Чије су српске гусле?

Након што је Унеско одлучио да гусле уврсти на Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човјечанства као дио културног наслеђа Србије, регионални медији веле  да су амбасадори Албаније, Хрватске, Црне Горе и БиХ поднијели тој организацији заједнички захтјев за „постизање консензуса о томе да ли овај инструмент припада византијској или арапској култури“.

Декларацију је, кажу, у име свих земаља представио албански амбасадор при Унеску, Ферит Хоџа.

Међутим, гусле, за које Хоџа и остали му братственици траже да се утврди јесу ли византијске или арапске, су српске. А ево и зашто.

У једној од својих литургијских проповиједи Митрополит црногорско-приморски Афилохије тумачи стихове Радована Бећировића манастири и свето гудало/то је српску вјеру сачувало и вели: „ Гусле чувају лик и памћење охристовљеног, освештаног српског народа. Манастири памте вјекове јер памте Христа који је освештао Собом вријеме и који је Творац вјекова. Гусле су никле из храмова, из манастира, из светог путира, из жезла црквенога, испуњене тим памћењем памте вјекове. Оне чувају то памћење као што га и манастири чувају“.

Дух гусала је дух српског завјета с Богом. Тај завјет је, на Видовдан 1389. године, светом крвљу наших светих предака овјерен „на убаву, на пољу Косову“. Стога је истина коју гусле вјековима казују свим српским покољењима Христова истина. Јер, као што у Новом завјету имамо Христову тајну вечеру, тако у косовском завјету имамо кнежеву косовску вечеру. И као што Јуда на тајној вечери издајнички цјелива Христа, тако и Вук Бранковић на косовској тајној вечери издајнички цјелива честитога кнеза. Уз Лазарево име стоји атрибут честити због тога што је његова једина мјера – узрастање у мјеру раста висине Христове. Све то нам казују наше гусле јаворове, и зато су оне велика светиња. Зато Матија Бећковић каже да су црквено звоно и гусле два најсветија звука српског народа.

Српском јуначком епу, који је настао уз звуке гусала, по свједочењу саме културне Европе 19. вијека, након Хомера нема равнога. То је библијски поглед на свијет, тј. Библија на српски начин. У њему имамо и Стари и Нови завјет. Имамо старозавјетну борбу против зла, али имамо и новозавјетно косовско морално начело које врхуни нашим јуначким епом: Земаљско је за малена царство/а небеско увек и довека. Oно нашу косовску Голготу чини свевременом. То је најбоље знао ловћенски тајновидац Његош, који је косовску гробницу доживљавао као гробницу наде у васкрсење. Надање се наше закопало/на Косово у једну гробницу. Сјетимо се његовог Вука Мићуновића који  у “историческом собитију при свршетку 17. вијека”, три стотине, дакле, и више година након Косова, вели Хамзи капетану за исто то Косово: Зар на њему заједно не бјесмо/па ја рва и тада и сада/ти издао пријед и послијед… Или, пак, Бећировићевог Трипка Жугића који више од пет вјекова након косовског боја пјева по мојковачком разбојишту: Бојна њива шта је коме крива/те је данас сто топова гађе/не ору је да јој жито рађе/По њој сију зрна од олова/ђе ће нићи хиљаде гробова/а трунути јуначки костури,/из њих расти косовски божури.

Станислав Винавер, кад објашњава због чега овдашњи муслимани (који се данас зову Бошњаци) нијесу успјели да створе велику десетерачку епску поезију, за гусле каже да су оне „зачикавање, инат, пркос“ у условима  пораза; да је тај њихов инат јуначки – „јер је против јачега од себе, најјачега“.  И додаје: „Шта је са тријумфом? Рећи ћете, па и Вишњић ликује! Погледајте његову “хвалу Чупићеву“, његовог будног Карађорђа, његовог Богићевића Анту – због којега везир цару не може на диван доћи: “јер не могу кроз Лозницу проћи од господства Богићевић Анте“ итд. Не може кроз Лозницу проћи: у ствари Лозница је “чик“! – Цариграду! Лозница – према Цариграду – баш као гусле јаворове према турској сили и ордији!“ Као Давид прeма Голијату или као ми Срби према НАТО пакту. Да ли је то, и кад је а кад није, добро – друго је питање, али је чињеница да смо такви. Зато Константин Никифоров каже: „Срби су мали народ са менталитетом великог народа“.

Од Немање и Светог Саве  наовамо, бити Србин значи бити Христов. Зато није лако бити Србин и зато многи одустају. Таквима је благоутробије на првоме мјесту. Отуда толико нових националних идентитета насталих отпадањем од нас. Е, али је баш зато узвишено бити Србин! И ето, то памте, томе нас уче (да је земаљско за малена царство, а небеско увек и до века)  и на то нас вјековима опомињу “манастири и свето гудало”.

Гусларева пјесма је, уствари, косовска литургија која понавља голготску косовску драму српског опредјељења за царство небеско. Српски гуслар је заправо свештенослужитељ који началствује том светом службом. Свака његова пјесма је по једно зачало које се свечано казује у току косовске литургије, што и њега и оне који га слушају припрема да се у једномислију косовског подвижништва духовно причесте „код бијеле Самодреже цркве“. Кад год српски гуслар запјева уз струне гусала, било о преткосовском или о каквом покосовском догађају, он у ствари пјева о Косову, јер пјева о томе „ко је вјера а ко је невјера“! Без Бога и косовског завјета гусле нијесу гусле. Зато су гусле – српске гусле.

Ми данас присуствујемо, о чему свједочи и ова најновија „братска“ антисрпска иницијатива, феномену гоњења гусала на скоро читавом српском етничком  простору. Не, наравно, због њиховог звука већ због онога што се уз њих пјева. У Црној Гори то гоњење је посебно, јер је двоструко. Гоне их, наиме, и истовремено покушавају да их преотму нама Србима! Гоне их јер се, веле, с гуслама не може у Европу! Кажу да се, у име „европских вриједности“ мора раскрстити с „гусларском и џефердарском Црном Гором“ која „угрожава црногорски демократски пројекат“ (Миодраг Вуковић). Гоне их из истих разлога из којих гоне СПЦ и српски језик. И као што су измаштали непостојећи црногорски језик и непостојећу црногорску цркву, тако покушавају да измаштају и црногорске гусле. Али, као што није могуће да Црква не признаје светост Светом Сави, тако није могуће ни да гусле не признају Никца од Ровина и његова „оба побратима“ за “синове Обилића”. Наравно, гусле јесу и црногорске, али не и монтенегринске. Као што нијесу ни хрватске, ни албанске, ни бошњачке. Ако међу њима неко и пјева уз гусле, то само свједочи о њему као конвертиту, потомку неког Србина или бившег Србина. А да су гусле и црногорске, али не и монтенегринске и конвертитске, свједочи својим и садржајем и насловом и Његошево „Огледало српско“.

Кад се овај „проблем“ у Црној Гори отворио међу нама гусларима, подијели смо се по истом обрасцу по коме се овдје подијелио читав наш народ. Тако су се данас у земљи чуда  која се неким чудом још увијек зове Црна Гора догодило и чудо да поједини гуслари уз гусле више не помињу српство и Косово. Они тако покушавају да оно што је узрасло на српској духовној њиви пресаде у новоцрногорску, тј. у монтенегринско-дукљанску духовну прлину. Али, авај њима, никако да докуче куд се ђеде цар Дукљана благо, као што ми Срби вјековима већ знамо знамо за Немањино! Толико је велика њихова идентитеска празнина! И управо та празнина, али и ванцивилизацијско лице њиховог обезбоженог племенског менталитета ускакања у туђе торове овом процесу у савременој Црној Гори дају основу. То је, заправо, оно „само зло“ из Његошевог писма проти Георгију Николајевићу у којем пустињак цетињски каже:

„Да је лијепа Црна Гора, не би се црна гора звала него млијечна и медена. Та свештени едем да је оваква судбина постигла, би се већ зла препунио и злом отровао. (…) Црна Гора је само зло како је зли нарок гони, и ја који сам њен син не могу јој име произрећи што се нећу згрозити. Али је опет с тим знаменита што је коматић од развалинах нашега царства, као једна ластовица (ћошак) од развалинах једнога великога града. (…) Црна Гора је урна у коју је силно име Душаново прибјегло, у којој се свештено храни витешко име Обилића…“.

Ако подловћенским племенима одузмете немањићко-косовски завјет, онда између Цуца, Бајица, Његуша, Бјелица… с једне стране и Сијукса, Апача и Команча с друге – нема никакве разлике. А и ако је има, онда је то сигурно на штету ових првих. Ето, тако су данас, као и све остало, у Црној Гори и гусле „раздијелили“ између тог „самог зла“ и оног „коматића од развалинах нашега царства“. Онај ко у данашњој Црној Гори зна да се не може истовремено служити Богу и мамону, Косовском завјету и царству земаљскоме, тај је остао вјеран ономе Његошевом „коматићу“.

Ето због чега је Монтенегринима и осталим регоналним антисрбима прихватљиво братство с Даутом Хоџом у покушају да оспоре истину коју је преко Вука још прије два стољећа спознала сва цивилизована Европа: да су гусле – српске гусле.

Пише: Рајо ВОЈИНОВИЋ

(Аутор је предсједник Савеза српских гуслара, организације која окупља српске гусларе у Србији, Црној Гори и Републици Српској)

Извор: Митрополија црногорско-приморска