У Москви, у Донском манастиру, на дан сећања на последњег
руског цара, који је мучки убијен с целом својом верном породицом, одржан је
опроштај с човеком који је на филму играо првог руског цара и који је отишао на
царски начин – стигавши да се покаје за све. Испраћен је Петар Мамонов (†
15.07.2021).
Он се у званичним подацима назива глумцем, али је његово оваплоћење увек било баш супротно – продор у живот који је делио са свима нама. Управо зато су његове филмове желели да гледају сви људи који трезвено размишљају у земљи, као и сви у дијаспори којима је стало до живе Русије.
Неки о њему пишу да је био музичар, али и музика је за онога ко је у младости могао да изгризе микрофон на известан начин била тонски дијапазон истинитости. И пре него што је стекао веру он се као јуродив понашао на сцени наглашавајући оно што унакажава у нама лик Божји како би то тако моћно и величанствено касније збацио. А ако се каже о суштини онога шта је радио Петар Мамонов почеће халабука. Тако је, и кад се ради о Дмитрију Дјужеву због доле наведених речи о новопрестављном, интернет је одмах запљуснуо очигледно наручен талас клевете.
Неко баш бандоглаво не жели да разуме Петра Мамонова и хоће да скаче, плеше и кочопери се. Нека би нам Бог свима дао да по милости Божјој дођемо себи. Онако као што је то пошло за руком слуги Божјем Петру – Господе, награди његово исповедање и наше обраћање Теби. Зато што се по угледу на њега кају сви – и уцрквљени, и неуцрквљени, и они који плачу, и они који се смеју.
Испратили смо овог великана који нас је све примио у своје срце овацијама и кристално чистим: Свјатиј Боже, Свјатиј крјепкиј, Свјатиј бесмертниј, помилуј нас!
И у његовом лику смо се сви већ покајали.
Умеће повлачења
Кад сам дошао на снимање филма „Острво“, – сећа се Дмитриј Дјужев, – с великим занимањем сам одмах потражио Петра Мамонова, хтео сам лично да се упознам с њим, да поразговарам. Знао сам да је православац, хтео сам да га питам нешто и на тему музике. „Сигурно бисмо имали о чему да разговарамо,“ – размишљао сам. Пришао сам му... Али некако није ишло! Одмах је почео да избегава разговор. Тако су протицали дани на снимању, један за другим... И тек претпоследњег дана Петар је изненада сео поред мене:
– Је ли ти било занимљиво да се дружиш са мном? Хтео си нешто да питаш? Знаш, ја те заиста много волим! Свиђаш ми се! Али разуми ме, ја нисам професионални глумац, нисам учио као ви: на треће звоно се диже завеса, а ви седите тамо, ридате, већ сте читав живот проживели. Ја не умем тако. Добио сам сценарио, видим – мој отац Анатолије се не разуме с твојим оцем Јовом. Одмах сам отишао и питао: ко игра овог оца Јова? Дима Дјужев. Јасно. Тако да сам, чим си дошао, одмах решио: не смем с тобом да разговарам, не смем да те пустим у душу, не смем ништа о теби да знам и да чујем.Односно, он је већ од самог почетка живео у складу с оним што се у нашој професији зове „спољашњи круг пажње сопственог лика“, размишљао је о томе шта овај ради, шта не ради, како размишља, шта га занима, шта да одбаци – уживљаао се. Притом му је то толико полазило за руком да је човек апсолутно веровао да је овај отац Анатолије онакав каквим га на твоје очи неко измишља у најбољем смислу речи. Ствара скоро ни из чега, зато што је Петар баш много тога избацио из себе радећи на овој улози.
Ово сведочи о изузетно високом коефицијенту талента. У принципу, рећи ћу да је то својство генија. Кад човек у току снимања, немајући заиста никакво глумачко образовање, створи у себи такво расположење да просто живи за свог јунака повлачећи се. Као код апостола Павла: „не живим више ја, већ Христос живи у мени“ (Гал. 2, 20) – то је умеће да се човек тако повуче да препусти место Другом. О нечем сличном је Петар говорио у својим проповедима размишљајући о заповестима блаженства. „Није ствар у теби!“ – као што је говорио архимандрит Јован (Крестјанкин) којег је он веома волео. „Блажени сиромашни духом“ (Мт. 5, 3). Па спознај своју слабост, човече! Боље нека живи Христос.
„А ја не глумим. Ја тако живим“
У једној сцени се десила следећа ствар, Петар је проширио границе кадра. Сниматељ нам је унапред рекао где треба да се сретнемо ради двоструког средњег плана. И мој отац Јов иде, куца на врата: „Молитвами свјатих отец наших...“ Иза врата је тишина... Ја опет: „Молитвами свјатих отец наших, Господи Исусе Христе...“ Не одговара!! „Молитвами свјатих отец наших Господи Исусе Христе, Сине Божиј, помилуј нас“ – и већ лупам врата! Нема одговора. Тако сам седам пута, већ сав у зноју изговорио ову молитву и све јаче куцао... Ја као глумац не могу сам да прекинем сцену, а и то је уопште била само прва сцена на нашем снимању... А ни режисер није очекивао такве керефеке... Си су замрли. Само ја куцам и просто већ вапијем молитве. Павел Лунгин је изгубио живце... Истина, Петар га је предухитрио – излетевши потпуно неочекивано за све нас из свог скровишта, пролетео је поред мене и почео је да извикује своје реплике у мом правцу с велике даљине... Ја сам стајао запрепашћен, а крајичком ока сам још приметио како се највише збунио запрепашћени сниматељ – вртео се око своје осе: час усмерава камеру према Петру, час према мени... Није могао ни да претпостави да ће се десити овакав ураган ексцентричности – у принципу, снима монахе... Мислио је да ћемо мирно стајати један поред другог и да му неће бити нимало тешко да све наше сладуњаве мимику, речи и гестове скоцка у једном кадру... Мало сутра.
– Пећо, шта то овде глумиш?!! – зарежао је Павел Лунгин.
Отац Анатолије се толико 1000% искрено запрепастио и као да се ништа није десило, окренуо се и према режисеру који није знао какве још речи да изабере објаснио:
– А ја не глумим. Ја тако живим.
У Бога свега и свих има много
Као консултанти за филм „Острво“ дати су нам јеромонаси из московског Донског манастира и они су с нама разговарали о буквално свакој ситници: шта и како, да ли се то ради или не. Кад је почињао ручак и кад је цела сниматељска група ишла да се поткрепи, Петар и отац Козма (Афанасјев) из Донског су ишли у келију на молитву. И тако су се молили у току целе паузе за ручак. Кад би се сви вратили физички сити, посебно је у очи падао контраст: Петрова душа је била испуњена садржајем! Све се то осећа у кадру. И режисер за онога ко општи с Богом није идол и није кумир који наређује. Петар је био небески слободан и смео.
За све нас је било чудо то што је филм „Острво“ постао популаран. Иако нас је Павел Лунгин од почетка усмеравао:
– Ово је фестивалски филм, мало је људи који ће га гледати. Имаћемо врло ограничен број гледалаца. Минималну публику...
Филм је и сниман с врло оскудним буџетом. Ишли смо за идејом, један за другим. И филм је видело толико људи да су се све прогнозе срушиле! У данашњем, скептички настројеном друштву, по свим проценама продуцената који су размишљали о ономе што се људима свиђа и што им се не свиђа, сматрало се да ће нас видети највише 7% становништва Руске Федерације: можда ће они хтети да погледају још једном... Тако су нам предсказали: „Ваш филм ће заинтересовати малобројни проценат гледалаца. Више нико и никад га неће видети. О биоскопима не треба чак ни размишљати.“ Међутим, филм су видели милиони гледалаца! Не 7%, него можда половина наше земље. Биоскопи су молили да дуже остане на репертоару, јер су се људи жалили да нису успели да дођу, нису стигли да виде итд. Филм је цењен и у иностранству.
Од уста до уста се преносило да је Петар Мамонов играо тамо тааа-квог оца Анатолија да то треба видети. Ту је била присутна и јуродивост, и прозорљивост, и љубав према сваком. Све то се не може одиграти – оно или постоји или не постоји. А ако је и дато, то је само од Бога. И то је чудо. Људи су ишли да виде чудо. А још и просто немогућност да се поднесе грех која кука из свег гласа, јер грех сакати и убија душе – Петар је све то врло упечатљиво приказао. Грех нас прља и ми трулимо од њега. Он је врло лепо приказао гангренозни коштац страсти. Био је спреман да га ампутира. Али све с љубављу.
Минирајући убиствене стереотипе
Као ни отац Анатолије, ни сам Петар није увек могао да се обузда.
– Да, падам свакога дана, – признавао је, – као и сви остали. Али ја сам научио то да видим и схватам да немам снаге да живим без Бога. Ништа не могу без Господа.
Сигуран сам да ниједан други глумац којем би било понуђено да одигра оца Анатолија не би то могао. Како ћеш свету показати човека који верује онако као што је овај свет већ практично престао да верује? И још ова прозрења у људску душу... И не само то да човек до свега тога треба сам да дође, него треба још и да пренесе другима!
Сваки други глумац би вероватно почео да игра ову улогу полушапатом, вероватно би нешто глуматао полузатворених очију... Код свих је просто присутан клише: духовни људи су некакви измождени и полуживи људи чије гласне жице немају снаге да нешто разумљиво кажу овом свету, да макар разговетно изговоре, а не да покоре пола отаџбине! И зато, неки мисле, црквени људи све говоре полугласно, као што је сам Петар иронично говорио: „кроз нос испред свећице“... И уопште, ко зна где они живе... И поглед им је мутан. А и овде их ништа не занима. То је као кад је неко једном упитао светогорског монаха:
– А зашто сте ви у својој пећини једини отвор-излаз који вам служи и као прозор с дивним погледом на море, замандалили некаквом даском? Зар вам у келији не треба светлост?!
– Мили моји, кад бисте само знали каква је светлост унутра! – поучио је он људе који живе од утисака спољашњег света.
Управо из ове дубине и лепоте свог унутрашњег света Петар је ишао у напад, истрчавао је из својих ровова у којима се пре тога усредсређено молио и онда је освајао на јуриш минирајући убиствене стереотипе. Он није ни могао да се укалупи у слово сценарија. Многе речи које је изговорио биле су његове. Односно, он их није изговарао у своје име, већ из искуства пошто је много читао Свето Писмо и свете оце, због тога што је слушао мноштво проповеди данашњих стараца и подвижника, пошто се нагледао правог живота, без икаквих калупа и ретуширања.
Чисти себе од сваког талога и гради свој свет око своје Мале Цркве
Петар је увек врло директно прихватао живот – онаквим какав јесте. И чистио је његову суштину од сваког мучног комфора и изобиља које притиска душу. А и шта ће човеку толико старудије?! А ако си видео рекламу, па те је погодила у душу, захвали се Богу због тога што ти је Господ тако открио похоту тела, похоту очи и светску гордост (1 Јн. 2, 16) које су се угнездиле у твојој души.
Данас уопште људи за недељу-две дана одлазе на онај свет. Тим пре сви треба да се замислимо над тим зашто Господ дозвољава да се то дешава. А душу све ово титрање ствари и намера само расејава: час да купим ово, да одем онамо... Сва ова јурњава и врева мегалополиса: врти и окреће све до изнемоглости.
Петар је намерно побегао из овог Вавилона, преселио се на земљу. Живео је на селу, у природи. Имао је тамо гомилу мачака, веверице се пентрају по дрвећу, зечеви трче по земљи, птице праве гнезда испод кровова и у околини. Он је тамо градио свој свет око своје Мале Цркве у којој је чак и служио, некако је делио улоге укућанима – један сад чита, други кади.
И уопште, сав свој живот је окретао ка Господу – као да се вратио у рај и тамо се више није крио од Бога, већ је ходио пред Њим. Сам је тражио сусрет с Богом, обраћао се, како је говорио, директно! Снаха му показује: ево, сад преко скајпа можеш да разговараш с било ким на било ком месту на планети... А он се гласно смејао, искрено: „Па ко ми треба?! Ја сам повезан са Самим Богом! Обратио сам Му се и Он ме чује!!!“
У сваком тренутку је пратио сваки покрет своје душе, непрестано се кајао због грешака. Читајте свете оце, говорио је, и имаћете оштар вид: где не поступамо онако како нам је Господ заповедио.
„Заузет сам смрћу, сад ћу да умирем!“ Али се бринуо и за то да бар некоме буде добро у току протеклог дана
Тако је и с људима осећао да је мобилизован за хришћанску службу. Где је могао нешто некоме на пренесе – деловао је! Притом је понекад оштро пресецао глупа питања не одвајајући се од суштине, од јединог потребног (Лк. 10, 42). И друге је учио да живе по угледу на њега. Човек није могао да се љути на њега, зато што су сви на крају крајева схватали да се не ради о формалном закону, већ да је то сам живот – дар живота који неко дели с тобом на твоје добро. Он је пре свега навикао себе да ломи – 40 година је лутао по свету без Бога, колико се свега и свачега укоренило у души, а он је све то ломио као преко колена! И себе – у сваком свом посрнућу да се врати у страст, зависност и бесмисленост.
И поред свега тога Петар је људима саветовао да се увече пред молитву просто људски запитају: „А да ли је у току дана са мном бар неком било добро?!“ Понекад су се људи после разговора с њим осећали као да су унутрашње били у турском купатилу. А у њему се одвијао непрестани процес, као да је снажно рибао себе изнутра надокнађујући оно што је пропустио у току претходних година.
И још је свако мало туговао: „Много сам грешан, људима је сигурно тешко са мном.“ Желео је да очисти овај свет од свега оног гадног што постоји у њему да буде чистије макар за тако малу мрљу, као што је скромно говорио. Иако је речено: „Стеци дух миран и хиљаде око тебе ће се спасити.“ Он се увек надао томе да ће они који њега, истог таквог грешника, чују и постану макар мало свесни колико је грех одвратан пред Богом, почети чешће да прибегавају смирењу, да ће осетити потребу за тим да се припреме за вечни живот.
Свако од нас може да се спаси само кроз крст
И онда више никад нећу умрети. Јер згазивши смрћу смрт Христос је васкрсао и вазнео се на Небо, а нама је оставио сведочанство о томе шта је љуба, поштење и добро. Свако од нас може да се спаси само кроз крст. А да би се човек попео на свој крст потребна је припрема. Ако човек у току целог свог живота није навикао да се смирава, да испољава љубав према ближњем, у тренутку искушења која су неизбежна у животу сваког од нас – уз исту ову болест – њему није тешко само физички, већ му је и духовно изузетно тешко.
Управо тада човек покушава да измисли нека добра дела за себе како би некако, чак и са одра болести стигао да помогне некоме на овом свету, да нечем добром послужи. Зато што душа осећа терет своје неправде и покушава да се ослободи. Наравно, било би добро позвати свештеника ради Исповести и даће Бог, ради Причешћа. Премда човек ту не може да се изуче формалним приступом и ако је човек већ поштен према себи, оставши сам у болничкој постељи, он све то већ схвата... Треба се управо мењати. Онако као што је Петар успео и показао свима нама, укључујући и православце. Све је сад прао, време глуме и проба је прошло.
Сам Петар се није плашио смрти. Знао је да човек који верује у Бога не треба да се боји, али треба да се припрема за њу. Како? Данашњи духовници кажу да данас практично више нема подвижништва, намерне јуродивости... А Петар је очигледно био намерно јуродив! А то је могуће само ако човек води подвижнички живот.
И да истуче, и да загрли – све на Божји начин
Своју проповед свету о Богу Петар је понекад преносио помало болним мудрим и директним речима да су душе оживљавале! Раније су биле погнуте од греха, а сад су се исправљале у сусрет истини и искрености. А говорио је простим језиком обичног човека!
– Супер је веровати у Бога! – овај крик се буквално откидао из његове душе, из душе детета Божјег које се радује и плаче сузама-радосницама. – Ти си баш страва православац! – свакога је био спреман да загрли.
Како је могао да споји овај сленг и Божанску Истину? Ето, могао је, код њега је све било из душе. Тако су се и јуродиви довијали – и кад би се кроз свима познату кору греха одједном пролила ова неочекивано и фантастично чиста и дивна светлост! И душе су се тада будиле као из сна. Чак и оне за које се понеким фарисејима чинило да су потпуно пропале. Ето, у томе је била његова победа, а отуда и радост.
А све је почињало на узбурканој страсти која је свима нама и сваком понаособ позната... Имао је храброст сурфера! Било му је занимљиво да кроти сву ту лаву узбурканих страсти. Он је имао ову динамику превладавања, снага је врила – и с другима је делио ово искуство и умеће. Код њега добро није било тромо, него је имало песнице. У том смислу су он и отац Димитрије Смирнов били врло сродне душе и пријатељски блиски. Ето, такви су били: врели, живи, отворени, борбени, милосрдни, страшни, пуни љубави – увек спремни и да истуку и да загрле на Божји начин (уп. Јевр. 12, 6).
Моја љубав је већа од мене
Понекад се дешавало да буде срачунат, па и наметљив у својој проповеди – то је било зато што није ласкао људима, није им угађао, него је служио Богу! Тако су некада и пустињаци напуштали свој затвор и ишли у свет да донесу Реч Истине људима који гину. Иначе, ко ће те чути ако побожно тепаш. Зар ниси чуо како људи данас разговарају? Њихов слух је наштимован управо на овај тоналитет. Другачије нећеш допрети до њихове бубне опне!
И он је ишао, исто као што су некад први хришћани ишли као апостоли. Ништа нису носили – а ништа нису ни имали. Никога ни за шта нису молили – није им ни било потребно. Ко може нечим да те задиви ако имаш Самог Бога. Овакви људи су све богатили. Само ово понашање је већ било проповедање Истине која није од овога света. Они су просто делили своје искуство с другима. И људи су били спремни да за овај драгоцени бисер продају све што имају (Мт. 13, 45-46).
Кад је Ксенија Петроградска обукла кафтан свог прерано умрлог мужа – шта је то било ако не намерна жртва Богу? Одрицање себе, свог живота, она после мужевљевог одласка на известан начин више није доживљавала себе као жену. То је исповедање: моја љубав је већа од мене. Битнија је од свега на овом свету. Она више није живела овим животом, већ је пребивала у предосећају вечне – у ишчекивању Страшног суда и сусрета са супругом. Она се за њега молила свим својим преосталим животом.
Жена пуна љубави чинила је у име онога ко је отишао сва она добра дела која би он могао да учини можда само у најбољем случају – ноћима није спавала, носила је цигле за цркве у изградњи! То није женски, него мушки посао! А она је све то чинила уместо њега и радила је самопрегорно, умножавајући и умножавајући добро да нико не би доживео никакав губитак због одласка преминулог, већ напротив, да би славећи Бога осећао и у овој смрти светлост љубави која је још више заблистала.
Наставља онај ко више воли
Код хришћана је увек тако. Сећате се како апостол Павле каже: „Хоћу пак да знате, браћо, да је оно што се збило са мном само допринело напретку Јеванђеља“ (Фил. 1, 12). А он је био у затвору, а касније је и погубљен. Али уместо њега су дошле десетине, стотине, хиљаде и милиони проповедника! – и они који су Христа проповедали немо, својим животом, и они који су се борили речју.
Зато што „ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси“ (Јн. 12, 24). Ако умру брат или сестра у Христу, њихово дело одмах други преузимају. Наставља онај ко више воли.
Петар је за све нас, данашње хришћане, пример за углед: како човек може да буде истакнут не одричући се своје личности и никоме не дајући да је гази, како може да узме бреме свих својих грехова и црпећи колосалну снагу која се људском духу даје само по вери у Сина Божјег – да тако показујући пример, падајући под својим крстом у својој борби, али и такође, угледајући се на Господа Исуса Христа – сваки пут да устаје и да иде и да проповеда Христа! Христа Распетог (уп. 1 Кор. 1, 23).
Господ је већ проживео живот за нас и показао нам је пут спасења. Чега да се бојимо?
И трпи све што ти је послато. Ради Христа, ради славе Распетог за наше грехове – трпи. Јер он је, Безгрешни, био пљуван, а свако од нас има због чега да подноси грдњу и прекоре. Људи су се ругали Творцу Неба и земље, смејали су Му се, нису имали поверења у Њега, не знам какви су тада били гестови – али може се мислити да су вртели прстом код слепоочнице; а Он се смиривао. И кад су Га већ прикуцали за Крст, завапио је: „Оче! Опрости им, јер не знају шта чине“ (Лк. 23, 34). Он је такве муке претрпео за нас. Зар да се не смиравамо?
Само треба да стигнемо да за време које нам је остало принесемо и најмању жртву Богу – да без роптања и осуђивања претрпимо све што се у току наших мајушних корака које чинимо идући за Христом обруши на нас због испуњавања Његових јеванђељских заповести, да све то прихватимо као „што нам по заслузи следује“ – и да се тако бар мало очистимо спремајући се за смрт која је неминовна за сваког од нас.
Знате како је говорио преподобни Амвросије Оптински: „А ти се умотај у смирење, онда се нећеш уплашити чак ни ако небо падне на земљу.“ Чега да се бојимо?
И живот, и смрт су победа Христових ученика
Кад смо Петар и ја летели на премијеру филма „Острво“ он је стално носио слушалице.
– Петре, – кажем, – ви сте ми врло занимљив као музичар. Шта волите да слушате?
А он скида слушалице:
– Ево, слушај!!
Слушам пажљиво и препознајем глас оца Јована (Крестјанкина)!
– Па то је проповед! – повикао сам да ме цео авион чује.
– Тачно! – још гласније, просто у надахнућу повика он. – Слушам га као да воду пијем! Као да удишем ваздух! Чим имам неки слободан тренутак одмах пустим његове проповеди. И тако ми је лепо! Ту су такве мисли, такав начин живота! Душу ти испуњава Реч Божја. И свој живот почињеш да живиш као светковину – ето, позван си на гозбу и ипак си дошао, ниси одбио, напокон! У речима старца се материјализује Реч Божја. Кад бисмо научили да видимо свет тако – да га гледамо очима оца Јована.
Нема коментара:
Постави коментар