Тих недеља које претходе Великом посту ми у цркви певамо:
„На рекама вавилонским седесмо и плакасмо, сећајући се Јерусалима…“. Певамо
псалам о изгнаности и отуђењу, али и покајању, љубави и повратку. О, када бисмо
могли да се пробијемо кроз сујету свакодневног живота ка том тајанственом
памћењу срца и душе
„Устаћу и поћи ћу…“. Како је то лако, а како је то уствари
тешко! Међутим, управо и само од тих једноставних речи зависи све и у мом
животу и у животу света који ме окружује. Све зависи управо и само од мога
покајања, од тог покајничког просветљења
ума, срца и душе у коме човек магновено сагледава таму, горчину и жалост свог
палог живота, али, у исти мах, и светлост божанске љубави која је у сваком
тренутку спремна да магновено преиспуни исти тај живот човеков.
Протојереј Александар Шмеман
фото - манастир Лешје
Извор: Манастир Лешје
Нема коментара:
Постави коментар