Обнова манастира Светог Георгија у Лештанима

Почела обнова древне српске светиње у Лештанима

На дан Светог Стефана Деспота српског и Преподобне Евгеније (Лазаревић), 1. августа 2019. године, у капели новооснованог манастира Светог Георгија у Лештанима, код Београда, свету
Литургију служио је јереј Рајко Рајић из Заклопаче уз саслуживање архимандрита Јоаникија (Ђукића), игумана тог манастира.

После Литургије преломљен је славски колач и освештано славско жито на месту некадашњег манастирског храма из 15. века. Архимандрит Јоаникије је подсетио на прошлост лештанске средњовековне српске светиње и пожелео да овогодишње прослављање Светог Стефана Деспота српског у обновљеном манастиру у Лештанима прерасте у традиционално сабрање верног народа на том светом месту.

Домаћин славе ове године био је г. Миленко Ђурић, а део славског колача за идућу годину је преузео његов брат г. Милутин Ђурић.

У средњем веку у Лештанима налазио се манастир посвећен Светом Георгију. Сматра се да је манастир изграђен у периоду владавине деспота Стефана Лазаревића и то од 1405. до 1417. године. Нема историјских записа када је тачно манастир последњи пут пострадао, а усмено предање казује да се то догодило после заузимања Београда од Турака 1739. године. На месту на којем се налазио првобитни храм налазила се црква брвнара коју су комунистичке власти 1947. године спалиле.

Промишљу Божјем, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, у пролеће 2019. године започета је изградња односно обнова те древне српске светиње, пошто је Цркви враћено 15 хектара земље од око две стотине колико је некада поседовао манастир Светог Георгија у Лештанима.

На дан славе Светог Георгија, 6. маја 2019. године, поново је пропојао манастир у Лештанима после готово три века, а 602 године од његовог оснивања. Свету Литургију служио је архимандрит Јоаникије који је по благослову патријарха Иринеја постављен за игумана овог манастира. Током 2019. године недалеко од места првобитног храма биће постављена црква брвнара посвећена Светом деспоту Стефану (Лазаревићу).

текст и фотографије: Славомир Војиновић