"У зиму 1971. био сам у светоме олтару. Дошао сам у 4 сата ујутро и творио сам на коленима молитве пред Причешће, пред светом Трапезом. Недуго, после тога, у цркву је ушла да се моли нека жена, која је дошла у манастир предходно вече. Нисам је поознавао. Молила се тихо код свих икона и правила је метаније. Није знала да сам у цркви јер је био мрак, била је зима. Видећи да се моли тако истрајно, погледао сам кроз двери да видим ко се моли са толико вере. Та жена је клечала насред цркве с рукама подигнутим
нагоре и из свег срца казиваше ове речи: " Госоподе не остави ме! Господе , не остави ме! "..
Тада сам око њене главе видео светлост, јаркожуте боје, и ужаснуо сам се ! Затим се поклонила лицем до земље и молила се тихо, без гласа. Зрак светлости је изнад њене главе постајао све већи и дизао се изнад ње. Након неког времена светлост је утихнула, а жена се подигла и изашла из цркве. Беше обична жена, са села.
Видите ли ! Људи са села превазилазе нас монахе. Ја сам почео проскомидију и од узбуђења сам почео плакати са "копљем" у руци. Само Бог зна колико има Он изабраника у овоме свету!"
Славица Стефановић
Нема коментара:
Постави коментар