«Каква је то битка, оче?»

Мисли о Божићном посту

Веровали или не, опет је страшни и ужасни Божићни пост. Морамо себи ускратити месо и млечне производе. И како сад да живимо? И има ли живота без меса? Зашто су нам уопште потребна сва та ограничења и да ли је неопходно излагати свој организам таквом стресу? Слична питања често слушам.

Ја држим да је пост средство формирања имунитета против греха. Узмимо за пример служење војног рока. Јер тамо не уче само како треба пуцати, раставити и саставити пушку и томе слично. У боју је неопходно умети слушати нарађења командира и брзо, без размишљања, испуњавати иста.

Замислите да је, не дај Боже, започео рат и да сам ја решио да одем на фронт као добровољац. Јер «од ове љубави нико веће нема, да ко душу своју положи за пријатеље своје» (Јн. 15: 13). У рат сам кренуо, али војску нисам служио. И ето прве битке. Командир виче: «Лези!» Сви укруг који су у том тренутку стајали, нашли су се за тили час – ко у бари, ко у блату. А ја нисам навикао да прво испуним наређење, а после да расуђујем. Мислим, како то да паднем у блато? Па оно је, чекајте мало, прљаво. Умазаћу се као свиња. И зашто, молим вас, да лежим, а не на пример да лепо седнем? И ко је уопште дао том поручнику за право… Само секунд, шта кажете, мене су канда убили?! А нисам још стигао ни да припуцам по непријатељу? Није било прилике. Да ли сам барем, може бити, био користан отаџбини? Барем помало? Бесмислено погођен метком.

Да... о чему сам оно говорио? Аха, о посту.

Пријела ми се питица са сиром. У принципу, то је жеља која не шкоди ником. Пријело ми се, па ми се пријело. Сад ћу да се угостим. А ум ми говори: «Причекај мало, драги мој, још је недељица остала до краја поста, стрпи се мало». И моје тело учи да се подчињава гласу разума. Што је тежа обука, лакши је бој.

«Каква је то битка?» – питате.

Па ето, када ниоткуда на мене скаче грех, то вам је бој. Понекад се грех као извидник полако прикрада маскиран у жбун, док натенане циља својим митраљезом. Ето га, све је ближе и ближе. Ум ми говори да ту нешто није у реду и сигнализира о опасности. Тело би можда хтело мало и да прилегне у тај грм, али треба послушати ум, јер он је прожет речју Божијом. Ако пак то није случај, онда ум у томе неће приметити никакву превару.

И, да ли ми је потребан тај вишедневни пост? Ако не намеравам да погинем глупом смрћу, као онај војник, и те како је потребан. Ако не желим да поцрвеним од стида на Суду и исповести, потребан је. Ако нећу да начиним никакву штету ни себи, ни ближњем свом, онда ми је потребан имунитет против греха.

На крају поста је дан када је рођен Христ. Обичај је за рођендан даривати поклонима оне које волимо. И пост је у одређеном смислу мали поклон Христу, уколико га не разматрамо само с тачке гледишта личне користи. Ето Господе, дошао сам са мудрацима, али сам сиромах и злата немам. Али ево шта имам, Твоје од Твојих, Теби приносим. Потрудио сам се да разапнем све своје страсти, да смирим своје тело, за време поста ми је била довољна само проста храна, уштедео сам нешто пара јер нисам куповао месо и од тог новца купио сам хране просјацима. Раније некако нисам имао вишка. Прими, Господе, од мене овај скромни дар!

И тако, све је решено! Постим, дијабетичар нисам, хвала Богу, калорије не бројим. Они вегани више посте од мене. Ради животињица. А ја ћу постити Тебе ради и због тога што не желим да постанем жртва сопствених страсти.

Осветићу се својој плоти за све и бићу на хлебу и води. Али где су границе поста? Пост не треба да ме лиши снаге, која ми је потребна да испуним своје примарне обавезе. И што је најважније, таштина не сме да ми преотме плодове подвига, који није циљ сам за себе, већ средство за буђење љубави према Богу и ближњим.

А какву ћу славу код Бога зарадити ако престанем да једем, али постанем зао као пас? Има ли смисла да сам на хлебу и води, ако једем људе и постајем шкодљив и одбојан? Треба јести по прописима, наравно, али тешко оном поснику који све који не посте види као гамад. Зар није боље да испуним пост у оној мери која је указана у православном календару?

Оне који себе теше ракчићима, остригама и јастозима, желим да подсетим да се труде да се скромније хране и биће им то прави пост, наравно уколико се не ради о људим који живе на мору где је икра јефтинија од кромпира и погаче. Уштедите и нахраните бар једну скитницу, који је остао без крова над главом. Јер чак и када бисмо дан и ноћ стајали на стубу, не јели и не пили, пророковали и чудеса чинили, све би то било ништа у поређењу са тим да смо напојили жедног и нахранили гладног. А онога, ко буде милостив према онима којима је то најпотребније, чека велика милост од Спаситеља нашега.

Протојереј Сергеј Адодин

С руског Александар Ђокић 

Православие.ру