ПРЕЛАЗАК ГРАНИЦЕ СМРТИ

Монаси Псково-печерског манастира који су ратовали на фронту

 
  „Сва наша браћа која су ратовала на фронту одликовала су се изузетним смирењем, које нису стекли у монашком искуству, које 
нису усвојили трудом, већ смирењем страдања које су стекли преласком границе смрти. И овај дар смирења су нам донели у манастир. И њихово искуство нам је давало светлу наду у подношењу невоља, јер су они претрпели велике невоље,“ – речи су јеромонаха Свето-Успењског Псково-печерског манастира Хрисанта о сабраћи обитељи која су прошла кроз Други светски рат.

Данас, на Дан победе, предлажемо вам да се сетимо њихових имена и да одамо пошту сећању на њих.

Архимандрит Алипије (у свету Иван Михајлович Воронов)

Рођен је 1914. године. Похађао је вечерњи студио при Московском савезу совјетских уметника у бившој радионици Сурикова. Од 1942. године се борио на фронтовима Другог светског рата. Прошао је борбени пут од Москве до Берлина у саставу Четврте тенковске армије. Учествовао је у многим операцијама на Централном, Западном, Брјанском и Првом украјинском фронту. Награђен је орденом Црвене звезде, медаљом За храброст и неколиким медаљама „За борбене заслуге“.

Дана 12. марта 1950. године је постао искушеник Тројице-Сергијеве лавре (Загорск). Од 1959. године је намесник Псково-печерског манастира. Вратио је манастирске драгоцености из Немачке. Обавио је огроман рад на рестаурацији и осликавању манастира.

Историчар уметности Сава Јамшчиков се сећао: „Често су ме питали: зашто је тако леп мушкарац отишао у манастир? И свуда се причало о томе да је био тешко рањен, да није могао да има деце... И једном је он сам започео разговор на ову тему, па каже: ‘Саво, све су то празни разговори! Просто, рат је био толико чудовишан и толико страшан да сам дао себи реч да ћу ако преживим отићи у манастир да се борим против будућих ратова.’“

Упокојио се 1975. године.

Схимонах Јеремија (Анфалов Андреј Иванович)

Рођен је 1904. године у селу Арестантка у Чернушинском рејону у Пермској области, у сељачкој породици Анфалов, од родитеља Ивана и Гликерије. Завршио је 4 разреда сеоске школе. Изучио је тесарски занат и у овој струци је радио до 1940. г.

Хиљаду деветсто четрдесет прве године, на самом почетку рата Андреј Иванович је био мобилисан и упућен у војну железничку јединицу бр. 3 при фронту. По завршетку рата радио је у Минску на Западној железници.

Андреј Иванович је 1973. године дошао у Печоре у Псковској области и постао је сабрат Псково-печерског манастира. Примио је велику схиму с именом Јеремија. Упокојио се 1986. године.

Јерођакон Максим (Кирин Михаил Фјодорович)

Рођен је 1919. године у селу Секинес у Мамадишком рејону у Казанској области, у сељачкој породици. Није стекао формално образовање. Године 1942. године мобилисан је у Црвену армију на фронт где је служио као снајпериста. Исте године је тешко рањен. Демобилисан је у октобру 1945. г.

У току Другог светског рата награђен је орденом Црвене звезде и медаљом „За освајање Берлина“.

Обилазио је храмове, певао је за певницом. Године 1971. служио је као црквењак при храму у Новосибирској епархији и постављен је за чтеца. У Свето-Успењски Псково-печерски манастир дошао ј 1978. г. Исте године је примио постриг у мантију с именом Максим. Упокојио се 1991. године.

Јерођакон Анатолије (Семјонов Андреј Семјонович)

Рођен је 1905. године у селу Варварино у близини Пскова у побожној хришћанској породици. Од 5. септембра 1939. године је у редовима Совјетске армије учествовао у рату против Финаца, рањен је у кук думдум-метком и лечио се у војној болници.

Хиљаду деветсто четрдесет четврте године је отишао на фронт као болничар, 19. октобра 1944. године на Прибалтичком фронту погодио га је гелер, па је остао без леве шаке.

У Псково-печерски манастир стигао је у априлу 1945. године. А 1947. г. је примио монашки постриг с именом Анатолије. У чин јерођакона рукоположен је 1953. године. Архимандит Алипије (Воронов) га је одредио за сабрата који одговара за појање братског хора.

На празник Успења Пресвете Богородице 1977. г. награђен је орденом светог равноапостолног кнеза Владимира III степена.

Упокојио се 1986. године.

Игуман Сава (Бондаренко Петар Андроникович)

Рођен је 1909. године у селу Степок у Тарашчанском рејону у Кијевској области у сељачкој породици Бондаренко од родитеља Андроника и Јулијаније. Средњу школу је завршио 1925. године, а 1935. године – Лењинградски медицински техникум после чега се уписао на Лењиградски медицински факултет.

У Црвену армију је мобилисан 1941. г. где је служио као лекар. Био је рањен. Награђиван је. Демобилисан је 1945. г. у звању пуковника медицинске службе.

По одласку у пензију у њему се родила жеља да постане свештеник. Његов сан се остварио у далекој Иркутској епархији. Владика га је рукоположио за ђакона, а затим за свештеника и дао му је парохију у граду Јакутску, где је служио преко десет година. За то време је ванредно завршио богословску средњу школу и факултет и примио је монашки постриг.

У Псково-печерску лавру је дошао 1982. године, јер је желео да оконча живот у манастиру. Отац Сава је ујутру и увече ишао на црквене службе и учествовао је у саборним богослужењима. Упокојио се 1984. године.

Схиархимандрит Пајсије (Семјонов Петар Васиљевич)

Рођен је 1924. године у сељачкој породици у селу Паторки у Псковском рејону, у Псковској области.

Завршио је курс у основној сеоској школи и радио је код куће у домаћинству.

Петар Семјонов је 7. јула 1944. године мобилисан у Црвену армију и ратовао је против Немаца. Био је тешко рањен и контузован 22. августа 1944. године. Више од једног дана прележао је засут земљом од експлозије пројектила. Лечио се у војној болници и демобилисан је 14. децембра 1944. г. Награђен је орденом Великог отаџбинског рата.

Петар Семјонов је 15. октобра 1945. године дошао у Псково-печерски манастир где је обављао различита послушања. Касније је примио монашки постриг с именом Пајсије.

На Лазареву суботу 1948. године рукоположен је у чин јерођакона.

У чин јеромонаха је рукоположен 1949. године.

Од 20. новембра 1954. године служио је у парохији у дрвеном храму пророка Божијег Илије у селу Јушково у Печорском рејону. У Псково-печерски манастир се вратио 1999. године и примио је постриг у велику схиму. Упокојио се 2000. године.

Архимандрит Антипа (Михајлов Василиј Михајлович)

Рођен је 1924. године у селу Љубјат у Палкинском рејону у Псковској области. Средњу школу је завршио 1941. г. У периоду 1942-1945. г. учествовао је у Другом светском рату. Награђен је медаљама: „За храброст“, „За победу над Немачком“. После победе се вратио у завичај.

Свесавезни ванредни институт совјетске трговине завршио је 1952. г. и радио је у струци. У Псково-печерски манастир је дошао 1955. г. У чин јерођакона посвећен је 1956. г.

Године 1957. рукоположен је за јеромонаха. До 1960. године обављао послушања пекара и економа. Од 1960. године био је усрдни свештенослужитељ. У чину архимандрита упокојио се 1989. године.

Архимандрит Јероним (Тихомиров Иван Матвејевич)

Рођен је 1905. године у селу Демидову у Псковском рејону у Псковској области, у сељачкој породици. Године 1941. мобилисан је у војну службу и тешко рањен. Демобилисан је ради лечења у позадини.

Од 27. маја 1947. г. је искушеник Псково-печерског манастира. Исте године у децембру примио је постриг у мантију с именом Јероним. Упокојио се 1979. године.

Схимонах Иринарх (Казањин Василиј Григорјевич)

Рођен је 1908. године у селу Росоши у Алтајској покрајини. Од раних година је радио с оцем на сеоском газдинству. Добио је позив за војску 1930. г. Демобилисан је 1932. г. У Црвену армију је позван из Череповеца 1942. г. Четири пута је рањен, демобилисан је 1945. године.

Награђен је орденом Отаџбинског рата, двама орденима Славе, медаљом „50 година победе у Великом отаџбинском рату“.

У Печоре се преселио 1970. г. У августу 1975. г. примио је постриг у мантију с именом Филип. Обављао је послушање столара. Упокојио се 1997. године.

* * *

Псково-печерски манастир је једини манастир на територији Русије који никад није био затворен. Кад је шездесетих година у манастир дошао овлашћени за верска питања с наредбом о затварању намесник манастира, учесник у Другом светском рату архимандрит Алипије (Воронов) је отворено одбио да се потчини власти и рекао је: „Радије ћу примити мученичку смрт, него да затворим манастир. Ако будете хтели то да учините на силу, знајте да имам шездесет монаха од којих је две трећине учествовало у рату. Они ће се борити до последњег човека. А ја ћу откопати топове из Петровог времена и приредићемо вам другу одбрану Стаљинграда. Преостаће вам само да нас бомбардујете из авиона, али ви то нећете учинити, зато што је близу Европа – сазнаће светска јавност.“

„Не зна се да ли би се партијско руководство коначно повукло, али је у то време манастир посетила премијерка Индије Индира Ганди. Била је потресена оним што је видела (по сећању о.Натанаила, плакала је у пећинама) и очигледно је направила добру рекламу – овамо су једна за другом почеле да долазе стране делегације и питање затварања се више није постављало,“ – писао је новинар Леонид Виноградов.

Детаљније о животу манастира у годинама Другог светског рата можете прочитати ОВДЕ.

Фото: https://vk.com/ppmonastery

Са руског Марина Тодић

„Псковскаја лента новостеј“

Извор: Православие.ру