Нељуди, можда, хоће. Али шта је теби до тога?
Не, ово није ласкање. И не треба да буде употребљено као изговор
за сопствену бестидност и дрскост, да се излиже од употребе као да има општу примену. Не.
Ово се односи на оне случајеве кад те спопадне рој малограђанских фарисеја (или фарисејки), па ти као јато вампира исише сву веру да ћеш успети јер си, забога, пао у њиховим очима.
Но, право питање је: како да их разликујеш од оних који стварно брину и мисле ти добро? (Јер, руку на срце, и они који су сасвим добронамерни својом бригом умеју да нам засметају и то неретко због тога што је проблем у нама: мислимо да спадају у категорију горепоменутих човеколиких створења, чија су потпуна супротност.)
Људи који ти стварно желе добро питаће како могу да ти помогну. Или, неће чак ни питати. Сам(а) ћеш осећати њихову помоћ. Да ли ће та помоћ бити у духовном или материјалном облику мање је битно; битно је што ти у том тренутку нећеш ни морати да се питаш јер ћеш осећати да ти је боље. Боље због ослонца пријатељског рамена, ортачког стиска руке, стрпљивог разговора добродушног странца, због молитве облагодаћене душе, због жртве оних који те и у својој крви носе и осећају...
Тада нећеш морати да се питаш нити ће требати да ти било ко објашњава – јер ћеш реално знати да неко својим крилима ствара твојим повољан ветар.
Славица Стефановић
Нема коментара:
Постави коментар