Само је једна истинска "срећа" на земљи - појање
срца човековог. Ако срце поје човек има скоро све. Скоро, јер му још остаје да
се побрине само о томе да га срце не разочара у предмет љубави, и не замукне.
Срце поје не од заљубљености, већ од љубави; и појање његово лије се слично бесконачној мелодији, са вечно живим ритмом, у вечно новим хармонијама и модулацијама. Срце стиче ту способност само онда када у себи открива приступ Божанственим садржајима живота и види своју дубину у живој вези са тим неразочаравајућим драгоценостима Неба и земље.
Тада почиње истинско појање; оно се не исцрпљује и не сахне,
зато што тече из вечно обновљиве радости. Срце зри у свему Божанственом, радује
се и поје; и светли из те дубине, где људско - лично сраста са надчовечанским -
Божанственим, до без разлике; јер Божији зраци прожимају човека, а човек
постаје Божији светионик. Тада срце удише ваздух из Божијих простора и само
дарује љубав сваком бићу, свакој ситници битија, чак и злом човеку. Тада у њему
струји и пулсира освештана крв Битовања. Тада у њему дише Дах Божијих Уста.
И.А.Иљин
фото - манастир Лешје
Нема коментара:
Постави коментар