НЕДЕЉА СЕДМА ПО ДУХОВИМА - Мисли за сваки дан у години

ПОНЕДЕЉАК

Назарећани нису поверовали Христу зато што је живео међу њима. Он у свом спољашњем изгледу није имао привлачну светлост и наочитост која би сама по себи изазивала уважење. „Ми знамо ко је
он“, говорили су они. „Не може бити да у њему има нечег изузетног“ (Мт.13,54-58). И поред тога, Господ није решио да узме наметљиву спољашњост. Он сам је све време остајао крајње прост по спољашњости. И апостоли су се потом исто тако држали, а после њих и сви истинити њихови следбеници и подражаваоци. Због чега је то тако? Због тога што је немогуће пронаћи спољашњу светлост која би у потпуности одговарала светлости живота у Христу Исусу. И због тога се сматра да је боље држати се сасвим неугледне спољашњости, која собом неће препречавати унутрашње. Ко буде имао очи да види, нека одмах погледа на последње, не задржавајући своју пажњу на првоме. Свети апостол Павле се овако изразио: А ово благо имамо у земљаним судовима (2.Кор.4,7). Када бисмо видели каква су по спољашњости била лица која данас прослављамо и призивамо у молитвама – не бисмо веровали својим очима: до те мере су били прости. И данас, онај који познаје живот у Христу Исусу, напушта спољашњост и сав се окреће унутрашњем. Због тога прво отпада, а друго се узвишује и расте. Код многих чак бива да нико и не примећује унутрашњу светлост, па ни онај који је има. Јер, зло је око људско. Њему и не треба показивати оно што је истински добро, будући да му може шкодити.

УТОРАК

Доспео је глас о делима Господа и до Ирода. Он је одмах закључио: то је Јован устао из мртвих (Мт.14,2). Зар се мало шта могло помислити о тим делима! Но, oн ни на кога другог није помислио, него на Јована. Ко је дао такав смер његовим мислима? Савест. Од ње није могуће сакрити несавесна дела. Њен суд се ничим не може поправити. Право на обезглављење Јована Ирод је присвајао себи, а ни други му га нису порицали. Међутим, савест је говорила своје и њене речи он ничим није могао да заглуши. Због тога се њему и намеће мисао о Јовану. Колико сличних прича ми знамо о томе како савест прогања грешника и приказује му предмет и дело греха тако да их он чак и у спољашњости види! Ради се о томе да у нама постоји глас за који морамо признати да није наш. Али, чији је онда? Божији! Од кога је наша природа, од тога је и глас. Ако је Божији, онда га треба слушати, будући да твар не сме да противречи Творцу. Тај глас говори да има Бога, да ми од Њега у потпуности зависимо и да због тога не може бити да нисмо испуњени страхом Божијим. Имајући га, ми смо дужни да испуњавамо вољу Божију, на коју савест указује. Све то чини реч Божија која је уписана у нашу природу, коју ми читамо и коју су људи свих времена и земаља слушали, обраћајући на њу дужну пажњу. Свагде верују у Бога, свагде слушају савест и чекају будући живот. Само је сада ушло у моду не признавати те истине. Тако поступају натуралисти, тј. природњаци. Значи – натуралисти проповедају нешто противприродно.

СРЕДА

Не погани човека што улази у уста; него штo излази из уста оно погани човека (Мт.15,11). Господ то није рекао због тога што је пост сматрао непотребним, или што га ниje благоволео. Не, Он је и сам постио и апостоле је томе научио. И Цркви својој светој Он је постове установио. Он је то рекао да се ми, постећи, не бисмо само ограничавали на смањену количину хране или сувоједење, већ да бисмо се потрудили да и душом постимо, не попуштајући њеним жељама и страсним побудама. И то је главно. Пост у том смислу служи као најснажније средство. Основа страсти је у телу: кад је тело измождено, страсти као да су поткопане и њихова снага се руши. Без поста се одупрети страстима било би равно чуду – наћи се у пламену и не изгорети. Како било шта духовно у намерама и интересовањима може имати онај ко тело своје гости обилном храном, сном и одмором? Одлепити се од земље и ући у сагледавање невидљивих ствари он може остварити у мери у којој се остарела птица може подићи са земље.

ЧЕТВРТАК

Из срца излазе зле мисли (Мт.15,19). Откуда оне у срцу? Њихов је корен у греху који живи у нама, а њихово разгранавање, размножавање и одређени вид су у сваком човеку од његовог самоопредељења. Шта онда да се ради? У почетку одсецај све што долази од самовоље. То ће личити на сатирање лишћа са дрвећа, одсецање грана и изданака, да би се, најзад, и стабло срубило до корена. Након тога, не дозвољавај да ничу нове младице, те ћe се и сам корен осушити, тј. не дозвољавај да из срца излазе зле мисли. Ако, пак, и изађу неке, одбацуј их и гони од себе, те ће грех који живи у нама ослабити и сасвим онемоћати, будући да не добија поткрепљење. У томе је суштина заповести: „Будите трезвоумни и бдите. Пазите. Опашите бедра свога ума“. При пажњи треба имати и расуђивање. Јер, из срца не излази само зло него и добро. Међутим, не треба испуњавати ни свако добро, које нам срце предлаже. О томе шта заиста треба испунити – одлучује расуђивање. Расуђивање је калемарски нож – једне младице одсеца, а друге калеми.

ПЕТАК

Без пажње ни у животној области ништа нећеш успети нити учинити као што треба. У духовној области пажња је, утолико пре, оно – прво. Она примећује зло и предаје га унутрашњем суду; она саставља стражу унутрашње палате којом се пресуђује шта и како треба урадити, а затим пази и на извршиоце одлука. Због тога није чудно што се духовни живот у свом обиму своме назива трезвоумним животом. У отачким списима више од свега ћете наћи речи о трезвоумљу или пажњи. Јер, то је исто. Врло је драгоцена ствар навићи се на пажњу! Она сачињава почетни труд оних који су решили да се побрину о души. И њихов труд почиње да бива успешан од момента када код њих пажња почне да се усредсређује. Обично је она сва изван, а не унутра. Од тог тренутка се зачиње и унутрашњи живот. Упоредо са пажњом, он сазрева и јача. Шта то значи? Значи – стати умом у срцу пред Господом и пред Његовим лицем са пуном свешћу расуђивати о свему и све предузимати. Та делатност је, наравно, сложена. Она сазрева заједно са молитвом. Колико се њоме снажи, толико је и саму оснажује.

СУБОТА

Који прима пророка у име пророчко, плату пророчку примиће; и који прима праведника у име праведничко, плату праведничку примиће (Мт.10,41). Тиме се разрешавају све недоумице при давању милостиње. Спремност на давање сиромасима се пресеца или знатно умањује питањима: „Ко проси“ и „Где ћe отићи милостиња?“ Господ таквима говори: „Твоја награда ћe бити сразмерна начину на који примаш онога који проси и помажеш му. Не гледај на онога који проси, него обрати пажњу на своје помисли. Какве буду твоје помисли, таква ћe бити и вредност твог дела“. Мисли, пак, о бедном се одређују другом речју: Који милује ништег, Богу даје у зајам, или – Кад учинисте једноме од ове најмање браће, мени учинисте. И тако, примај сваког који има потребу као Господа. Учини за њега шта можеш учинити, са мишљу да чиниш за Бога, те ћеш добити нe само пророчку и праведничку, него и Господњу награду.

НЕДЕЉА СЕДМА ПО ДУХОВИМА

По вери вашој нека вам буде – рекао је Господ двојици слепаца и одмах им се отворише очи (Мт.9,29). Колико је вере, толико је и прилива Божанске силе. Вера је пријемник, уста и прихватилиште благодати. Као што су плућа код неког већа, а код неког мања, те једна примају више ваздуха а друга мање, тако је и вера код једног већа, а код другог мања, и једна прима више дарова од Бога, а друга мање. Бог је свуда, све обухвата и покрива и радо обитава у душама људским. Међутим, Он у њих не улази насилно, иако је свемогућ, него кад га позову, будући да неће да нарушава власт човека над самим собом, Његово право власности над собом, које му је сам даровао. Онога ко се отвори вером – Бог испуњава. У онога, пак, ко се затворио неверјем, Он не улази, премда је и њему близак. Господе, додај нам вере, јер је и вера Твој дар. Свако од нас је дужан да исповеда: Ја сам ништ и yбoг (Пс.69,6).

Свети Теофан Затворник