. Ми смо већ пробали да примијенимо овај метод. Прије више од годину дана смо изнајмили простор гдје се двапут седмично наша омладина окупља и том приликом се играју друштвене игре и пије чај. На тим сусретима постоје три правила: забрањено је користити ружне ријечи, забрањено је користити телефоне и забрањено је одраслима (уколико присуствују) да доцирају, то јест одрасли морају посматрати младе као себи равне.
Немогуће је младима да се науче уколико бораве у виртуелном простору. Разлог томе је што се духовни живот одвија у реалном времену. Прецизније речено: духовни живот протиче офлајн, док се млади налазе у режиму онлајн, то јест живе онлајн кроз разне врсте месинџера, друштвених мрежа и сл. Стога је важно на почетку младима пружити прилику да осјете укус реалног живота, а затим са тог првог стешеника упућивати их у правцу духовног живота. Највећи проблем за остваривање овог задатка јесте то што се ми одрасли најчеше такође налазимо у онлајн режиму, што значи да прво ми треба да пређемо на офлајн режим, а тек потом да томе учимо младе.
Заправо, хришћански живот је немогућ за човјека докле год се он налази у зони комфора. Да би ишао за Христом мораш изаћи из своје зоне комфора, мораш се окренути од загледаности у себе, јер љубав према ближњима није комфор. При том, старији треба да покажу примјер младима, а не обрнуто. Ако правилно схватимо ријечи апостола Павла: „оци, не раздражујте дјецу своју“ (Еф. 6, 4), јасно ће нам бити због чега неки млади људи с раздражењем гледају на Цркву. Разлог је то што ми често једно говоримо а друго радимо. Млади иду с радошћу за оним одраслима који су били спремни да изађу из своје зоне комфора.
Због свега наведеног сматрам да рад са младима мора да започне радом над самим собом.
- Током фестивала, Ви сте у својој дискусији навели да се млади након сусрета с вјером у Бога и доласка у Цркву срећу са различитим традицијама и праксама. Колико је Црква спремна да посвједочи тај сусрет у реалном животу и да прилагоди своју мисију потребама савременог младог човјека?
О. ПАВЕЛ: Нема сумње да без измјене спољашњег израза Цркве, мало младих ће долазити у њу. Има ствари које су у Цркви непромјењиве. Но то су баш они елементи који младе привлаче. Они се радују Христу, радују се Светом писму и духовном животу. Са тим и нема проблема у мисији Цркве међу омладином. Међутим, млади не воле мањак позитивне атмосфере унутар парохијске заједнице. Кад кажем позитивна атмосфера, мислим на оно чиме одишемо. Понекад млади говоре како им је „загушљиво“ у цркви. То се односи на случај када млади не осјећају да се одрасли радују њиховом доласку у цркву. Ја понекад старијим људима кажем: „када би ваш унук који никада није вјеровао у Бога нити ишао у цркву, одлучио да дође, ви бисте се томе сигурно веома радовали, загрлили бисте га, дали му колач и сл., али када долази исти такав млади човјек, који није ваш унук, ви почињете да га критикујете због пирсинга, минђуше или тетоваже, да није обучен како треба – гдје је ту радост због доласка човјека у цркву?“
Такође, многи наши обичаји плод су многовјековног искуства Цркве. До тих обичаја смо дошли након дугог временског периода. С друге стране, ми од младог човјека очекујемо да ту традицију усвоји буквално за неколико мјесеци – да се за пар мјесеци научи потпуном хришћанском животу, посту и молитви, да одмах схвати наше богослужење, да наше празнике празнује и да им се радује са нама, а то је за њега у том тренутку тешко. Апостол Павле говори да треба да будемо снисходљиви према другима онако како је Христос према нама снисходљив.
Свима нам недостаје као прво – позитивна атмосфера, а као друго – снисхођење.
- Све што се нуди савременом човјеку, нуди му се да би му олакшало начин живота, уводећи га у зону комфора. Рекли сте да је први корак у духовном животу излазак из зоне комфора. Како данас убиједити људе да се одрекну комфора и заволе крст?
О. ПАВЕЛ: Преподобног Антонија Великог су једном питали како ће живјети људи у последња времена у односу на његове савременике. Он је одговорио: „ми који можемо да постимо без хране по четрдесет дана бићемо мањи од људи који у те дане успију да сачувају вјеру“. Вјероватно да наше вријеме није посљедње, али је очито да смо ми ближи посљедњим временима него Антоније Велики који је живио више од хиљаду и петсто година прије нас. Стога је јасно и смирено свједочење да вјерујеш у то да је Исус Христос Бог оваплоћени, то је већ само по себи излазак из зоне комфора. Видимо како у неким земљама Запада за само свједочење Христа људи преживљавају одређене притиске.
Надаље, потребно је вријеме да човјек у себе прими Христа. Имамо примјер људи који су гледали Христа уживо, који су ишли за њим три и по године, слушали његову проповијед, видјели оно што ми нисмо видјели – преображење, ход по води, васкрсавање мртвих. Међутим, када је Христос био разапет на крст, сви су се разбјежали. Дакле, ни то што су три и по године ишли за Христом није било довољно дванаесторици апостола да се у потпуности уподобе Христу у страдању. Ако је толико дуго људима прије двије хиљаде година било недовољно, зашто захтијевамо од савремених младих људи да постану потпуни и дубоко вјерујући хришћани? Несумњиво је за духовно узрастање потребно времена, јер сам Христос духовни живот упоређује са обрадом земље, кроз примјер сјемена које се баца у земљу и расте. Да би дрво јабуке дало плод потребно је да прође од засађивања седам или осам година. Ако смо спремни да чекамо плод јабуке толико година, због чега очекујемо од човјека да одмах роди духовни плод?
Када у људе засађујемо сјеме вјере, потребно је велико стрпљење. Треба да се научимо да чекамо, а не да журимо.
- Достојевски у „Пишчевом дневнику“ каже да родитељи могу да буду највећи непријатељи својој дјеци, јер их одмалена лишавају сусрета са проблемом, због чега у сусрету са животним тешкоћама доживаљавају пораз. Да ли је решење у томе да дјецу од ране младости васпитавамо у духу крста и Васкрсења?
О. ПАВЕЛ: С дјецом све треба радити заједно. Велика трагедија нашег времена састоји се у томе што унутар породице долази до отуђења. Сваки сједи у свом углу, гледајући у свој телефон, телевизор или ноутбук, свако ради неки свој индивидуални посао и ништа се не остварује заједнички. Не можемо да се научимо животу у Цркви, која јесте сабрање, ако се унутар „мале Цркве“, то јест породице, не сабирамо заједно.
Не можемо дјетету једноставно указати које грешке не смије учинити и шта треба да ради. Треба прије свега бити заједно, бити поред њега и у добру и у злу. Нико од нас не може заштити дјецу од сусрета с проблемима. Али ако одржимо заједницу, то јест ако будемо заједно, кроз то сабрање ћемо показати прави хришћански примјер, из којег ће дијете, чинећи све заједно с нама, постепено улазити у живот Цркве, чиме ће се на најбољи начин решавати сви проблеми.
Све што постоји у великој Цркви, то постоји и у малој Цркви – породици. Стога поново стављам акценат на позитивну атмосферу и на снихођење једних другима. Томе још треба додати присуство вјере. У наше дане људи не само да не вјерују у Бога – они не вјерују политичарима, не вјерују службеницима, не вјерују докторима, полицајцима, спортистима, професорима, не вјерују једни другима. Невјерје је постало нека врста начина живота. Најтужније од свега је то што родитељи не вјерују у своју дјецу. Сувишна брига родитеља је показатељ невјерја родитеља да дијете може да ријеши животни задатак. Ову појаву можемо пратити и у великој Цркви. Понекад свештеник не вјерује сопственим парохијанима да се они могу остварити као хришћани. Погледајте тон наших бесједа. Ја стално покушавам себе да излијечим од критичког тона у проповиједи. Бесједе не смију да се своде на констатације: „ви сте лоши, нећете успјети да се спасете, горећете у паклу“. Ако не вјерујем у своју дјецу или у своје парохијане, како могу да задобијем вјеру у Бога? А Христос, с друге стране, вјерује у нас. Апостол Павле пише да „љубав све вјерује“ (I Кор. 13, 7). Љубав Божја прије свега вјерује у човјека.
За крај бих додао оно што је за мене било лично откриће. Ја сам одмалена одрастао с вјером у Бога, али тек прије неколико година сам осмислио појам вјере у Бога. Кад кажем: „вјерујем у Бога“, при том не мислим само: „ја вјерујем да Бог постоји“, већ то значи да ја не вјерујем у себе, у своје снаге, и схватам да онда када се ослањам на себе и рачунам на своје снаге, не могу много да учиним, као слабо и немоћно биће, али вјерујем да Бог може да ме измијени. Изјава „вјерујем у Бога“, може се упоредити са ситуацијом када ја својој ћерки кажем: „вјерујем у тебе, ти то можеш“; тако и ја вјерујем у Бога да он може, да може да ме преобрази. Стога када неко каже да је све пропало, он је у праву утолико уколико се ослања на своје сопствене снаге и моћи, али ако се ми ослонимо на Бога и да он може све измијенити набоље, испуњава се ријеч из Светог писма да нас Господ неће постидјети. Ако се на њега надамо, добићемо добра његова.
(Разговор водили: протојереј Никола Пејовић, Иван Булатовић и Мила Церовић)
(Интервју са свештеником Павелом Островским је реализован током
трајања Деветог међународног фестивала „Вјера и ријеч“ од 18. до 22.
октобра 2021. године.)
Извор: Етос.прес
#интервју, #павел, #дођиивиди, #литургија, #intervju, #pavel, #dodjiividi, #liturgija,
Нема коментара:
Постави коментар