11111111111111

понедељак, 11. новембар 2019.

Избавитељ Христос и гадарински ужас - Беседа на исцељење гадаринског ђавоиманог


Данас смо у излагању апостола и јеванђелисте Луке чули причу о томе како је Христос дошао с ученицима у Гадаринску земљу и како је ту срео човека који је дуги низ година био опседнут демонима.
Људи су га стављали у окове, али је он ове окове кидао и пошто га је демон прогањао, бежао је у пустињу, живео је у гробовима – у пећинама ван града.

Између њих се одиграо дијалог, тачније, заправо је Господ разговарао с демонима који су заробили и запосели овог човека и заповедио им је да изађу из несрећног страдалника. Легион демона је појурио ка стаду свиња које је пасло у близини и оно се бацило у Галилејско језеро и потонуло је у његовој пучини.

Несрећни човек се исцелио и седео је покрај Исусових ногу. Није хтео да га напусти. Пастири који су били сведоци овог догађаја отишли су у град и испричали Гадаринцима о чудесном догађају који се десио и о погибељи свиња. Гадаринци су дошли код Христа, уверили су се у истинитост догађаја, видели су човека којег су сви познавали као неизлечивог болесника и ђавоиманог и обузео их је ужас – каже јеванђелиста Лука. Обузео их је ужас због онога што се десило, па су замолили Христа да напусти њихов град. А исцељени је хтео да остане са Христом, али му је Он заповедио да проповеда о ономе што му се десило.

У овој причи видимо и причу о нашем животу. Људима је својствено да се често плаше и да страхују. У принципу, живимо у сталном страху – за своје здравље, за своју децу, за своју будућност, за своју имовину, за своју земљу – бојимо се разних ствари – таква је судбина човека који је истеран из Раја: често га обузимају страх и ужас од разних опасности.

Међутим, многим људима је својствено још да се плаше свог спасења, да се плаше Истине, да се плаше Христа. Они не желе да чују за Њега. Притом ови људи наизглед живе врло пристојно и побожно у смислу да на први поглед нису некакви болесници, окорели грешници и асоцијални случајеви.

Међутим, они су у ствари у власти својих брига и страсти, дакле, живота на који су навикли. И кад почнеш да им причаш о Христу, о истини, о спасењу, о Божијим заповестима – они почињу да се љуте, прекидају вас и не желе да слушају: као да их боли да то чују, обузима их ужас зато што су се већ толико навикли на свој живот да им Истина није потребна, да им спасење није потребно. Њихов живот је и без тога добро уређен, све је у њему нормално, а јеванђељска реч као да уништава њихов устаљени мир.

Они се плаше и многих других ствари: плаше се конкуренције, плаше се својих непријатеља, плаше се за свој новац, за своју каријеру, за своју власт, али се највише плаше да ће у њихов живот доћи Христос, Спаситељ света и да ће се њихов живот променити. Они се боје као што су се бојали ови гадарински житељи којима више није било важно то што је Христос учинио такво чудо исцељења човека којем ништа није могло да помогне. Било им је важно да се њихов живот не промени.

У томе је права страхота нашег живота. Плашимо се Христа, јер да бисмо постали Његови ученици треба да изгубимо нешто у овом свету. И ђаво све нас држи за једну удицу – за нашу таштину, за нашу гордост, за то што се бојимо да нешто не изгубимо. Заиста, да бисмо постали верни Христови ученици мораћемо да се одрекнемо нечега у овом свету, а ми то не желимо. Истовремено желимо и да се спасимо и да служимо овом свету – дешава нам се тако чудна и невероватна ствар.

Апостол данас каже да је наш свет Христос, да је Христос за нас све, да је Он смисао нашег живота, да нам је Он најближи, да је Он све за нас. И зато смо ми суграђани светих и преподобних људи. Блиски смо им посредством блискости са Христом.

Међутим, свет ово не жели и ми се плашимо заједно с њим и говоримо Христу: „Господе, тачно је све што говориш, али прођи, заобиђи нас! Ми чак верујемо у Тебе, волимо Те, али је блискост с Тобом превише опасна по наш живот, и ми се плашимо да ћемо изгубити своје навике, да ћемо изгубити своју власт, да ћемо изгубити свој новац...“

Зато има тако много богатих људи који нису у стању да било кога воле. Прекомерно богатство и љубав су неспојиве ствари. А никога не могу да воле, зато што не могу да заволе Христа. Нису у стању да изгубе нешто пролазно да би стекли вечно.

Хтео бих да свима нама пожелим да се не плашимо, пре свега, свог живота и својих грехова, и да се радујемо кад Христос долази у наш дом, у наше срце и кад нас води спасоносним путем у Царство Небеско. Амин.

Jeромонах Игнатиjе (Шестаков)
Са руског Марина Тодић

Нема коментара:

Постави коментар