„Хвала ти много, свети Науме. Што сам обећао, то ћу испунити“

Кад смо стигли у Гњилане, ушли смо у цркву и целивали иконе, затим смо остали у молитви. Није прошло много времена кад сам приметио да се икона свете Богородице на олтару њише лево-десно.
Помислио сам, у првом тренутку, да је земљотрес, али сам одмах увидео да се ништа друго у цркви није њихало, сем те иконе. Обузела ме језа од страха и узбуђења. Гледао сам у икону као опчињен све док се није умирила.

Обојица смо исто видели; узбуђени и одушевљени, договорили смо се да одмах одемо у манастир светог Наума крај Охрида.

Кад смо били око сат хода до манастира, почела је да пада јака киша. Ишли смо као у заносу; нисмо осећали ни кишу ни хладноћу. Били смо озарени, приближавали смо се великој светињи. Кад сам, из даљине, угледао манастирске зграде и кубе цркве, осетио сам велико узбуђење у пожурио да што пре стигнемо.

У цркви је било неколико људи који су се, у тишини, молили. Чим сам ушао, осетио сам да ме обасјала и прожела необична, пријатна светлост. Срце ми се у тренутку испунило слатком лепотом: загрцнуо сам се од радости и среће. Не могу речи да искажу то осећање; био сам пун и цео. Као да је Дух Свети у виду голуба белог слетео на моје раме и испунио ме божанском лепотом.

Било ми је јасно да ме је он, свети Наум, довео себи. Испунио ми молбу и показао будући живот. Сетио сам се обећања. „Хвала ти много, свети Науме. Што сам обећао, то ћу испунити“, рекао сам.

Од свршетка рата до мог доласка у манастир светог Наума, 1920. године, прошло је свега три месеца.

У манастиру су, поред осталих, била и два руска монаха, нас тридесет и седам искушеника и седамдесет и пет слугу. Манастир је имао око две хиљаде хектара земље, која се користила као ораница, и за пашњаке. Земљу су радили сељаци, у наполицу, и слуге. Имали смо хиљаду и четири стотине оваца, сто педесет свиња, сто двадесет говеда, седамдесет и пет товарних коња, шест бивола, петнаест магараца. Манастиру је припадала обала Охридског језера у дужини од око два километра, и ту се ловила риба. Мреже су биле дугачке по пет стотина метара, а високе осам. Монаси су из Србије у Македонију донели две хиљаде садница шљиве маџарке, и за то су од државе добили награду.

Умолио сам игумана да ми дозволи да останем неколико дана у манастиру, међу монасима, да се молим и размишљам. Поступали су са мном лепо првих седам дана: гостили ме, причали о свом животу. Али кад год бих игуману поменуо своју намеру да се замонашим, одговарао ми је да ја не могу да будем монах. „Горд си, имаш одликовања, учио си школу, богат си.“ Причао сам им о својим сновима, о гласу који ми се јављао, о својим виђењима, као и да сам се одрекао светскога живота; да знам подоста о вери, да сам прочитао многе потребне књиге; да имам у срцу пламену жељу да се посветим Богу. „Горд си, горд, Добривоје. Оштар си и плаховит човек. Како и када мислиш да се смириш? Како ћеш ми бити послушан? Како ти можеш да будеш сиромах? Како ћеш живети целомудрено и одвојено од светске таштине кад си такав?“, понављао је игуман.

На крају су ме ипак прихватили, и дозволили су ми да покушам да променим свој живот.

Монах Калист
Славица Стефановић