11111111111111

Претражи овај блог

петак, 4. јануар 2019.

БЕСЕДА У НЕДЕЉУ ПРЕД БОЖИЋ - блаженопочивши Архимандрит Јован Крестјанкин


У име Оца и Сина и Светога Духа! 

Пријатељи моји, проћи ће свега неколико дана, па ћемо видети и осетити како нашу свакидашњицу преображава светлост великог
празника Рождества Христовог. Црква ће објавити да се рођењем Христовим свету јавила светлост разума. Време и вечност, Бог и човек, сјединили су се на дан рождества Христовог у јединствени животни ток ради човековог спасења.

Овај дан је толико велики да је света Црква четрдесетодневним постом и петодневним претпразновањем одредила дуготрајну припрему за њега. Пет дана пре овог празника, црквене химне су већ прожете предосећањем предстојећег празничног ликовања.

Овај дан је толико велики због тога, што се у њему испунило највеће обећање Божије, дато људима о будућем Спаситељу света. У претпразничне дане се помиње све, што је претходило великом догађају јављања Бога у телу и на земљи.

Човечанство се за Спаситељево рођење припремало још од Адамових времена. Добивши у рају казну због преступа, човечанство, оваплоћено у Адаму, добило је и обећање о великом догађају који ће се једном десити, када ће семе жене сатрти главу змије, а човек поново пронаћи изгубљени рај.

Две последње претпразничне недеље света Црква молитвено помиње свете праоце и оце – праведнике Старог Завета, који су, добивши обећање о Искупитељу који долази, трепљиво, трудољубиво и непрестано ишли Њему у сусрет, постајући саучесници у великом делу спасења света. Нису данас у Светом Еванђељу узалудно била набројана она имена која чине родослов Спаситеља света – Христа. Апостолска посланица нам је разоткрила основу њиховог богоугодног живота – подвиг вере.

Према речима апостола, нећемо имати времена да наведемо све примере великих дела вере која су родила и одгајила једину Пресвету Мајку Дјеву, Која је у Себе примила Несместивог Христа Бога.

Нама данас, пријатељи моји, није важно само да саслушамо списак имена која су се чула у Светом Еванђељу, него да иза сваког имена видимо живот човека са његовим врлинама и подвизима, због којих је удостојен непропадљиве славе и ушао у историју света као добри посленик. Само ако то тако доживимо, постаће нам очигледно да се величина људског живота одређује мером извршавања воље Божије.

Свет је величао много имена, али је протекло време и „нестаде сећање на њих“. Нека имена су потпуно су нестала из сећања, као да их није ни било а друга, некада велика, Бог данас ставља као пример великог и дубоког пада. Међутим, нека имена, која су била заборављена, а понекад и исмејана, Бог васкрсава и поставља на свећњак, како би њиховим светоносним животом обасјавао пут оних што путују житејским морем. На тај начин, живи вечно сећање на оне који су Богу послужили вером, који су послужили делу спасења света.

Данас ме, пријатељи моји, поученост животом старозаветних праведника наводи да са вама говорим о вери. Наиме, њихова величина одређена је само вером, управо живом и делатном вером. Без вере се не може угодити Богу. Обратите пажњу на то, драги моји, да је њима било неупоредиво теже да верују него нама: њихова вера се хранила само обећањима Божијим, а нама светли велико дело искупљења које се већ савршило у свету.

Ако се пажљиво загледамо у живот и веру праведника Старог Завета, неће нам бити тешко да проценимо себе и свој живот, да одговоримо на питање: „Да ли живимо у вери? Идемо ли трагом праведника?“ Нека нам њихов пример подари мудрости на животном путу, нека њихова вера и нас научи вери у Бога.

Драги моји, још од постања света све остаје као што је и било: човек неминовно мора да изабере једну од три воље – или вољу Божију, или вољу ђаволску, или пак своју вољу. Искушења од света, тела и ђавола прате сваког човека који се родио. Ако обратимо пажњу на оно што нам је познато о праведницима, схватићемо како су се и чиме они руководили у животу, а постаћемо свесни и онога, чиме се ми руководимо у животу.

Ако се пажљиво загледамо у живот и историју народа, неминовно ћемо, хтели ми то или не, морати да закључимо: човек је био, јесте и биће гост и дошљак на земљи. Шта је то у овом животу што нам неоспорно и безусловно припада као наша својина? Ми немамо ништа своје, јер лопови поткопавају и краду, стихије владају над свим па и над нама, ни у шта не можемо бити сигурни. Сутрашњи дан ће доћи као лопов и променити све на чему се данас темељимо. Будућност нам је тамна и непозната. Таква је судбина сваког човека на земљи.

Тако је било и са праведницима. Међутим, разлика је у томе што су они непоколебивом вером у Бога прихватили своју судбину као закон Божији и прошли кроз живот предавши се у руке Божије, идући за Њим без мудровања, ма где да их је Он водио, несумњиво верујући да за Бога не постоји ништа непознато, ништа тамно. Због тога су примили венце праведности, саткане од вере, страдања, несрећа и прогона, и кроз сва искушења су прошли без противљења, без роптања. Навешћу неколико примера који потврђују моје речи.

Вером сазнајемо да су светови саздани речју Божијом, тако да је видљиво постало из невидљивога (Јевр. 11, 3). У својој богонадахнутој књизи Постања велики праотац, пророк Мојсеј, објављује целом човечанству велику тајну стварања света и обзнањује све, као да је сам присуствовао његовом стварању и све видео својим очима. Чисти и праведни су беспоговорно примили откровење Божије, јер су били јаки у вери. Међутим, људском уму су била потребна многа хиљадугодишта да би разумео оно што је Мојсеј видео очима вере и боговидним разумом. Када читаш Књигу Постања задивљујеш се и падаш на колена, приклањајући срце пред Богом Који је вери слабог човека дао такву силу и власт.

Ево још једног примера велике вере. Свети праведни Авраам био је славан и богат и земаљским богатством и вером. Он је живео у свом племену, на својој земљи и у потпуном благостању. Међутим, јавио се Господ и заповедио му да оде из земље на којој је навикао да живи, где је све било добро, да остави све драго и рођено, да напусти оно, у шта је Авраам био укорењен.

А куда да оде? Господ то не говори, него само обећава да ће показати обећану земљу, и да ће дати да њоме влада тек његово потомство а не и сам Авраам. Авраам није ни помислио своје, није се оглушио, него је устао и пошао незнано куда, не знајући шта га очекује у будућности. Авраам није изнемогао у вери и као награду за верност зачуо је обећање, реч Божију: Учинићу од тебе велик народ… у теби ће бити благословена сва племена на земљи (1 Мојс. 12, 23). То је само један пример из Авраамовог живота.

А какву је тек снагу вере и поверења у Бога морао имати праведник да би на жртву принео свог сина Исаака, у којем му је Бог обећао величину читавог рода! Требало је да Авраам принесе на жртву онога у којем је била скривена сва нада његовог живота и сав ослонац његове вере. Он је, међутим, био спреман да и то учини. Он није допустио својим помислима и уму да се побуне против Божије заповести. Подигао је руку на свог сина да би га принео на жртву Богу али је Господ, видевши верност Свог слуге, задржао његову руку.

Испунила су се сва Божија обећања Аврааму. Његова вера није била посрамљена, иако он, док је живео на земљи, није то видео. Господ га је назвао оцем свих верујућих. Сви истински верници су се зачињали у њему и постали његова чеда по вери.

Да ли и ми тако верујемо? Да ли смо и ми способни за веру-подвиг, када је вера основ свега нему се надамо – потврда ствари невидљивих (Јевр. 11, 1)?

Колико се још примера може наћи у животу старозаветних праведника, да бисмо их прихватили као праобраз нашег садашњег живота! Било је у њиховим животима и дана благостања, када их је Господ обогаћивао земаљским добрима. Међутим, те дане су смењивали другачији, када је у ватри пламених искушења вера праведника блистала сјајније од злата. И дане благостања и дане испитивања слала је иста десница – десница Божија, праведна и непоколебиво верна, која савршава спасење на земљи.

Да су вера у Бога и они који верују у Бога свагда изложени суровим прогонима и протеривањима, као и то, да је вера подвиг, открили су нам старозаветни праведници и потврдили апостоли и сви свети хришћанских времена. Све до дана данашњег, верујући људи носе овај неоспорни доказ истинитости своје вере.

Истински праведници су и у старозаветним временима били изложени прогонима и протеривањима. Свети пророк Илија је снагом своје молитве васкрсао мртваца, иако је он сам био принуђен да се у пећинама земаљским крије од прогонитеља и смрти. Због вере су убијени Елеазар и седам младића Макавејаца, заједно са својом мајком Соломонијом, јер нису желели да се од мучења и од саме смрти избаве по цену одрицања од вере.

У истинским верницима, страх Божији био је јачи од људског страха Њих је надахњивало обећање бољега – славног и блаженог васкрсења које води у Царство Небеско. У очима Божијим такви страдалници вере били су вреднији од целог света.

У уста светог пророка Господ је положио велика пророчка обећања о рођењу Спаситеља Христа и о Његовим крсним страдањима: Ето, Дјевојка ће затрудњети и родиће Сина, и надјенуће Му име Емануило (Иса. 7,14). Овај пророк је будућност описао тако да се чини да он не предсказује, него да излаже историју минулих времена. Пророк Исаија, велики међу великима, показао је подвиг страдања и вере, јер су га због разобличавања цара пререзали тестером за дрва.

Неке праведнике вере Бог је чувао од несрећа, а некима је ради испитивања допустио да поднесу различите несреће, патње и болове. Према речима св. Јована Златоустог, „и једно и друго су чуда вере: и то што она (вера) чини велика дела и то што трпи велике недаће“.

Ниједан старозаветни праведник, који је послужио делу спасе№а света, није добио обећано, јер је после смрти сишао у земаљску преисподњу. Они су, међутим, извршили своје велико дело: припремили су свет за испуњење Божијег обећања, принели су Богу дар од рода људског – МајкуДјеву.

Сви су они живели великом вером, очекујући спасење народа.

Ми живимо у време испуњених обећања.

Међутим, једно обећање и ми примамо вером – обећање да је Бог за све земнородне људе и за читав свет одредио време када ће праведници Старог и Новог Завета добити Царство Небеско које им је обећано – савршену награду за своју веру и за врлински живот, и да ће грешници добити вечну муку, на дан великог и Страшног суда Господњег.

Према томе, драги моји, пријатељи моји, учимо се вери. Она нас учи да приносимо Богу жртву љубави и да сав живот, и у радости и у несрећи, предајемо Богу. Она нас учи да примимо и чувамо Божија откровења и Божија обећања. Она ће нас страхом Божијим оградити од потопа зла и непоштења које запљускује свет. Вера ће постати наша спасоносна лађа, у којој ће Крманош бити Сам Господ, и Он ће нас довести до врата праведности. Ишчезнуће страх с којим гледамо на сутрашњи дан: шта нам значи он – тај сутрашњи дан, ако је ономе ко верује у Бога и живи у Богу обећана вечност?

Верујмо Богу веромживом и јаком, а Богје један исти у сва времена. И као што није била узалудна вера старозаветних праведника, тако се и вера праведника Новог Завета утврђује од времена Спаситељевог доласка до наших дана.

Узносећи молитвени помен старозаветним праведницима који су очекивали Рођење Христово и праведницима који су живели после испуњења обећања, света Црква призива нас, који сада живимо по вери: „Приђите сви, да бисмо Рождество Христово уистину претпразновали… 
Заиграјте, горе и брегови, ликујте, пророци богогласни, запљескајте, људи и народи, јер нам се приближи свеспасење и просветљење, рађајући се у граду Витлејему. Постарајмо се да Га сретнемо чистим очима и чистим делима“ (1. песма претпразничког канона).

„Припреми се, Витлејеме, и свима се отвори, Едеме, украси се, Ефрато, јер у пећини од Дјеве процвета Дрво живота; из Њене утробе јави се духовни рај, и у њему је божанствени засад: ако од Њега будемо јели, бићемо живи и нећемо умрети као Адам. Христос се рађа да васпостави претходно пали лик“ (претпразнички тропар). Амин.

блаженопочивши Архимандрит Јован Крестјанкин

фото - манастир Лешје
монашко рукоделије

Нема коментара:

Постави коментар