Друге недеље Великог поста Црква прославља спомен на великог
светитеља Григорија Паламу. На човека који је сав свој живот посветио
Богопознању, који се много трудио, и стално пребивао у
жестокој борби против јеретика и лажних учитеља. Често се учење, које је он проповедао, излагало сумњама, те је морао да читавог свог живота доказује своју исправност, као и то да је пут којим иду он и људи који слушају њега и Христа, – истински и спасоносни. То је пут посебних подвига, стражарења над својим срцем и животом. Григорије Палама је много говорио о Божанској благодати, и о томе, без чега не можемо да живимо, без чега свака душа хришћанина, и сваког другог човека, гине, постаје слепа, глува, суши се, једноставно умире, док му се живот претвара у бесмислено гомилање догађаја.
жестокој борби против јеретика и лажних учитеља. Често се учење, које је он проповедао, излагало сумњама, те је морао да читавог свог живота доказује своју исправност, као и то да је пут којим иду он и људи који слушају њега и Христа, – истински и спасоносни. То је пут посебних подвига, стражарења над својим срцем и животом. Григорије Палама је много говорио о Божанској благодати, и о томе, без чега не можемо да живимо, без чега свака душа хришћанина, и сваког другог човека, гине, постаје слепа, глува, суши се, једноставно умире, док му се живот претвара у бесмислено гомилање догађаја.
Често нас од те Божанске благодати одвраћа управо сујета
овог света, која нам се испрва не чини толико грешна: стицање материјалних
добара, умиривање своје сујете и гордости, – сада управо то одводи људе од
Бога, и од мисли о томе да треба стално да хране своју душу, свој живот.
Човек стиче огромна богатства. Читавог живота тежи нечему, и
на крају се са сваким од нас дешава исто. Нема човека који живи на земљи, и
којег неће стићи смрт. Сви ћемо скончати, сви који овде стоје, стаће пред
Господом. Тада ћемо увидети да су живот, све бриге и мисли које испуњавају нашу
душу – ништа. И не само ништа…, него управо оно што нам је сметало да се
сјединимо са Господом. Али, тада ће бити касно. ”Када сав свет задобијем, у
гроб ћу се уселити” – чујемо ове дивне речи у заупокојеном богослужењу. Заиста,
човек задобије сав свет, али шта га на крају чека? – полажу га у ковчег и сели
се у гроб. Бескућник, цар, роб – сви леже у гробу, ”без даха, и лика, и
облика”. Тада људи, који стоје поред гроба, одједном схвате какав је људски
живот: покаже се да је све сујета и празнина.
Не спомињемо данас без разлога име Григорија Паламе, и није
се он без разлога трудио и живео у име Христа, за све нас, већ да би нам
оставио спасоносно учење о Божанској благодати, о томе да ће нас управо она
исцелити, да она покреће наш живот, спасава и избавља нас од смртоносне сујете.
У данашњем Јеванђељу имали смо прилике да чујемо како су
Христу довели раслабљеног. Живимо тренутно, користимо своје таленте,
способности, положај на којем се налазимо, – и не тражимо Христа. Често, да
бисмо управо на Њега положили сву наду и разумели сујету свог живота, Господ
нам шаље болест, немоћ и раслабљеност.
Григорије Палама расуђује поводом овог читања из Јеванђеља
Друге недеље Великог поста, и говори нам о томе, да је овог раслабљеног нада у
Христа привела вери. Нада је била све што му је остало, последње на овоме
свету: није имао више ни здравља, ни славе, ни снаге, само наду у Христа, која
га је и привела спасењу, исцељењу.
Исто то се тако често дешава и нама, а ми у љутњи говоримо:
зашто, ја све исправно радим, доброг сам владања! Зашто ми се шаљу ове болести,
искушења? Искушења и болести се шаљу да би се у наша срца уселила нада у
Божанску благодат! Да би се сјединили са Христом они људи који, будући здрави и
јаки, не налазе у себи снаге да покоре сујету овог света.
Четири човека су довела раслабљеног. Скинули су кров на кући
да би га спустили к Христу. И ми, такође, учи нас Григорије Палама, треба да
раскрчимо тај цреп свакодневних, непотребних, празних и бесмислених брига,
сујете и гордости да бисмо доспели к Христу, да бисмо спустили к Њему нашу
несрећну, раслабљену, гладну и изморену душу.
Божанска благодат се данас сједињава са сваком душом, и ми
се сједињавамо са Богом. Никакво велико богословско знање, ни ученост, премда
не смемо ниподаштавати њихов значај, нису способни да делују на људско срце, и
душу, као Божанска благодат. Погледајте, колико имамо примера око себе, да људи
који су добили највиша образовања, између осталог и богословско, и говоре
исправне ствари, а да им притом народ Божији не верује. Они говоре, али то не
допире до срца, јер ови људи нису задобили Божанску благодат. Она се, наравно,
задобија у свакодневно аскетском подвигу, смирењу, посту и молитви, у љубави и
саосећајности према страдању ближњих. Нека би молитвама светог Григорије
Паламе, светих новомученика и исповедника Руске Цркве и свих светих Божанска
благодат пребивала са свима нама.
Амин.
Jeромонах Игнатиjе (Шестаков)
Са руског Ива Бендеља
Православие.ру
Нема коментара:
Постави коментар