Старац Свете Русије: животни подвиг схиархимандрита Зосиме (Сокура)

Дана 29. августа навршава се 17 година од упокојења схиархимандрита Зосиме, чији је живот представљао истакнути пример служења и љубави према Богу у најнеповољнијим друштвеним околностима.

Он је живео у време кад је православље било прогањано, а верници су угњетавани на најразличитије начине. Међутим, отац Зосима је у овом мраку безбожности горео као таква јарка свећа молитвеног пламена да њена светлост и дан-данас греје наше душе и срца.

Вања (ово име је старац Зосима добио у детињству на крштењу) је рођен на свет Божији у затворској болници 1944. године. Његов отац Алексеј је погинуо не видевши своје дете. А мајка Марија је била на робији у Поправно-радном логору због учествовања у контрареволуционарној организацији „Православна црква“ и антисовјетске делатности. По овом члану су тада затварани људи који се нису стидели да јавно исповедају своју веру у Бога. Марија се више није удавала. Касније је примила монашки постриг и мирно је умрла у току читања Псалтира 1981. године.

У детињству је Вања трпео хладноћу и глад. Живео је с мамом и тетком (монахињом Антонином). Од ових гладних година старац се врло брижљиво односио према свакој мрви хлеба на столу. Томе је учио и своју духовну децу. Колико год да је тешко живела њихова породица, увек су оно што су могли делили са сиромашнима и потребитима. Прву кофу ископаног кромпира Вања је носио у храм, другу и трећу – сиромашнима и болеснима, и тек после тога су вадили кромпир за себе.

Вања је већ са седам година течно читао текстове на црквенословенском језику и прислуживао је у храму. У истим годинама је одржао своје прво „јавно богослужење“.

Једном је неко замолио Вању да чита Псалтир за покојника. Он је обукао панталоне сашивене од мамине сукње, умотао је ноге у крпе, јер није имао обуће и отишао је да чита. Био је ниског раста, подметнули су му столичицу да би досегао до стола И Вања је гласно и изражајно почео да чита седамнаесту катизму. Ово је толико дирнуло људе да су му дали неку новчаницу. У породици касније нису знали шта да раде с њом, јер тих година нису држали новац у рукама.

Иван је већ од првог разреда био исповедник вере. Сви, почевши од директора и учитеља, па све до другова из разреда, покушавали су да му избију „религију“ из главе. Избијали су и наговорима, и песницама. А он се „за инат“ њима крстио и љубио је крстић. Учитељица га је пратила да не би ишао у храм све док Вања није обећао да ће је гађати у чело мастионицом ако не престане. Учитељица је знала: ако је Вања рекао - урадиће тако.

А у храм је Вања долазио кришом, кроз воћњаке и повртњаке, дуго пре почетка службе да га нико не примети. Свештеник је упозорио: ако неко примети да долази у цркву, она може бити затворена због „развраћања омладине у религију.“ Вања је веома волео да звони у звона за празнике. Тада је то било забрањено, зато се Вања трудио да звони гласно и дуго „да се сви у комуналним становима пробуде“, како је касније објашњавао парохијском свештенику.

Кад је Вања одрастао волео је да обилази лавре и манастире. Тако је у Кијевопечерској лаври срео свог првог духовника, прозорљивог старца схиигумана Валентина (Семисала). Отац Зосима се сећао како су шездесетих година затворили лавру.

Дошао је митрополит Филарет (Денисенко) с КГБ-овцима и почео је да истерује монахе говорећи да се лавра затвара због ремонта. Међутим, свима је било јасно да се не затвара због ремонта – одузимају је Цркви.

А старац Валентин је на то рекао Филарету: „Због твоје нечастивости одступићеш од Бога и бићеш непријатељ Цркве. Доћи ће време и постаћеш издајник. Бог ти неће дати нормалну смрт, умрећеш као Јуда.“

Старац Валентин је благословио Ивана да прво стекне световно образовање, па затим духовно. Пошто је завршио пољопривредну школу Вања је отишао да се упише на богословију. Испоставило се да то није тако једноставно, јер КГБ није дозвољавао школовање онима који су имали дипломе световних установа. Морао је да путује у Новосибирск, да извесно време служи као искушеник код владике Павла (Голишева), па да отуда буде упућен на богословију.

У то време Иван је одлучио да своје стопе упути монашким путем, без обзира на то што је сатана на сваки начин покушао да га скрене с овог пута. У Новосибирску се чак десило нешто смешно.

Две девојке које су биле заљубљене у Ивана нису му давале мира, али никако нису могле да постигну да им он узврати на исти начин. Зато су своја дубока осећања према њему изразиле огромним натписом од угља на окреченом зиду архијерејске куће: „Вања, ми те волимо! Вања, не можемо да живимо без тебе!“ И Вања је на минус 40 морао све то брзо да опере и обрише да архијереј не види.

Године 1969. Иван се уписао у Лењинградску богословску школу, а по њеном завршетку на богословску академију. Учио је одлично и био је један од најбољих ђака. Отац Зосима се с великом топлином и захвалношћу сећао година свог школовања. Тамо се упознао с многим истакнутим богословима, а већина његових другова из школе касније су постали познати црквени јерарси. Међутим, Иван је одлучио да изабере најужи и најтрновитији пут ка Небу. Кренуо је монашком стазом.

За време школовања на академији Иван је имао чудесно виђење праведног Јована Кронштатског. Светац се јавио будућем подвижнику у огњеним одорама, с митром, с крстом и кропилом. Кронштатски старац је благословио Ивана и нестао је изненада као што се и појавио.

Иван је 1975. године примио монашки постриг с именом Саватије. Исте године је примио и свештенство.

По завршетку академије јеромонах Саватије је упућен у Одеску епархију, а отуда у насеље Александровка у Доњецкој области.

Тако је сјајни студент Духовне академије постао обичан сеоски свештеник. Али управо то је било оно ка чему је увек стремила његова душа. Храм у који је отац Саватије долазио да служи био је сиромашан, иконе су биле од картона и било је опасно газити по старим подним даскама.

Законом је било забрањено да се гради нешто ново и зато је отац Саватије почео да „поправља“ храм правећи око њега темеље за нове зидове. Док су власти схватиле о чему се ради на месту старог храма већ је стајао нов и лепо уређени храм. После тога је отац Саватије почео да уређује порту, засадио је дрвеће, виноград и цвеће.

Најлепша су била његова богослужења, чинило се да у њима пламти сва његова душа. Отац Саватије је сваког јутра у храму почињао да чита јутарње монашко правило, затим је служио полуноћницу, молебане и акатисте, све што су људи наручивали. Није тражио новац за требе. Слава Богу и ако људи дају нешто и ако не дају. Али Бог га никад није оставио, људи су заволели ревносног свештеника и помагали су му у свим његовим потребама.

Једном приликом у Москви, кад је отац Саватије отишао да купи ствари за цркву, двојица криминалаца су хтела да га опљачкају. Већ су му се приближавали на степеницама за подземни пролаз. Схвативши да је доспео у невољу отац је почео усрдно да се моли. Одједном као и земље изронише два милиционера. Криминалци су брзо отишли, а милиционери после тога као да су се растворили у ваздуху.

Отац Саватије је касније погледао календар и видео је да је тог дана био празник светих Козме и Дамјана. Схватио је да су му они помогли.

Већ у то време су почела да се појављују прва сведочанства о прозорљивости оца Саватија. Једне ноћи је почео усрдно да се моли за свог парохијанина Сергеја који је у то време служио у Авганистану. Испоставило се да је баш те ноћи Сергејев живот висио о концу и само је захваљујући молитвама старца успео да се спаси од неминовне погибије.

Године 1978. храм у Александровки више није могао да прими све оне који су желели да уђу у њега, људи су се молили напољу. Отац Саватије је много волео да проповеда. Код њега је почео да долази народ, не само из родног села, већ и из читавог округа. Осим проповеди отац је сваке недеље после службе окупљао људе на разговор. Веома велику пажњу је посвећивао уцрквљивању омладине, што је у оно време било подвиг.

Отац Саватије је почео да побољева. Због дугих молитвених бдења прво се појавила варикоза вена, а после тога су му се на ногама отвориле трофичке ране које су биле мученичке вериге старца до самог краја његовог живота.

Популарност ревносног свештеника, наравно, није могла да се свиди совјетским властима. На њега су вршили притисак, претили су му. Једном је неки пуковник КГБ-а псујући и машући песницом испред лица оца Саватија рекао: „Ја ћу тебе, лудог попа да размажем по зиду.“ На то је отац одговорио: „Бог одузима разум богоборцима и онда они не размазују човека по зиду, већ нечистоте по поду.“

Много година касније, кад је овај човек постао генерал, његова жена је дошла код оца Зосиме по савет. Питала је шта да ради са својим безумним мужем који размазује нечистоте свуда по стану.

Људи су све чешће почели да примећују случајеве прозорљивости код оца Саватија. По његовим молитвама почели су да се исцељују неизлечиво болесни људи. Међутим, дар чудотворства је изазвао још већу сатанску мржњу према старцу и послужио је као повод за још веће прогоне. Само у 1986. години отац Саватије је променио четири парохије, све једна сиромашнија од друге. Али нигде отац није седео скрштених руку, нигде није очајавао, већ се из све снаге трудио обнављајући храмове и молећи се за своје прогонитеље. На крају крајева, 1986. године је послат у село за које се чинило да ће бити тешко доћи до њега. Надали су се да ће људи бар сад престати да долазе код њега.

То је била последња обитељ оца Саватија – село Никољско. Али тамо, у овој забити, старац не само да је обновио храм, већ је уз Божију помоћ подигао манастир при којем је организовао Дом милосрђа. Захваљујући старцу Зосими Свето-Успењски Никољски манастир данас није познат само у нашој земљи, већ и далеко ван њених граница.

А у оно далеко време болестан свештеник долази у ово село зими, по најљућем мразу. Нема где да живи, у полуразрушеном храму је језиво хладно, а зидови су му покривени леденом кором. За време литургије старчеве руке су се од студени лепиле за путир. Отац Саватије је спавао у шупи чији су прозори урасли у земљу, а код избијених врата је стајала гомила труле старудије. Једног прозора уопште није било, морао је да затвара рупу душеком. А само петнаест година касније овде ће већ стајати уређени манастирски конаци, а у Дому милосрђа ће монаси неговати сиромашне и болесне људе који више никоме нису потребни и који ће овде дочекати крај живота.

О животном подвигу старца Зосиме се може више прочитати у књизи „Због чега тугује душа“ – М. 2012. Њени аутори су духовна деца оца Зосиме: јеромонах Тихон (Васиљев), јеромонах Зосима (Мељник) и схимонахиња Ефросинија (Бондаренко). Због обима публикације немамо могућности да детаљно опишемо ни мали део важних догађаја из старчевог живота.

Ми ћемо само додати да су болест старца и огроман терет служења Богу који је преузео на себе заиста учинили да постане велики исповедник и бескрвни мученик. Посебно треба истаћи старчеву љубав према Мајци Божијој и Христовој Цркви и његово одлучно одбијање аутокефалног раскола. Као један од главних захтева у свом Завештању монасима манастира старац Зосима је истакао верност Мајци Цркви.

Пошто је по духу био смирени монах старац Зосима се трудио да ништа важно не предузима, а да се не посаветује с неким од искусних и угледних монаха. У вези с односом према аутокефалном расколу у Украјини старац се обратио духовнику познатом у целом свету – архимандриту Софронију (Сахарову), ученику старца Силуана Атонског. На његово питање старац Софроније је одговорио следеће:

„Преклињем Вашу Светињу да послушате мој глас, глас грешног човека: држите се свим силама само Патријаршијске Цркве. Држите се чак и ако буде потребно исповедништво, да не кажем мучеништво. Спасење је само у њој. Сви други покрети, колико год да изгледају благочестиво – непријатељска су замка. Кроз њих ће доћи само раскол, мржња и свеопшта погибељ. Пишем вам ово потпуно свестан своје одговорности пред Богом и Црквом која је искупљена драгоценом крвљу оваплоћеног Сина Божијег. Какви год били неизбежни недостаци – Она и само Она ће пронаћи прави пут... Преклињем Вас – нипошто се не одвајајте од Патријаршијске Цркве.“

Кад је митрополит Филарет Денисенко одржао састанак савештеника Доњецке епархије на којем је наговарао клир на аутокефалију отац Саватије га је упитао:

– Владико, да ли сте питали народ? Да ли је народу Божијем потребна ова аутокефалија?

– Народ је стока, – уследио је Филаретов одговор.

– Ако је наш народ – Ваш хранитељ – стока, ви за мене нисте архијереј! – одговорио је отац Саватије и напустио састанак.

Од световних празника отац Саватије је поштовао само Дан победе – 9. мај. За њега то није био световни, већ црквени празник и зато је овај дан обележавао изузетно свечано.

У августу 1992. године архимандрит Саватије је примио постриг у схиму с именом Зосима. Последње године његовог живота биле су право мучеништво. Много пута је био на ивици смрти, али му је Бог по молитвама људи који су га волели дао прилику да још поживи на добробит Цркве.

Старцу су потпуно отказали бубрези и све време је требало да прима дијализу. Међутим, чим би старцу било лакше журио је у храм на богослужење.

Мајка Божија Коју је старац веома волео позвала га је у Царство Сина Свог следећег дана после празника Успења, 29. августа 2002. године, управо у време кад се у манастиру служио чин Погребења Мајке Божије.

Упокој, Боже, преподобног старца Зосиму, и по његовим светим молитвама помилуј и спаси нас грешне.

Протојереј Игор Рјабко

Са руског Марина Тодић

Савез православних новинара