Не радовати се туђем добру јесте једна од најнедостојнијих
одлика огрубеле од греха душе људске. Шта то сунце учи људе од јутра до мрака? Људи, радујте се
добру, и та ће вас радост учинити боговима!
Славуј гладан пева у зору по два сата, пре него нађе два
зрна хране за доручак. Шта то славуј учи људе, богаташе у постељи, који почињу
свој дан отварањем уста, но не за песму него за јело? Људи, радујте се добру, и
певајте о добру! Не питајте, чије је добро? Добро нема господара на земљи. Оно
је гост из даљине; ми створени и смртни нисмо поседници добра, но певачи
његови.
Жалостити се у туђој жалости - то још могу и грешни старци.
Но радовати се у туђој радости - то могу само деца; и они који су невини као
деца. Заиста вам кажем, говори Господ, који не прими царства Божјега као дете,
неће ући у њега (Марк. 10, 15; Мат. 18, 3). А шта је царство Божје него збир
свих добара, и одсуство свих зала? Невино дете радује се више туђем добру него
ли пакостан старац свом сопственом. Јер за дете не постоји туђа радост. Оно
дели осмех са свачијих уста; чак и подсмех оно тумачи као осмех. Нико на земљи
није толико сличан Богу као невино дете. Божја радост у нашем добру, па и
најмањем, неисказана је и савршена.
Кад је Господ Исус дошао међу људе, Он је открио неизмерно
богатство Божјих добара. Тим добрима зарадовала су се деца, и сви они људи,
који су по непокварености били најсличнији деци. Но та добра не само нису
зарадовала људе се кривим умом и отврдлим срцем, него су их она, напротив, и
растужила и огорчила.
Христос подсећа људе на њихову првобитну домовину, у Божјем
сјају и у ангелском друштву, - деца се овоме радују, а пакосни старци ругају.
Христос одузима страх од људи, и чини их бестрашним
господарима света, - деца ово захвално примају, а кнежеви одбијају.
Христос показује, очигледно, како човек, сједињен са живим
Богом, може да победи и себе, и
природу око себе, и зле духове, и болести, и
смрт; - и деца се тискају око Господа с весељем, да би се што више наслађивала
овим победама, док се књижевници тискају око Господа с огорчењем, да би нашли
узрока за Његово понижење, хапшење и мучење.
Деца траже од Христа благослов, а старешине народне бацају
на Њ проклетство.
Да су људи нормални и здрави, они би се радовали детињском
радошћу свакој речи Христовој и сваком делу Његовом. Јер Он показује људима
само добро, само сјај и красоту добра, само сласт и трајност и јачину добра. Но
многи људи - ни онда ни данас - нису се обрадовали видевши добра, која је
Христос открио и показао. Зашто, зашто то? Зато што су се људи измирили са
злом, навикли на зло, сајузили са злом, па им је зло постало као стварност, а
добро као обмана. Као кокош, која је дуго и узалудно кљувала по насликаном
зрневљу, па кад је право зрневље стављено поред насликаног, она - разочарана -
није хтела више кљувати, сматрајући и право зрневље за лажно. О, кокошиње
памети код оних људи, који мисле, да и из Христове руке може доћи обмана као из
осталих нечистих руку! Кад би још и из Његових руку и Његових уста долазила
обмана људима, онда ваистину људски живот био би гори од небића, страшнији од
најстрашнијег сна, и луђи од најлуђег вртлога. Жалосни су по сто пута они, који
пруженој руци Христовој не пружају своју руку; гле, ма на коју другу страну
пружили они своју руку, пружиће је у огањ или у чељусти вучје. А по сто пута
блажени сте ви, верни, који се радујете самом помену имена Христова као дете
помену мајке своје. Само опашите се снагом и истрајношћу, да до краја истрајете
у вери и радости. Јер ономе, који пође за Христом, па се врати, горе ће бити
него ономе, који никако ни полазио није. И ако га је Господ ослободио од
једнога злог духа, па се он одрекне Господа, навалиће на њ и запленити га седам
злих духова, горих од онога првог (Лк. 11, 24-26).
Христос је као вододелница. Где се Он појави људи се одмах
деле у два табора: у оне, који се радују добру и у оне, који се не радују добру.
И дан-данас тако је међу људима; а тако је било и у оно време када је Господ
ходио по земљи, обучен у тело човечје. Данашње јеванђеље описује ту страшну
поделу међу људима у присуству Откривача добра, Господа и Спаса нашег Исуса
Христа.
Ушавши Исус у лађу пређе и дође у свој град. То је било
после Његове знамените посете незнабошцима на источној обали језера
Генисаретског; после моћног исцељења двојице бесомучника и после страшног утука
за неверујуће људе од изјаве самих демона, да је Христос Син Божји. Он уђе у
лађу. То је била она иста лађа, са којом се Он превезао с апостолима преко
језера; она иста, са које је пре тога учинио чудо исто тако велико као што је и
изгнање демона из људи, јер запрети ветровима и мору и постаде тишина велика.
Данас пак чујемо из јеванђеља, да је Господ, при повратку са тог пута исцелио
раслабљеног болесника опростивши га греха и болести. И тако у најкраћем времену
Христос је учинио три моћна дела, три изванредна чуда, која су јасно сведочила
о посети Бога људима. У најкраћем времену Господ је открио три неизмерно велика
добра људима: власт над природом, власт над демонима и власт над гресима и
болестима. Три велика повода за радост људима! Страшне су вериге, којима нас
везује природа, - ко да се не радује ослобођењу од тих верига? Још су страшније
вериге, којима нас демони окивају и шибају пошто нас избезуме, - ко да се не
радује победи над овим најгорим душманима рода људског? А вериге, којима нас
спутава грех и предаје у ропство природи и демонима и болестима, јесу првоначалне
вериге, у које се човек оковао својевољно још у самом почетку отказавши се
послушности и смирености пред својим Створитељем; - о смртни, ко од вас да се
не радује раскидању тих првих верига, који су основа за сву потку и све ткање
осталих ропских верига ваших?
Ово последње добро објавио је Господ људима онда када из
гадаринских предела пређе и дође у свој град. Капернаум је био Његов град, у
коме се Он настанио пошто је био одбачен, и малтене убијен од грађана Своје
дугогодишње постојбине, Назарета (Лк. 4, 28-31; Мат. 4, 13).
И гле, донесоше му раслабљена лежећег на одру (на постељи).
Овај догађај описују и јеванђелисти Марко и Лука. Ова последња двојица описују
догађај са неким појединостима, које јеванђелист Матеј испушта. Раслабљени
човек био је у толикој мери болестан, да не само што није могао доћи сам
Христу, него није се дао додирнути и скинути с постеље; због чега су његови
сродници и пријатељи били принуђени изнети га са постељом из куће, и донети
пред Господа. Очајна раслабљеност тога болесника види се још и из тога, што су
четворица људи морали носити постељу, само да би га сигурније држали и што мање
потресали при ходу. Доневши га до куће, у којој је Христос био они видеше, да
је од многога народа, који се тискаше на вратима, сасвим немогуће било ући. И
они се одлучише те открише кров од куће, и кроз кров спустише постељу са
болесником пред Христа. У томе тренутку Христос је казивао народу науку Своју.
И казиваше им реч. Ниједнога тренутка Он није дангубио: после дела говорио је
реч, после речи творио је дела. И речима и делима Он се служио непрекидно, само
да помогне људима радовати се добру, и веровати у добро, и у Њега као врховног
носиоца и откривача добра.
И видевши Исус веру њихову рече раслабљеноме: не бој се,
чедо, опраштају ти се греси твоји. Господ Исус видео је веру њихову не тек онда
кад су они спустили болесника пред Њега, него још онда када су они подигли
постељу са болесником и пошли из куће к Њему. Јер Онај, који је могао видети
помисли срца људског, могао је још лакше видети догађаје и надалеко као и на
близу. Он је видео Натанаила под смоквом пре него је овај био доведен пред Њега
(Јов. 1, 48). Шта говоримо? Он је видео не само догађаје, који се збивају, него
и оне, који ће се збити до краја времена. Овде се не каже: видевши њих Исус -
него: видевши веру њихову; да се тиме покаже, да Христос види и оно што је још
теже видети, оно што је најскривеније у човеку. А ово је опет написано ради
нас, да би знали, нашто Господ гледа, и данас као и онда, и да би ми још знали,
да помоћ Божју можемо очекивати У страдањима само онда, кад имамо веру. Када
Бог види веру нашу, Он не доцни са Својом помоћу.
И видевши веру њихову. Но чију веру? Да ли само веру оних,
који су донели болесника, или и болесникову? Прво, очигледна је вера оних, који
су болесника носили. И по самој њиховој вери Господ је могао исцелити
раслабљенога. Јер у доста прилика Христос је учинио чуда и без знања и ван вере
болесника. Пре свега мртви, које је Он васкрсао, нису могли имати веру, да би
се чудо десило по њиховој вери. Чак ни сама околина умрлих није увек показивала
особиту веру. За Наинску удовицу не каже се, да је веровала, него само да је
плакала за мртвим сином. Но у часу кад је Господ њој приступио и ражаљен
одлучно рекао: Не плачи, можда се код ње вера у моћ Његову засветлила. Нити су
Марта и Марија, сестре Лазареве, много веровале, да ће Христос васкрснути
њиховог умрлог брата, и то после четири дана лежања у гробу. Једино је кнез
Јаир имао јаку веру у Христа, кад му је пришао и рекао: кћи моја сад умире;
него дођи и метни на њу руку своју, и оживјеће (Мат. 9. 18). Исто тако Христос
није лечио многе тешке болеснике по вери њиховој, него углавном по вери њихових
сродника или пријатеља. Тако је Он излечио слугу капетановог у Капернауму
(Матеј 8,) не по вери тешко болеснога слуге но по вери капетановој, као што је
излечио кћер жене Хананејке по вери мајке (Мат. 15, 22), и као што је излечио
многе падавичаре, и бесомучне, и глувонеме, по вери њихових сродника или
пријатеља, који су их привели к Њему (Мат. 9, 32; 15, 30; 17, 14; и др.).
Гадаринске бесомучнике пак очистио је од демона излечио и без њихове вере и без
вере њихове околине, једино по Својим саображенима и по плану домостроитељства
људскога спасења, једино да би пробудио веру у затупелих и ојачао је у маловерних
(Мат. 8, 26).
У случају овога раслабљенога пак види се, да је велика вера
била код оних, који су га донели ка Христу. Христос није морао ценити њихову
веру по спољашњим знацима; Он је гледао право у срца њихова и видео је веру
њихову. Но ми, који не видимо срца, можемо по спољашњим знацима видети, да је
вера њихова заиста била велика. Да се четири човека реше, да донесу једног
безнадежног болесника ка Христу - није ли то велики знак вере? Па још да се
дигну на кров, да га отворе и спусте болесника кроз кров у кућу пред Христа -
није ли то очигледан знак јаке вере? Јер замислите, каквом би се ризику та
четири човека изложила, и каквом подсмеху од стране својих суседа, да су
морали, после толиког труда и после проваљивања крова на кући, вратити
болесника натраг неизлечена! А људи су се и онда бојали подсмеха као и данас, и
зазирали од неуспеха исто као и данас. Само се прејака вера не боји подсмеха
нити зазире од неуспеха, - чак и не помишља на подсмех, као што и не сумња у
успех.
Господ је могао, дакле, излечити болеснога видевши само веру
његових носача. Али има знакова, да је и сам болесник имао веру. Пре свега
један иоле свестан човек, кад би био без вере, зар би дозволио, да га људи вуку
заједно са постељом по улицама, и - што је још важније - зар би дозволио, да га
дижу на кров и спуштају кроз кров унутра у кућу? Но има још један унутрашњи
знак вере болесникове. Господ њега ословљава са речју чедо - чедо опраштају ти
се греси. Зар би неверника Христос назвао чедом? Зар би се непокајаном могло
рећи: опраштају ти се греси? Кад је Христос хтео васкрснути сина Наинске
удовице, Он га није ословио речју: чедо, нити сине, него момче. Јер мртав нити
верује, нити може да се каје. Међутим овде Он говори болеснику: чедо! Па онда,
није ли Господ казао: ако се човек покаје, опрости му (Лк. 17, 3-4)? Покајање
је, дакле, услов опроштаја. А покајања нема без стида и страха од Бога и без
вере у Бога.
И гле, неки од књижевника рекоше у себи: овај хули на Бога.
Тако помислише они, који се не радују добро, савезници и робови зла. Као веле:
ко може опраштати грехе осим јединог Бога? Ове жбирске и усахле душе, које
сматрају себе највећим мудрацима и које траже да спусте Христа бар на свој ниво
ако не и ниже, наравно не могу да сместе у своме тескобном и помраченом уму
помисао, да се Бог могао јавити као човек, и да се та појава Бога у човеку и
збила у лицу самога Господа Исуса. Њима није стало до мука болесникових, а још
мање до његова исцељења, - они лове какву реч Христову, да би Христа могли
понизити, уклонити са свога пута и од своје савести "Светећи се за своје
страсти они су мислили да се свете за хулу на Бога" (Зигабен). Јер им је
претежак био.
И видевши Исус помисли њихове речи: зашто зло мислите у
срцима својим? Присутни књижевници нису били ништа изрекли на уста своја, но само
су помислили у срцима својим. Не каже се у уму него у срцу помислише, што
значи, да је та мисао њихова била скопчана с огорчењем и мржњом. Јер они нису
ослушкивали Христа ни као верујући, нити као објективни испитивачи, него као
жбири и гонитељи. Да су пак били верујући, они би се обрадовали речи и делу
Христовоме као и остали људи, који видеше и хвалише Бога. А да су могли бити
објективни испитивачи, они би поверовали у Христа, као што је поверовао капетан
страже под Крстом на Голготи. Јер овај је објективно и незаинтересовано
посматрао све шта се догађало, па кад је видео, с каквим је страхом, потресом и
ужасом сва природа пропратила смрт Христову, он је узвикнуо: заиста овај бејаше
Син Божји (Мат. 27, 54)!
Господ Исус виде помисли њихове. Ко може видети помисли осим
Бога? Ти испитујеш срца и утробе, Боже праведни! довикује Давид (Пс. 7, 9). Ја
Господ испитујем срца и искушавам бубреге, да бих дао свакоме према путевима
његовим, говори сам Господ кроз пророка Јеремију (17, 10). А Соломон у молитви
својој говори Богу: ти једини знаш срца синова човечјих (II Дневн. 6, 30). И
ево, Господ Исус види срца и помисли у срцу. Као што земља не може да види око,
а око може да види земљу, тако и сва земна створења, обложена временом, не могу
да прозру у тајне вечности, а око вечности може да прозре и види све што је на
земљи и у времену. Гледајући овим видом вечности Господ Исус је скроз прозирао
и видео, шта се крије и у дубинама мора, и у дубинама срца људског као и у
свима дубинама времена и простора.
Зашто зло мислите у срцима својим? Тако упита незлобиви
Господ Своје ослушкиваче и гонитеље. О, каква неизмерна чистота мисли Исусових!
Каква неописива красота срца Његовог! И каква јагњећа кротост! Зашто зло
мислите? Зашто не мислите добро? Зашто зло очекујете? Зашто не очекујете добро?
Зашто се злу радујете? Зашто се не радујете добру? Зашто стојите крај бистра
извора и очекујете, да мутљаг из њега потекне? Зашто гледате у сунце и
очекујете помрачење његово? Маните се тих болесних навика; па се радујте
бистрини извора и светлости сунца! - Господ их не исмева, не напада, не ружи,
као што би то обичан смртан човек чинио према својим непријатељима онда, када
би успео, да једноме раслабљеном човеку поврати здравље и снагу. Заиста, ни
најпажљивији лекар не би могао блаже ословити своје најтеже болеснике него што
кротки и умилни Господ ословљава своје безумне гонитеље - зашто зло мислите у
срцима својим, кад можете мислити добро, и очекивати добро, и радовати се
добру?
Јер шта је лакше рећи: опраштају ти се греси; или рећи:
устани и ходи? Али да знате да власт
има син човечји на земљи опраштати грехе (тада рече
раслабљеном): устани, узми одар свој и иди кући својој. И уставши отиде кући
својој. Рећи реч за Господа је исто што и учинити дело. За обичан смртан језик
подједнако је лако рећи и: опраштају ти се греси, и: устани и ходи; пошто и
једно и друго остаје без икаквих последица. Но за безгрешног Господа реч је
исто што и дело. Зато Он хоће да каже горњим речима: шта је лакше учинити:
опростити човеку грехе, или дићи га здрава из постеље? И једно и друго дело
подједнако је немогуће за обична смртна човека. Људима је ово немогуће, а Богу
је све могуће (Мат. 19, 26). Шта је дакле, лакше: излечити душу или излечити
тело? Душа се пак не може друкчије никако излечити док се не опрости својих
грехова. Кад се опрости грехова, душа бива здрава; а здравој души лако је
оздравити тело. Према томе много је важније опростити грехе болеснику него ли
дићи га на ноге, као што је важније ишчупати црва из корена дрвета, него ли
очистити дрво споља од црвоточине. Јер док је црв у дрвету, дотле мора бити
црвоточине на дрвету. Грех је узрок болести, и душевне и телесне, и то безмало
увек. Изузетак чине они случајеви, где Бог по Свом благом Промислу попушта
телесне болести и на праведнике, као што то најбоље показује пример са
праведним Јовом. Но као правило важи од постања света, да је грех узрок
болести. И онај ко може грех у болеснику уништити, може још лакше учинити тело
његово здравим. Онај пак ко би могао привремено подарити телу здравље, а не би
могао грехе опростити, чинио би онолико исто колико и воћар, који би очистио
дрво од црвоточине али не би ни знао нити могао ишчупати црва из корена дрвета.
Господ Исус све што чини чини савршено, по поретку и без
омашке. Он је рад да болесноме поврати потпуно здравље, и душе и тела. Зато му
прво лечи душу, па онда чека, да књижевници учине своје, то јест да кажу: овај
хули на Бога да би Му се дало повода, да објасни везу греха и болести, да
нагласи превасходство душе над телом, и да истакне Своју божанску моћ још јаче.
Тешком болеснику даје се понекад и јака мера лека. Господ у овоме случају
истиче Себе као власт имајућег. Он се овде не позива на Оца небеског, него на
Своју вечну власт и моћ. Треба још запазити речи: на земљи: власт има син
човечји на земљи опраштати. То јест док је човек у овоме животу на земљи, само
дотле се могу опраштати греси. Но кад оде са земље, опраштања престају. У ономе
свету нема опраштања за грешнике, који су се без покајања преселили из овог
живота. Зато се и каже на земљи.
Устани, узми одар свој и иди кући својој! Тако одлучно
говори Господ болеснику, говори не као књижевници што говоре, него као Онај
који власт има. И као што Он има власт опростити души грехе, тако исто има
власт и наредити телу да буде здраво. Но да не би било никакве сумње у
болесниково оздрављење, Господ му наређује, да узме сам своју постељу, на којој
су га четворица људи донела, и да иде кући својој. А зашто му баш наређује, да
иде кући својој? Прво зато, што сам Господ има радост у туђем добру, и што жели,
да оздравели што пре оде кући својој, унесе радост тамо где је дуго времена
царовала туга и обрадује све своје домаће, који су се мучили око њега у
болести. Друго зато, да покаже славољубивим књижевницима, да то што Он чини,
чини из чистог човекољубља, а не као они што чине да их људи хвале. Као што
пастиру није до тога, да га његове овце хвале, тако и Христу није до тога, да
га људи хвале. Ја не примам славе од људи, рекао је Он другом приликом (Јов. 5,
41), а то је овом приликом хтео и да покаже.
А људи видевши чудише се, и прославише Бога, који је дао
власт такву људима. Док књижевници хуле у срцима својим на Христа, дотле остали
народ, коме сујета светска није сасвим помрачила ум и затровала срце, диви се и
прославља Бога због невиђеног дела, које Господ учини пред очима свију. Овај
народ, који се овако диви и који прославља Бога, много је бољи од својих
затуцаних књижевника, и много је ближи добру и истини од гадаринских
незнабожаца, који видеше чудо и не прославише Бога, него жалећи за својим свињама
отераше Христа човекољупца из своје земље. Али ипак и овај народ није схватио
самоизворну, божанску моћ Христа Спаситеља. Он прослави Бога, који је дао такву
власт људима! Народ тај не виде и не призна Господа Исуса као Јединородног Сина
Божјег.
Но то што тадашњи људи сви не видеше и не признаше, видимо и
признајмо ми, којима је кроз Цркву дата благодат да истину видимо и признамо,
Научимо се, дакле, радовати се добру, јер је свако добро од Бога; па ћемо се
тако научити радовати се Богу, животворном извору вечите радости. Као што
говори надахнути пророк: радујем се и веселим се о Теби, певам имену твојему,
Вишњи (Пс. 9, 2). Од те радости отвориће нам се очи, да видимо сву пуноћу
истине у Господу Исусу; и отвориће нам се језик, да Га признамо и прославимо као
Сина Божјег, јединог Спаситеља људи и јединог Човекољупца. Њему нека је слава и
хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и
навек, кроз све време и сву вечност. Амин.
Свети Владика Николај Охридски и Жички
„Дођи и види“ пратите нас нашем Телеграм каналу: https://t.me/dodjiividi
#недељашеста, #nedeljasesta
#недељашеста, #nedeljasesta
Нема коментара:
Постави коментар