НЕДЕЉА TPEЋA ПО ДУХОВИМА - Мисли за сваки дан у години

ПОНЕДЕЉАК

Шаљући на проповед свете апостоле, Господ је заповедио да зову све и да говоре: Приближило се Царство (Мт.10,7), тј. пришло је Царство – идите у њега. Шта, пак, ми треба да проповедамо? Треба
свима да вичемо: „Ви сте синови Царства. Не бежите из Царства у невољу и ропство“. Јер, многи беже. Једне плени слобода ума: „Нећемо,- говоре,- окове вере и терет ауторитета, па макар и Божанског. Сами ћемо све одгонетнути и решити“. Па и решили су. Начинили су такве басне у којима је више детињарија него у грчкој митологији. И – тиме се величају… Друге привлачи широки пут страсти: „Нећемо,- говоре,- никакве заповести, ни захтеве савести. Све су то апстракције. Нама је потребна чулна природност“. И пошли су за њом. Шта се, међутим, десило? Уподобили су се бесловесним животињама. Зар се није из тог пада нарави и родила теорија о човековом пореклу од животиња? Ето докле иду! А све беже од Господа, све беже…

УТОРАК

Господ је апостолима говорио да ћe град који их не прими или који не буде слушао њихову проповед [бити кажњен]: Лакше ће бити земљи Содомској и Гоморској у дан Суда неголи граду ономе (Мт.10,15). А шта ћe бити нама за неслушање Божанског Откривења? Нашој беди неће бити границе. После толиких опипљивих осведочења не веровати истини Божијој исто је што и упасти у хулу на Духа Светога, у богохулство. Па ипак, ми се не снебивамо. Једног спиритисти убеђују: „Какав Суд! Ради се само о новом рођењу“. Другог књижевници наговарају: „Коме да се суди? Све су то само атоми. Они се разбију и свему је крај“. Међутим, доћи ћe час смрти и разбиће се сва маштања као призраци, а истина ће се јавити у свој својој неодољивости. И шта онда?… О, бедно време наше. Зна да је страх од Суда и смрти најснажније средство за отрезвљење душе, и труди се да га на сваки начин разагна. И – успева. Но, угаси тај страх и отићи ће и страх Божији, а без страха Божијег и савест ћe већ умукнути. И душа постаје пуста, постаје безводни облак који бива ношен сваким ветром учења и сваким поривом страсти.

СРЕДА

Који претрпи до краја тај ће се спасти (Мт.10,22). А имамо ли ми шта да трпимо? У томе ни код кога нема недостатака. Код свакога је поприште трпљења широко, а тиме је и спасење блиско. Претрпи све до краја и спашћеш се. Ипак, треба знати трпети, јер се иначе може десити да се трпи а да се нема никакве користи. Најпре чувај свету веру и води беспрекоран живот који јој је сагласан. Сваки грех који се деси одмах чисти покајањем. Друго, све што наилази да се отрпи примај као из руке Божије, тврдо се сећајући да без Његове воље ништа не бива. Треће, верујући да све што долази од Господа бива на добро наших душа, искрено захваљуј Богу, благодарећи и за жалости и за утехе. Четврто, заволи жалости због велике спасоносности коју садрже и разбуди у себи жеђ за њима као за пићем, додуше горким, али лековитим. Пето, ceћaj се да несрећу не треба да одбацујеш као тесну одећу, већ да је претрпиш. Њу свакако мораш претрпети. Онда је боље да је претрпиш хришћански. Роптање не избавља од беде него је само отежава, а смирена потчињеност одлукама промисла Божијег, и благодушност несрећи одузимају тежину. Шесто, сматрај себе заслужним још веће несре6е. Јер, кад би Господ хтео да са тобом поступи по правди, какву би беду само имао да поднесеш! Седмо, изнад свега се моли, и милостиви Господ ћe ти дати чврстину духа, при којој ће ти се чинити да се и нема шта трпети, док ћe се други чудити величини твојих искушења.

ЧЕТВРТАК

Нема ништа скривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати (Мт.10,26). Из тога следи да немамо никакве користи од покушаја да сакријемо своје грехе. Доћи ће време (а зар је оно далеко?) и све ће се открити. Шта онда да се ради? Не треба ништа скривати! Ако си нешто сагрешио – иди и откри свој грех своме духовном оцу. Када добијеш разрешење, грех ишчезава као да није ни постојао. И онда неће имати шта да се открије и да се појави пред свима. А ако сакријеш грех и не покајеш се, ти га чуваш у себи како би се у своје време открио на твоје изобличење. Све нам је то унапред открио Господ да би се ми још овде потрудили да обезоружамо Његов праведни и страшни Суд према нама грешнима.

ПЕТАК

Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима (Мт.10,32). Зар је тешко исповедати Господа? Нема у томе никакве тешкоће. Каква је тешкоћа рећи, када устреба, да је Господ наш Исус Христос јединородни Син Божији и Бог, да је ради нас дошао на земљу, оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек, да је био распет, пострадао и погребен, да је васкрсао у трећи дан, вазнео се на небеса и да седи с десне стране Бога Оца, да ћe опет доћи да суди живима и мртвима, да је послао Духа Светога на свете апостоле и Његовом силом устројио на земљи свету Цркву, која, учећи истини и освећујући тајнама, незаблудним путем води сва верна чеда своја у Царство небеско? Све то ми понављамо сваки пут када слушамо или читамо Символ вере. Тако и ти узми ове истине, запечати их у своме срцу и буди готов да, не бојећи се никаквог лица људског, објавиш да је неопходно управо тако, а не некако друкчије, веровати за спасење. Буди уједно готов да претрпиш за исповедање све шта буде потребно у одређеном случају. Затварај уста лажних учитеља и хулитеља Хришћанства речју истине – и добићеш што је Господ oбeћao. Ти ћеш исповедити Њeгa као Бога и Спаситеља пред људима, а Он ћe пред Богом Оцем исповедити да си ти Његов верни следбеник и исповедник.

СУБОТА

Данашње Јеванђеље показује да су они који слушају речи Господње и извршавају их слични људима који зидају зграду на камену. Они, пак, који слушају а не испуњавају слични су људима који зграду зидају на песку. Нека свако то научи напамет и чешћe понавља. Истина која се ту садржи свакоме је јасна и очигледна. Свако и сам из свога искуства има о томе много осведочења. Док су у глави, мисли бивају несталне и колебљиве, а када се напишу на хартију, задобијају сталност и непокретност. Нека намера се често доводи у питање и мења у појединостима док се не започне на делу. Кад се, међутим, пoчнe извршавати, крај је свим допунским довијањима. Исто тако су и правила нарави нама страна, ван нас и неутврђена све док их не испунимо. Уколико их, пак, испунимо, она улазе унутра, смештају се у срце и ту полажу основу карактеру – доброме или лошем. Пазите добро како живите.

НЕДЕЉА TPEЋA ПО ДУХОВИМА

Ако око твоје буде здраво, све ће тело твоје светло бити. Ако ли око твоје буде кварно, све ће тело тамно бити (Мт.6,22-23). Оком се овде назива ум, а телом сво устројство душе. Када је ум прост, у души је светло, а када је ум лукав, у души је тамно. Шта је прост а шта лукав ум? Прост ум је онај који све што је написано у Светом Писму прима, и који је чврсто убеђен да је све онако како је написано. Лукави ум, међутим, јесте онај који са лукавством приступа речи Божијој, држећи се препредених запиткивања и испитивања. Он не може да једноставно верује, већ реч Божију подвргава свом умовању. Oн јој не приступа као ученик, него као судија и критичар, да би испитао шта она каже и да би се, потом, или подсмехнуо, или са висине рекао: „Да, то није лоше“. Код таквог ума не постоји сталност. Јер, речи Божијој очигледно не верује, а у својим умовањима нема постојаности: данас овако, сутра онако. Због тога код њега и постоје само колебања, недоумице, питања без одговора. Код њега ни једна ствар није на свом месту и он иде уз напор, све пипајући око себе. Прости ум, пак, све јасно види. Свака ствар код њега има своје одређено значење, речју Божијом одређено. Због тога је код њега свака ствар на своме месту. Он тачно зна како се према чему односити. Он иде, значи, по отвореном и светлом путу, са пуном увереношћу да се њиме иде ка правом циљу.

Свети Теофан Затворник