СЛОВО О МОЛИТВИ, ОБОГОТВОРУЈУЋОЈ ВРЛИНИ, КОЈА У СЕБИ САДРЖИ И СВЕ ОСТАЛЕ ВРЛИНЕ 8

Један од древних отаца говорио је следеће: „Кад сам био млад, своје рукоделије износио сам ван Свете Горе, да бих га продао побожним хришћанима. Ма где да сам се нашао, на чамцу или на 
друму, око мене су се окупљали безбожници и говорили недоличне речи против постојања Божијег. Плакао сам и преклињао Свеблагог Бога да не напушта наш народ и да га не потчињава варварским народима, јер су ти људи безбожници.

Запитао сам мог блаженог старца шта да чиним када ме они, желећи да отрују моју душу, окруже као змије. Он ми је на то рекао: 'Кад ти се приближе, остани усправан, прекрсти руке и моли се. Напади ће престати, а ти ћеш бити миран.' Тако сам учинио и био сам миран. Као што сунце растерује облаке, тако и молитва прогони оне који желе да оскрнаве душу богохулним речима и да је баце у срамне страсти.”

***

Једног дана Свети Никодим пошао је на прославу празника у Великој Лаври. На путу је наишао на једну келију (исихастичку пећину), у којој је преноћио. У поноћ је приметио да старац из те келије и његова заједница одлазе у храм. И он је потајно пошао за њима. Тамо је видео да старац и његови послушници, понекад клечећи а понекад стојећи, призивају најслађе Име Исуса Христа. Кад је дошло време за божанствено Причешће, запазио је да светлост на њиховим лицима тек нешто мало заостаје за светлошћу сунца.

***

Током читавог дана, о. Јоаким из скита Свете Ане непрестано се молио. Било да ради, седи или разговара, успевао је да стално беседи са Богом. Он је са умилењем рекао: „Уколико монаха лишите молитве, одузећете му његово право да се осећа као истинско чедо Божије.”

Често је долазио док смо извршавали своја послушања и очински нас питао да ли изговарамо Молитву Исусову или молитве Пресветој Богородици.

Мало је говорио, и то само онда кад је било неопходно. Међутим, увек су га могли видети како се моли. Ради потпуног безмолвија повлачио се у малу шуму иза каливије. Овде је подизао руке према небу и сатима се наслађивао тајинственим општењем са Исусом Христом. Кад би га упитали где је био тако дуго, он би одговорио: „У Гетсиманском врту, тамо сам био.”

Био је толико обузет молитвом да је изгледало да су му и храна и починак сувишни. Током читаве једне године имао је старчев благослов да ноћу уопште не улази у своју келију. Остајао је у стасидији, у каливијској капели. Сви оци кажу да је током те године отац Јоаким у свом срцу осетио многе Божије благослове и небеске дарове. Више пута се дешавало да зачују или његове вапаје или, пак, торжествено псалмопојање. Кад би га видели на јутарњем богослужењу, отац Јоаким је изгледао тако свеже и радосно као да је читаве ноћи спокојно спавао.

Његова душа је желела много тога... међутим, његово тело није било у стању да је прати. Стално је слабио. Током године свеноћног бдења и стајања, на његовим ногама појавиле су се ране изазване слабом циркулацијом. Његов старац био је принуђен да му забрани свеноћно бдење у храму.

Одважни ратник је тада „подигао нову тврђаву”. У један угао своје келије поставио је покривач од грубе длаке. Тако би читаву ноћ преседео умотан у груби покривач. Његова глава није почивала на јастуку и једино су му ноге биле испружене да би ублажио болове изазване ранама. И у овој новој арени проводио је читаве ноћи у молитви. Кад би понекад склопио очи ради починка, његове усне су и даље шапутале молитву: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме.”

Кад би изговарао „Пресвета Тројице” или „Пресвета Тројице, Боже, помилуј нас и спаси”, био је потпуно потресен. Могло се помислити да за њега не постоји моћнија молитва. Његово страхопоштовање пред Пресветом Тројицом не може се описати. Кад би на богослужењу зачуо Тројични тропар, одмах би заузео став изоштрене пажње. За њега је Име Господње било најслађа реч.

Извор: Старечник