Непријатне ствари

Ако извадимо бомбону из уста и ставимо је у џеп (као што смо то понекад радили у детињству), већ неколико тренутака касније за њу ће се залепити ситна прљавштина и више нипошто нећемо моћи да
је вратимо у уста. Тако се туђи смисао лепи за речи и са временом је тешко схватити директан и непосредан смисао. Укус бомбоне замениће укус прљавштине. К. Луис је у књизи „Просто хришћанство“ писао да се у XIX веку „џентлменом“ називао сваки мушкарац који живи од прихода од капитала и који не мора да ради, без обзира да ли је галантан и образован или није. Односно, без шале би се могло рећи: „Џентлмен Х је права стока.“ Али данас ова реч асоцира искључиво с васпитаношћу и пристојношћу. Сличне метаморфозе прате постојање термина „фарисеј“.

*

Некадашњи чувар и познавалац Закона, ревнитељ религиозног живота, најбољи представник јеврејског народа после повратка из ропства, овај лик се претворио у синоним за лицемера, очигледно лажног и користољубивог човека, који је у тајности препун свих порока. Узгред речено, јеванђељски „цариници“ и „блуднице“, који нису само буквални, већ су и симболични, нису доживели овакве промене смисла. Они су остали свима добро познати блуднице и скупљачи пореза у свакодневном животу. А фарисеј је мутирао.

Блудница и цариник су професије које су колико профитабилне, толико и срамотне и које су отворено изабране ради богаћења и неминовно праћене грехом. Фарисеј није професија, већ психолошки тип. Тако нам се чини. Тако сматрамо. Овим именом се човек не назива, већ се етикетира. И ово име које је постало увредљиво користи се за политичаре и религиозне људе. Први тврде да се брину о народу, од других се очекује „професионална светост“. И први и други обично доносе масу разочарења, пошто политичарима не пада на памет да служе било коме осим себи, а религиозни људи једноставно не могу да досегну идеал. Сви остали људи у истој мери, ако не и више, болују од истих грехова и порока, али им се чини да им грехови могу бити опроштени пошто се од њих не очекује нека посебна праведност. А политичари и црквењаци су, кажу, друга ствар. Наравно, то није ништа друго до лаж која је завладала милионима глава, и само број преварених привремено може послужити као оправдање за ову заблуду.

*

Има ли нешто добро у фарисеју из хрестоматија? Ко је овај изузетно сложени тип човека који тежи ка потпуној светости, али неприметно скреће с пута на пола пута? Фарисеј није тотално грешан. Апостол Павле је по образовању и васпитању био фарисеј. Никодим који је ноћу долазио код Исуса био је сличан књижевник и ревнитељ за традицију. Згрешићемо ако будемо сматрали да фарисеј (читај – ревнитељ) нема никакве могућности да постане свет.

Фарисеј воли добро и то је сасвим очигледно. Цео његов живот у идеалном смислу је толико религиозно-педантичан и препун је мисли и напора да ми – лењивци – ни један једини дан на бисмо могли да живимо фарисејски. У њему је лоше то што унутра није онакав какав се труди да изгледа споља. Али опростите, сви ми изгледамо бољи споља него што смо изнутра. Кад би свако окренуо своје наличје и обнажио пред светом скривену ругобу – тешко да би живот био могућ. Сва наша хваљена култура и цивилизација су претежно лицемерне појаве у којима ормари блистају од полирања, али се у сваком ормару налази свој костур. Лицемерна је делатност сваке банке, сваке рекламне агенције, сваког произвођача, почевши од „твораца“ пасте за зубе, па све до аутомобилских гиганата. Међутим, нико их не назива „фарисејима“ очигледно чувајући реч за сиротог попа или нешто богатијег архијереја. Можемо наставити ову тему, али се можемо и зауставити. Само реч „неправедност“ моли да изађе на папир.

*

Ако фарисеј верује у своју светост, он више није само лицемер. Он је у том случају у прелести. Болестан је. Управо такви су били они фарисеји који су штурим речима, али упечатљиво описани у Јеванђељу. Сматрали су да су чисти и били су убеђени управо у ову ритуално-моралну чистоту. Овакав тип са страница Јеванђеља силази директно на улицу и наставља да живи у току читаве хришћанске историје. Овакав човек је једноставно духовно болестан и не може се исцелити обичним средствима пошто је његова болест изузетно тешка. У том случају његово подвижништво тежи ка задртости и фанатизму. Тада је његов свет црно-бели и у овом свету нема места за самилост према „другоме“. „Други“ по његовом уверењу заслужују пакао, ватру, демонске муке и искрени фанатик се често јако вређа на Бога због тога што Он не жури да погуби очигледне грешнике. „Куд ли гледа? – пита се умишљени светац док га чак и муве заобилазе у широком луку. Управо то је типичан и прави фарисеј. Таквих је мало зато што су ретке душе које могу да споје мржњу с молитвом, а заљубљеност у себе са сећањем на Бога. За то човек треба помало да личи на Ивана Грозног.

Ако фарисеј зна за своју унутрашњу неваљаност (прљавштину и ништавност) и ако нема снаге да „буде“ него се труди да „изгледа“, онда он не светли у тами црвеном светлошћу и не служи за плашење деце. Он је баналан и посвудашњи. Својим претварањем плаћа данак врлини, као што је говорио Ларошфуко, односно, у свом игрању праведности он праведност сматра највишом вредношћу.

То је опште стање у којем, по речима аве Доротеја, људи лажу животом. Иако су развратници они изигравају чедне људе; иако су шкртице радо говоре о милосрђу и штедрости и сл. Али наравно, религиозног човека неминовно прати фарисејство као Оњегина досада. „И трчала је за њим као сенка или верна жена.“

То је зато што је верски живот по дефиницији засићен моралом, а од човека се увек може захтевати више него што је он у стању да испуни.

*

Свака моћна религиозна традиција је снажна због своје прошлости и заљубљена је у прошлост. Ово се у потпуности односи и на нас, православце. Наша историја је пуна знакова очигледне светости, а љубав према њој (пажња!) не сме да потире отвореност према садашњости и будућности коју стварамо.

Дух ствара форму. Прошлост нам је оставила мноштво светих облика рођених Духом: богослужбени чин, одежде, бонтон, архитектура итд. И уз овакво богатство врло лако можемо пасти у жељу да зауставимо време, односно да пожелимо да канонизујемо и догматизујемо све (буквално све) што смо наследили. Онда ће сва успијања попут бесконачних „спаси Господи“ и „опростите – благословите“ убити саму могућност нормалног разговора. На крају може да се роди каста црквењака и чувара старине, извесних носилаца идеја града Китежа по којој је „све добро већ било“, а очекују нас само губици и порази. Ово мишљење је јеретичко и одвратно. Али има и горих ствари.

Горе је ако боготворимо форме које је Дух некада родио, и ако на основу тога негирамо право Духа да ствара друге форме и да обнавља оне које је некада створио. У суштини, тада ћемо ступити у конфликт с Духом и потрудићемо се да Му забранимо да делује као Ризница добара и Давалац живота. Рећи ћемо Духу: Нешто од Свог блага нам је већ показао и то нам је довољно. Дакле, упорно Га молимо, чак и захтевамо да престане Своје стваралачко деловање које не чекамо и које нам није потребно. (Звучи страшно, али се управо ово дешава на све стране.)

На наше очи због љубави према прошлости може оживети „Легенда о великом инквизитору“. Тамо у тамници инквизитор каже Христу да ће сутра уз одобрење народа спалити Христа као јеретика и то у Његово Име. „Ти си нам дао власт и све си рекао, а сад немој да се мешаш. Сами ћемо владати у Твоје име,“ – каже прелат. Притом нам Фјодор Михајлович не слика сибарита који пуца од дебљине, некаквог развратника који користи власт ради задовољства, већ аскету изможденог подвизима и тешким размишљањима, који је остарио напорно радећи. Овај паметни крволок јаке воље је несумњиво духован човек, чија духовност носи предзнак „минус“.

*

Која болест света није продрла у Цркву? Продрле су све до једне. Истина, продирући у Цркву болести света облаче подрасник, пуштају браду и мењају обрте у говору због чега некима изгледа да су се „осветили и оправдали“. Међутим, не мења се суштина болести осим што због спољашње углађености попримају још већу одвратност. Имамо ли права да говоримо о томе не подривајући веру? Мислим да смо данас просто дужни да говоримо о томе бранећи веру. У друштву које се назива отвореним и информационим не треба да стварамо имиџ „безгрешних“, а да се касније јаросно правдамо после процуривања информација или злобног напада недобронамерника. Треба благовремено, адекватно и мирно да говоримо о животу духа и његовим опасностима с онима којима је стало до Цркве. И ако речи буду прецизне и ако оне буду лажне многи информациони конфликти и провокације ће увенути, а да не пусте пупољке.

*

Болести Цркве које су идентичне с болестима света нису просто поробљеност стварима, збрка у свести, живот без крила и жеље за задовољствима. Све су то превише очигледне болести епохе. Човек је постао плитак и надмен. Плитак и надмен човек у свету се разликује од свог сабрата у Цркви по томе што први патетично прича о правима човека и грађанина, а други непрестано пробија другима уши о смирењу. О, не знам да ли вам је познат осећај мистичког ужаса кад надмен човек почиње да говори о смирењу? Човек тада заиста жели да запуши уши и да побегне са видика.

Али није главно чак ни то што ми (хришћани) живимо у истој световној атмосфери затворености и егоизма у којој нико никоме заправо није потребан. Човек није потребан никоме на свету. То је очигледна истина. Али није нимало потребан ни у Цркви. Човека свуда и по навици користе и нигде га не воле. Од таквог односа се не избавља ни у Цркви.

Ако кажемо да смо „другачији“, да умемо да волимо и да у нама нема болести света, као прво, сами ћемо се постидети кад то изговоримо, а као друго, људи ће сигурно осетити да су ове тврдње лажне. У одговор ће ћутке отићи од нас или ће се гласно побунити против нас.

*

Фарисеј се углавном бави решавањем дилеме „бити или изгледати“. Он је решава, као што фарисеју и доликује и одлучује се за „изгледати“. Подсетићу да у нашем свету ово стање пре свега прети посленицима религије и политике. А свет у целини решава другу дилему: „бити или имати“. Људи у свету више не желе да изгледају као неко, пошто не само да да губе јасне моралне оријентире, већ ни не верују да такви оријентири у принципу могу постојати. Дакле, дилема се решава у корист „имати“. „Сви траже одговор – где је главни идеал? Засад одговора нема, штедите капитал.“ Не можемо рећи да су људи у Цркви слободни од овог претеривања у свакодневном животу. И ми желимо да „имамо“, али притом још желимо и да „изгледамо“. То је заиста страшно стање. И тим је страшније што је мало оних који ће се сложити с дијагнозом. Почеће да грде огледало. Почеће да навлаче завесе на прозоре и да глуме воз правећи се да путујемо уместо да изађу из вагона и открију смет на путу због којег је даље кретање немогуће.

*

Волим Цркву. „Човеку је својствено да греши“, али мислим да је веома волим. У сваком случају, ништа не могу да упоредим с њом. Само одбијам да волим све оно што се обично асоцира са Црквом. Није злато све што сија и није Црква све што мирише на тамјан.

Притом ће Црква преживети без моје љубави, и то је јасно као дан. А ја без ње нећу преживети. И управо због жеље да се сачува најдрагоценије без чега нећемо моћи да преживимо, желим час с болом да шапућем, час да вичем непријатне речи о томе да више глумимо хришћанство него што живимо у Христу.

И не говорим ово о световњацима који живе тамо где почиње пакао. Говорим о онима којима је „све јасно“, и који су убеђени у своју праведност. На свету нема веће тежине од тежине ових људи.

Протојереј Андреј Ткачов

Са руског Марина Тодић

Извор: Православие.ру